Uticaj gama zraka na sablasno izdavaštvo

Jedna slika srpskog izdavaštva je herojska: to je ona, da izvinimo, epska strana realnosti u kojoj pravi izdavači još uvek uspevaju da se ponašaju po uzusima profesije, te samim tim uspevaju i da objavljuju dobre knjige.

Druga strana srpskog izdavaštva je licemerna medijska i svaka druga lagarija o njegovom pravom stanju. Pošto je u Srbiji sve poestradilo, tako su pojedini izdavači – nosioci te „poetike“ uz zdušnu pomoć većine medija proizveli nove kriterijume u ovoj profesiji koji bezdušno brišu svaki kvalitet, ozbiljnost, kontinuitet i veru u kulturnu budućnost. Svojom sebičnom i surovom upornošću, oni su već uveliko ubedili i dobar deo čitalačke javnosti da su dobre knjige one koje su prve na top-listama, koje se najbrže prodaju, koje su najšarenije… Isto je i sa piscima: umesto njih samih, slika o njima postala je važnija od njihovih knjiga (čime se, opet, računa na veću i bržu prodaju tih istih knjiga).

Problemi u izdavaštvu su se poslednjih godina samo nagomilavali, prepuštali stihiji te samim tim doveli do izuzetno teške, loše i ružne situacije. Bez hitnog uređenja zakonodavnog okruženja, pravila – i pisanih, ali naročito moralnih – brzo ćemo postati ne više kolonija stranim književnim halavim agencijama, već i robovi unutrašnjih samozadovoljnih vladara koji bi da od sebe načine sledeće: 1. Da budu najveći, 2. Da budu najbolji (zapravo „najbolji“) i 3. Da budu jedini. Postigli su već prva dva samozahteva. Otelotvorenje trećeg nije pitanje opstanka svih drugih, raznovrsnih, malih, srednjih, pa i nekih velikih izdavača, već gubljenje kulture raznolikosti i civilizacije demokratije.

Dakle, kao i u neoliberalnoj ekonomiji, pošto je knjiga valjda i ipak postala isključivo roba, sva tajna izdavaštva sadržana je u poželjnom monopolu: objaviti sve knjige, imati sve knjižare, prisvojiti sav novac. Biti što veći. Zaista kreativno.

No, da ne izostavimo državu i grad tj. Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu, dve institucije koje malim potezima – a ne zaboravimo, to im je posao! – mogu umnogome da pomognu u regulisanju ovog haosa. Evo primera: zamislimo da, recimo u Beogradu (a zamislimo, i u svakom iole većem gradu), postoji samo po jedna jedina zajednička knjižara tzv. ozbiljnih iliti pravih izdavača koji nemaju sopstvene knjižare. Zašto? Pa, zato što bi tek tada sveukupna javnost i čitaoci bili u prilici da vide šta i koliko (kvalitetnog) srpski izdavači objavljuju. I to cele godine, a ne samo u nedelju dana Beogradskog sajma knjiga. Bez postojanja ovakvih mesta, u tzv. lancima postojećih knjižara čovek stiče sasvim pogrešan utisak o godišnjoj produkciji knjiga i o profilu celokupnog izdavaštva. Dakle, nije ideja da svaki izdavač ima sopstvenu knjižaru (iako ni to ne bi bilo loše, tj. svakako je bolje od toga da se pojedinačne, male knjižare i dalje gase i zatvaraju), već da se osnaže raznolikost i bogatstvo ponude. Zašto bismo sami sebe urušavali nedelanjem? A Država i Grad, iako im se uveliko predočavaju ovaj problem i njegovo razrešenje (setimo se primera tzv. pop–up knjižare u Kulturnom centru Beograda – a gde drugde no u Prvoj instituciji kulture grada? – koja je, iako samo privremeno, četiri puta u protekloj godini, pokazala na zanimljiv način i na radost publike kako takva knjižara svih može da postoji), reaguju – ćutanjem. I Država i Grad. Srpski izdavači ne traže nikakve privilegije niti išta besplatno u odnosu na bilo koga drugog, već samo poštovanje profesije, njenu održivost i, ako je moguće, poboljšanje okolnosti za rad. Ravnotežu. I dobre namere. Nikakve sukobe. Naprotiv: uređenje ovog polja podrazumeva postojanje čak i ekstremno različitog shvatanja bavljenja ovim poslom; ono čak izmiruje razlike i tržišno, ali regulisanim tržištem, prihvata sve, insistirajući na mogućnosti izbora. Taj izbor čini publika na kojoj je da odabere šta želi. Bez naturanja samo jednog modela. Da bi čitalačka publika, naročito ona verna, mogla da bira – mora joj se pružiti ta šansa.

A da bi se opet sve to dogodilo, šta sve tek treba učiniti sa srpskim bibliotekarstvom, odnosno neshvatljivim javnim nabavkama (ako niste razumeli, to je otkup knjiga za biblioteke, od izdavača a novcem lokalnih samouprava) koje su sve samo ne javne. Pravno „čiste“, a moralno potpuno prljave.

Zašto je sve to važno? Zato što se izdavačima izmiče tržišno tlo pod nogama: izdavački i knjižarski monopoli, nepostojanje profesionalnih distributera, srpska originalnost da izdavači poseduju i lance knjižara, pa čak i štamparije, kašnjenje, nemanje i netransparentnost lokalnog otkupa knjiga za biblioteke… i šta još sve ne, jesu uslovi da izdavaštvo uopšte postoji. A tek pošto iole postoji, može se meriti njegov učinak u jednoj kulturi, zemlji i državi. ¶