Par-nepar

Kao što ste verovatno primetili, svake nedelje posle Dnevnika 2, na RTS-u počinju nove epizode „Ravne Gore“. Koliko sam uspeo da pratim seriju, Tito je već stigao u Beograd i za oko mu je zapela lepa skojevka, drugarica Davorjanka.

Na drugoj strani se osećaju nagoveštaji, kako smo to nekada govorili na časovima istorije – bratoubilačkog rata.

O seriji su polemike počele još pre emitovanja, jer je postojala bojazan da se u ispravljanju, ili novom tumačenju antifašističke borbe – iz jedne krajnosti ode u drugu. Nakon miliona pobijenih Nemaca u partizanskim filmovima, sada su četnici dobili prajm tajm – rečeno jezikom televizije. Za sada se dobro drže, nije udario brat na brata, mada se popreko gledaju. Ni među četnicima nisu svi isti; kao u svakom ratu, začas isplivaju loši ljudi i čine zločine. Čiča za neke još ne zna, a mi, gledaoci znamo. Tu je takođe poštovana istorijska faktografija.

No, podele u našem narodu su duboke i lične istorije se neće promeniti posle jedne TV serije. To bi zaista bilo nerealno očekivanje. Zato se valjda uredništvo filmskog programa RTS-a odlučilo da na male ekrane vrati stari dobri partijski i ideološki Ključ! Vikend je podeljen, pa su subotu dobili partizani, kao istorijski pobednici, a televizijski rečeno – reprize. Nedelja je tako ostala četnicima i ceo vikend imamo antifašizam u svim pojavnim srpskim oblicima.

Subotom tako biju naši kroz Valtera, Most, Neretvu, Parizansku eskadrilu, eksplozije na sve strane, pirotehnika i statisti u masovnim scenama – imalo se tada para za filmske spektakle!

Nedeljom nešto kamernije, ali sa istom dozom mržnje prema okupatoru – opet naši, samo sa kokardama. Istini za volju, još nisu zapucali na Nemce, al ‘oće sigurno.

Problem ipak nastaje – ma možda i nije problem – kad se isti glumci, ili bitke pojave u oba dana vikenda. Recimo, možda ne bi bilo mudro puštati „Užičku republiku“, pa da se deli narod, da ne kažem rejting. Mislim da i za to možemo pronaći konstruktivno rešenje. Zamislite samo SMS nagradnu igru: prepoznavanje Par/Nepar, Kokarda/Zvezda gde bi gledaoci prepoznali glumca ili autora koji se oprobao u oba tabora. Bilo je mnogo takvih koji su bili i kod Tita i kod Čiče, samo ih prepoznajte i pošaljite ime putem SMS-a. Na kraju ciklusa Tito i Draža, (u prisustvu savezničke delegacije), Glogovac i Bjela – izvuku srećnog dobitnika ili dobitnicu. Nagrada je, normalno, naš nacionalni auto „fijat 500L“, kao simbol nacionalnog pomirenja i porodičnih vrednosti, u obliku veličanstvenog TV šou-programa. Serija rekordne gledanosti.

Za razliku od pompezne interpretacije istorije, ili Istorije, kako hoćete, uz veću ili manju upotrebu pirotehnike, tokom vikenda sam obišao izložbu „Lep život“, koja već mesecima traje u Knez Mihailovoj. Kombinovana soba, leksikon, pionirska zakletva, modni časopisi, sportski uspesi, crveni pasoš SFRJ, Tosca gramofon, Bregovićeve cipele sa cvetnim dezenom, i million drugih uspomena.

Ovaj oblik istorijskog sećanja dešava se baš u doba TV duela partizana i četnika.

Baš kao što su porodične istorije naših građana žive, baš ti partizani i četnici, tako je i većina eksponata sa izložbe „Lep život“ u upotrebi kod barem trećine građana Beograda, u celoj Srbiji i više. Naše komšije još žive u kombinovanim sobama, sa nameštajem „visoki sjaj“, čuvaju singl ploče, stare Burde i odeću iz 50-ih, 60-ih i 70-ih. Naš problem, ili usud, jeste u tome što paralelno živimo u svojoj istoriji i svojoj sadašnjosti, bez jasne granice i distance.

Jedina razlika između TV izdanja partizana i četnika po principu par-nepar i izložbe postaće vam jasna ako umesto eksponata obratite pažnju na reakcije posetilaca. Umesto mučnih scena klanja, rata, pogibije, nadahnutih istorijskih monologa i opšte podele, ljudi koje sam video na izložbi imali su neprekidno osmeh na licima, kao da su sreli rođake ili prijatelje koje godinama nisu videli.

Naša istorija je lična, obojena ličnim iskustvom, van sfere ideologije, istorijskih procesa i kategorija pobede i poraza. Pobedili smo ako smo tu istoriju prihvatili sa svim njenim vrednostima i zabludama, zanosima i razočaranjima, a ona je, prema osmesima ljudi, zaista postala deo kolektivnog sećanja. Nije to samo nostalgija, žal za mladošću ili jugoslovenstvo, to je sećanje na vreme kada je Život bio važniji od Istorije. Da li je i danas tako – odlučite sami!