Beograd na hlebu & vodi

Grad je onakav kakva muzika u njemu odzvanja, prostor oblikuje svoje stalne posetioce – a ne isključivo obrnuto. Tako je i Mixer (ne samo festival) najviše doprineo oživljavanju i novoosmišljavanju zapuštene, vodoplavne Savamale – oronulog delića Beograda na desnoj obali teško ukroćene Save, između dva starija mosta. Ovom sirotom „kvartu“ pretilo je odronjavanje u istoriju, koja je već progutala njegovu fizičku radnu klasu i lumpenproletarijat, kao knedla u grlu (političke zlovolje) stoje joj železnička stanica, pristanište… Svežu krv i čisto lice, međutim, donosi tzv. sektor usluga, ugostiteljstvo i kreativne industrije (makar je potonje kod nas tek u povoju). Niz lokalčića tipa Mlados’-Radost-Ludos’ gotovo da vodi od svestrane Mikser-kuće ka Kulturnom centru „Grad“, koji – uz KC Rex i par državnih/opštinskih ustanova kulture – u prestonici Srbije u XXI veku čuva žar alternativne kulture, kakav je nekad (pre političkog preotimanja ‘90-ih) raspirivan u SKC-u.

foto: barbara anastacio

Punim nazivom „Grad – Evropski centar za kulturu i debatu“, nastao je inicijativom Kulturnog Fronta Beograd i holandske fondacije Felix Meritis, smešten u „objekat industrijskog nasleđa“ (čitaj: magacin, sagrađen još 1884), i uz tek neophodna renoviranja osposobljen za multiprograme. Tako i za alternativni provod, što u Beogradu već dugo znači i: pristojan, ne skup. Dakle, za razliku od pokondirenog klabinga i vulgarizovanog splavarenja, tu ne zalaze krimosi, panduri, selebriti(ji), tabloidi, premijerov sin… Štaviše, u odmaku i od ušminkane klijentele Mikser Housea, u KC Grad dolaze (i) oni koje možemo smatrati ovdašnjim hipsterima. U svakom slučaju, šarena zanimljiva i miroljubiva publika, nezainteresovana za n-to gostovanje Nouvelle Vague, tokom uvodnog nastupa Daniela Kovača (Jarboli) pod firmom Jesenji orkestar počela je da ispunjava dvorištance „Grada“. Stolovima/klupama pretvoren u letnju baštu s pogledom (žabljim rakursom) na osvetljeni most iz Brankove ulice, ovaj mali prostor opušteno je ugostio sve, od beba do starijih žena mojih godina. S ulaznicama po 250d. okupili su se da malko svedoče ne čudu, samo životu kakav bi voleli.

Rita toponimskog prezimena Braga (r. ‘85, Lisabon, živi u Portu) diplomirala je muzikologiju, pravi(la) muziku za ilustracije/animacije i film, glumi(la) u kabareu i na filmu, radila glasove za crtaće i reklame… Godine 2004. krenula je da nastupa kojekude po svetu, u najrazličitijim okolnostima, uključujući burleska-predstave i osnovne škole. Proletos je, recimo, bila na svojoj prvoj exYU-turneji, od fabrike sardina na Malom Lošinju (rodno mesto malog Loše) i salona primenjene umetnosti u Mariboru, kroz KC Grad, do zaljubljivanja u Skoplje. „Kao većina ljudi koje sam srela u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji, i ja čeznem za tom dalekom zemljom Jugoslavijom gde je biti pesnik bio veoma uvažen posao“, izjavila je. „A Skoplje je verovatno postalo moja nova omiljena evropska prestonica: to je kao biti unutar filma Monti Pajtona – smešanog s antičkim Rimom.“ U ovom navratu, što se Srbije tiče, prolazi i kroz strip-radionice (Deliblato) i filmski festival (Pančevo).

Ritina karijera je mišmeš, doslovno, terenskih snimanja, analognih Mugova, samizdata, internet-radija, piratskih vebkastova, low-fi i SoundClouda, kućnih snimaka na kojima peva uz stare ploče ili ‘krš’ radio-aparate. Takođe, menja identitete, ostavljajući ih za sobom kao staru garderobu; sarađuje s raznima (npr. Presidente Drogado), osniva sastave u hodu; unikatne plakate/postere za njene nastupe često rade i poznati grafički umetnici; tvrdi da joj u snu dolaze animirani likovi koji je savetuju kako da vodi „karijeru“… Pošto nije prva podudarnost: omot za Ritin debi-CD Cherries That Went To The Police (2011, s ponekim saradnikom Vejtsa i Zape) nacrtao je Aleksandar Zograf!

A tek muzika, repertoar: eklektika je slaba reč za zvučni kolaž od Brazila do Bolivuda, od Mocarta do kaubojskih pesama, uključujući etno-muziku iz krajeva koje (još ni)je proputovala; Katyusha i 2008, na EP Her… Home Recordings Vol. 3 – Jedva Cekam Da Nedelja Dodje. Samo nema fado.

Iako uživo ponekad uključi klavir, sint, ili pusti unapred snimljenu „podlogu“ – uz minimal-elektroniku, Rockin’ Back Inside My Heart zvuči kao Džuli Kruz – uživo se uglavnom prati samo minijaturnim instrumentom ukulele (tepanje: uke), što svakako utiče na izbor numera/stilova. Krajem XIX veka Portugalci su na Havaje uselili i buket sitnijih rođaka gitare, domorodci to prilagodili sebi, njihov kralj promovisao, pa je taj praktičan, jeftin (kasnije i plastičan) i za učenje lak 4-žični instrument usisan najpre u S. Ameriku; kod Anglosaksonaca su najradije njim baratali komičari, glumci/pevači, voditelji – u vodviljima, na radiju i TV-u; briljirao je u eri svinga, a za njega su se prosto „lepile“ novotarijske, „štos“ pesme; Kanada ga kasnije masovno koristila na časovima muzičkog.

Opšte mesto globalne pop-kulture ukulele je postao ‘59. hit-filmom B. Vajldera Neki to vole vruće, naročito tresi-mesi tačkom Runnin’ Wild pevačice Šuger Kejn Kovalčik (Merilin Monro), koja privija ukulele. Rita, međutim, peva River Of No Return iz drugog MM-filma, kao što njena obrada Tiptoe Through The Tulips podvlači neretko bizarnost ukulele-verzija: ovaj stari šlager bio je hit ‘68. u izvođenju levorukog, riđeg, karirano obučenog hipija, nimalo sitnog Tajni (Tiny) Tima, koji se pojavio i u Amerikani ‘80-ih. Za razliku od Timovog brend-falseta, Braga peva čistim, zvonkim, povremeno opojnim glasom; pasalo bi da smo pili i pink martini. Mada, njena Hey Jude zvuči kao da je demolirala Joko Ono. Džordž Harison je voleo ukulele toliko da je Makartni to istakao 2002. na turneji koju mu je posvetio. Pred kraj XX veka nikli su novi proizvođači ovog instrumentića, pa i novi svirači; Jutjub vrvi virtuoznim tačkama i instrukcijama. Edi Veder (Pearl Jam) 2011. objavljuje album Ukulele Songs, između ostalog podsećajući da neke od najveselijih pesama potiču iz najtužnijih razdoblja.

Rita Braga besprekorno se uklopila u provod letnje noći u monsunskom Beogradu 2014. Uradi-sama, ne virtuozno, ali ubedljivo, šarmantno, gotovo igrajući se sredstvima za pravljenje muzike – kao nekad Lounge Lizards. U pauzi se noćni voz provukao takoreći odmah iza male pozornice. Posle i van toga, kukulele. Impozantna zgrada tzv. Geozavoda je renovirana da u nju sedne investitorska firma za Potemkinovo selo. Ne čudi me da planiraju kulu falusovu, to rade (pro)padajući režimi. Hoće li imati obrezan vrh? Hoćemo li dobiti oktroisani Ustav?