Ukoliko biste želeli da upoznate porodične vrednosti na domaćim televizijama, naleteli biste na neobičnu ponudu. Na nacionalnim kanalima ćete sresti neverovatne primere porodične patologije upakovane u zabavne emisije.
Počnimo od muvanja.
Na Happy televiziji možete upoznati svoju buduću suprugu u šou-programu „Provodadžija“. Amor ili Kupidon Happy televizije je mlada voditeljka, dakle – Provodadžika. Ona usamljenim muškarcima poznije dobi dovodi gospođe iz udruženja statista, dakle nesuđene TV glumice iz rijaliti programa. Uz prenemaganje i diskretne seksualne aluzije, a potpaljeni od vrcave voditeljke u streč minićima, čak i u najtežim meteo uslovima, stare đuvegije se pale ko suva slama! Već posle nekoliko minuta, padaju bračne ponude, stidljivo se daju sitni pokloni, a celo selo preko tarabe viri da vidi novu snajku.
Po pravilu, „devojke“ iz grada odlaze u selo, kobajagi u potrazi za mirnim i zdravim seoskim životom i porodičnom idilom.
Posle upoznavanja kreće prenemaganje i sve se završi povratkom u grad, dakle nema od romanse ništa. U nekoliko navrata bilo je zaista tužno dok sam gledao razočaranje tih muškaraca koje je neko pred kamerama napravio budalama. Spontano smo otkrili da je Srbija puna usamljenih neženja u godinama, koji nisu u životu imali šansu da upoznaju žensku osobu koja bi ih možda zavolela.
O ovome se može naširoko teoretisati, ali suština je jednostavna – za potrebe TV emisije, produkcija se poigrava ljudskim osećanjima i sudbinama. „Provodadžija“ je dakle – dosledno neuspešno i ponižavajuće iskustvo.
No, recimo da ste ipak uspeli da napravite prvi korak i uđete u bračne vode. Pre li kasnije nastaće problemi koje zajedno treba prevazići. Postoje razlike, nesuglasice i različiti stavovi koje treba uskladiti. Na Televiziji Pink, u emisiji „Bračni sudija“, tročlani estradni žiri i specijalna izvestiteljka suda (voditeljka Sanja Marinković) pokušavaju da reše bračne probleme. Problemi su, naravno, izmišljeni, predimenzionirani i odglumljeni. Najupečatljiviji bračni problem može paru doneti nagradu, dakle, što bizarnija frka i veći cirkus – veća nagrada. Bračne sudije u suštini očekuju od parova da što više prave budale od sebe.
Sirotinja se ponovo razgolićuje pred kamerama u nadi da će na Pinku doživeti nekoliko minuta slave i dobiti neki dinar. Tako se debatuje o hobijima, hrkanju, prejedanju, higijenskim navikama ili temperamentu. Do danas nisam čuo da su bračne sudije barem jednom debatovale o gorućim problemima srpske porodice – nasilju u porodici, vaspitanju dece, fizičkom kažnjavanju, alkoholizmu, sterilitetu, ili stereotipovima prema manjinama. Takve teme vam neće doneti nagradu, jednostavno nećete biti smešni. Lepršava forma ružičaste televizije nije dorasla bračnim problemima u Srbiji, tu postoji cenzura – može samo ako je smešno!
Treći korak ove virtuelne veze predstavlja potomstvo. Upoznali ste svoju partnerku preko „Provodadžije“ i izgladili nesporazume na relaciji selo–grad uz pomoć „Bračnog sudije“ sa Pinka. Dobili ste decu, ali niste sigurni da ste vi otac, a komšiluk priča da vam je žena nabila rogove. Deca su već velika, godinama živite u porodici sa sumnjom u glavi – đavo vam ne da mira. Na vašu sreću, nauka je napredovala toliko velikim koracima, da čak i TV Pink može da vam obezbedi DNK analizu. Ukoliko ste spremni da se na televiziji javno osramotite, da date uzorke DNK, na kraju ćete saznati da li ste zaista biološki otac deteta. Priroda je takva, majčinstvo nije sporno, ali očinstvo jeste. Zamišljam samo kolika je bila agonija te dece koja su rasla pod očinskom sumnjom, ponekad i do punoletstva. Ti očevi, navodno, imaju ljubav, ali imaju i nepoverenje – pa sa zebnjom očekuju rezultate na kraju emisije. Vidljivo je olakšanje na licima očeva, ali se samo pitam, da li pozitivni rezultati mogu pokrenuti grižu savesti jer ste vlastitu decu godinama gajili sa rezervom i podozrenjem. Da li je DNK poklapanje alibi ili vrhunska potvrda roditeljstva – osećanja i obaveza koje sisari univerzalno imaju prema mladuncima iste vrste. Kako onda voleti usvojeno dete, kako voleti usvojeno dete sa posebnim potrebama ili smetnjama u razvoju? Kako onda objasniti brigu za komšije, za napuštenu decu, za one koje smatramo delom porodice, a nisu nam „krvni srodnici“.
Ukoliko ne možete da shvatite zašto u Srbiji postoji kriza porodice, zašto je izložena velikim pritiscima i rizicima, moj savet vam je da izbegavate porodične teme na domaćim televizijama. Biće vam samo gore. Možda je pametnije da to vreme posvetite sopstvenoj porodici.
