Nova dimenzija mržnje

za „Vreme“ iz Bona

U doba digitalnih medija i društvenih mreža preko kojih se prenose i najbanalnije glasine iz najudaljenije zabiti, sa čudom se graniči to što ni dve sedmice nakon masovnih napada na žene u Kelnu nismo načisto šta se zapravo i kako dešavalo. Sve se događalo na platou veličine dva fudbalska igrališta koji se prostire između železničke stanice kojom dnevno prođe 1200 vozova i impozantne gotske katedrale, zaštitnog simbola grada. I nije se dešavalo bilo kada, nego neposredno pre i nakon što će zvona katedrale označiti početak 2016. godine.

Krenimo od činjenica: kelnska policija u trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ pred sobom ima 516 krivičnih prijava, od kojih 237 podrazumevaju seksualne delikte, među njima i silovanje u „pravnom smislu reči“. Ostale se odnose na krađe i telesne povrede. Žrtve su većinom žene, mada su se medijima javili i muškarci koji su opljačkani. Grupa policijskih istražitelja Neujahr (Nova godina) u međuvremenu broji više od 100 inspektora, ali je do sada uspela da identifikuje svega 19 osumnjičenih, od toga deset osoba koje su zatražile azil u Nemačkoj (o zahtevima još nije odlučeno) i devet osoba koje su u zemlji ilegalno. Pre toga je nedeljnik „Špigel“ preneo da su neki ukradeni mobilni telefoni putem GPS-a locirani u izbegličkim domovima. Ranije je bilo reči o 31 osumnjičenom, među kojima je najviše Alžiraca i Marokanaca, ali se pominjala i jedna osoba iz Srbije.

U Hamburgu su podnete 133 prijave zbog incidenata tokom novogodišnje noći po istom scenariju kao u Kelnu. Desetine napada prijavljeno je u Diseldorfu, Štutgartu i drugim gradovima Nemačke, ali i u Helsinkiju i švedskom Kalmaru.

SLOM CIVILIZACIJE: Delovalo je da je nova godina baš sjajno počela. Prvog januara u 8.57 kelnska policija izdaje rutinsko saopštenje da je sve prošlo u „opuštenoj atmosferi“. Bilo je doduše 80 telesnih povreda i 73 prijave zbog buke, ali to u Kelnu zvuči kao malo razuzdaniji vikend. U saopštenju o događajima na platou ispred železničke stanice stajalo je jedino da su organi reda potisnuli oko 1000 okupljenih „slavljenika“ kako bi predupredili masovnu paniku izazvanu „aktiviranjem pirotehničke municije“. Ni to nije ništa strašno, naposletku poznat je nemački fetiš ka petardama i svakojakim svetlećim raketama koje se nemilice troše za doček Nove godine.

Tako bezazlen opis dešavanja je, mora biti, prenerazio nekog od policijskih komandira, pa je na adrese više medija dostavljen niz internih izveštaja iz novogodišnje noći. Reč je tu o usplahirenim građanima koji s uplakanom decom odlaze u policiju i traže zaštitu, izveštavaju o tučama, krađama, napastvovanju žena; o „nekoliko hiljada uglavnom muških osoba migrantskog porekla“ koje su bile na platou – što potvrđuju i brojne fotografije i snimci; o alkoholisanim masama koje ženama doslovno priređuju tople zečeve, seksualno ih napastvuju, bacaju topovske udare i ispaljuju rakete u masu. Snage reda nisu imale kontrolu nad događajima kojih je naprosto bilo previše istovremeno, policija na licu mesta nije stizala ni da popiše sve krivične prijave.

Taksativno je u izveštaju nabrojano i nekoliko pikanterija koje su policajci čuli i videli tokom noći. Tako je navodno jedan migrant pred policajcima kreveljeći se pocepao svoju dozvolu boravka i rekao: „Ne možete mi ništa, sutra ću uzeti novu.“ Jedan drugi je navodno rekao: „Ja sam Sirijac, morate da se ophodite prijateljski prema meni. Gospođa Merkel me je pozvala.“ Po čitavoj železničkoj stanici mogli su se videti povraćka i muškarci koji uriniraju gde stignu, dok mnogi pijani migranti spavaju po ćoškovima stanice. U internom izveštaju stoji i da je masa sprečavala policiju da priđe žrtvama, svedocima i počiniocima, da je na poprištu dešavanja bilo premalo policijskih službenika i da su prizori bili „sramotni“.

fotografije: fonet / ap

Nije prošlo mnogo, a svi mediji, od tabloida do onih ozbiljnih, bili puni „ispovesti“ napastavovanih žena. Jedna, koja je s drugaricom pokušala da stigne na voz, priča: „Osetila sam nečiju ruku između nogu, ali smo uspele da se izvučemo pre nego što se išta dogodilo.“ U gužvi joj je ukraden telefon. U policijskoj stanici je videla „mnogo devojaka koje nekontrolisano plaču“, a dežurni policajac se ponašao „neljubazno“ i nije hteo da primi njenu prijavu. Kroz talas ogorčenja koji se valjao medijima tek sporadično su se probili umereniji stavovi stručnjaka. Tako je dan nakon što se saznalo za napade – u trenutku kada se verovalo da se radi o nekoliko desetina prepada – šef strukovnog udruženja kriminologa Andre Šulc rekao da ne može biti govora o novoj dimenziji organizovanog kriminala, već da se radi o dugo poznatoj šemi: banda džeparoša okruži ženu, dobacuje, pripija se uz nju, dok joj istovremeno krade novčanik, telefon i druge vrednosti. Šulc tvrdi da bande poreklom iz severne Afrika ili sa Balkana već dugo na takav način operišu po Nemačkoj, a bave se i provalama i krađom automobila.

Opštoj kakofoniji doprineo je i ministar pravosuđa Hajko Mas, koji kao da nije mogao da se odluči da li se radi o rulji ili bandi: „Kada se skupi takva horda kako bi počinila krivična dela, sve deluje kao da je planirano. Niko mi ne može dokazati da to nije dogovoreno ili pripremljeno“, rekao je Mas za nedeljno izdanje tabloida „Bild“. Imao je ovaj ministar i nespretan retorički izlet kad je događaje nazvao „slomom civilizacije“ – što se u nemačkoj istoriografiji obično koristi da se opiše period domaćeg nacionalsocijalizma.

Iza svega je ostalo taman toliko nejasnoća da svako može da tambura svoju melodiju: „Bild“ piše o „seks-rulji“, dok se levičarski „Tagescajtung“ drži verzije prema kojoj je od 1000 ljudi na platou tek nekoliko grupica činilo krivična dela.

STEREOTIP U SUKOBU KULTURA: Štampa se poslednjih dana raspisala o „sukobu kultura“ koji je stigao do Nemačke, o mentalitetu islamskog sveta u kojem se žena stavlja pod čador i nespremnosti da se taj mentalitet promeni po dolasku u Evropu. Čuveni kriminolog Kristijan Pfajfer govori o mačo-kulturi, koja je postojala i kod doseljenika iz Turske, Jugoslavije i Rusije, ali je uspešnom integracijom iščezla. „Oni ne žive mačo-kulturu kao ranije, ni u porodici ni van nje. Taj zadatak nam sada predstoji sa velikim brojem ljudi koji su došli iz arapskih i afričkih zemalja.“

U više novinskih osvrta se podseća na situaciju na Trgu Tahrir u Kairu kojim žene još od Arapskog proleća praktično ne smeju ni da prođu jer su bivale masovno silovane i pretučene. Dugogodišnja dopisnica iz Egipta Sonja Zekri pita se u članku za „Zidojče cajtung“ da li događaji iz te zemlje imaju veze s Kelnom? „I te kako. Jer, kao i tamo, i kod ovdašnjih napada nije se radilo o malo pijanog pipkanja, već o izrazu duboko usađene agresivnosti prema ženama u kojoj se očitavaju seksualna frustracija i muške predstave o dominaciji.“ Sa još manje pardona istupa političarka socijaldemokrata Lale Akgun, koja kaže da mnogi muslimani sve slobodne žene smatraju „kurvama“.

Ima i sve više glasova koji se suprotstavljaju takvoj debati. Poznata muslimanska feministkinja Kola Marjam Hibš u razgovoru za „Vreme“ kaže da se sve predstavlja uprošćeno kao napad „muslimanskog varvara na belu ženu“. „Sve se svodi na navodnu kulturnu pozadinu. Pritom je ona samo jedna od stvari o kojima treba raspravljati. Zanemaruje se uticaj alkohola ili grupna dinamika.“ Ona smatra da je licemerno što se ogorčenje javnosti izliva samo ovom prilikom, dok je slabo ko obratio pažnju na izveštaj prema kojem svaka treća žena u Nemačkoj trpi nasilje. „Takođe, niko ne skače u odbranu žena koje svake godine bivaju napastvovane na Oktoberfestu.“

Temeljnu debatu o nasilju nad ženama zahteva i niz istaknutih feministkinja u otvorenom pismu koje potpisuje 400 žena iz javnog života, između ostalih i ministarka za porodicu Manuela Švezig (SPD), kao i vodeće političarke Zelenih i Levice.

LEPOTICE I ZVERI: Kako bilo, tek očajna reakcija snaga reda i činjenica da je javnost o masovnom napastvovanju žena saznala tek nakon što je medijima dostavljen izveštaj, koštala je posla načelnika kelnske policije Volfganga Albersa, koji je poslat u prevremenu penziju.

Sve glasnije se govori i o tome da je policija htela da zataška razmere incidenta i „severnoafričko ili arapsko poreklo“ većine počinilaca. Prema toj teoriji, u državnom aparatu postoji strah od povećanja pritiska da se odstupi od „zvanične linije“ prema kojoj je Nemačka zemlja otvorena za izbeglice i gde ljudi neće biti paušalno okrivljeni zbog svog porekla. „Naravno da se trudimo da informišemo javnost o svim relevantnim aspektima“, rekao je za hesenski radio Rajner Vent, šef Nemačkog sindikata policije, „ali se uvek izlažemo riziku da nam neko spočita ili imputira da opslužujemo nekakve desničarske stereotipe.“

Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer osuđuje takav pristup jer je „tabuiziranje porekla kriminala“ jednako loš put kao stavljanje migranata pod generalnu sumnju. De Mezijer je podsetio da jedan izveštaj od prošle jeseni jasno pokazuje da potražioci azila nisu ni manje ni više skloni kriminalu od domaćeg življa. Prema tom izveštaju, Sirijci su čak brojčano ispod proseka kao akteri krivičnih dela, dok je u tom smislu došljaka sa Zapadnog Balkana i iz Severne Afrike natprosečno više. No, u spektru „zabrinutih građana“ i drugih simpatizera novokomponovane desnice ionako niko ne veruje ni ministru ni papirima koje ovaj citira. Jedan od borbenih pokliča ekstremno desničarskog pokreta PEGIDA, koji već više od godinu dana protestuje u Drezdenu protiv „islamizacije Zapada“, glasi Lügenpresse – lažljivi mediji. Mediji „lažu“ o svemu i svačemu, pa tako prećutkuju i stravične razmere kriminala među „auslenderima“.

Jedna od ikona te desnice je i mlada bohumska policajka Tanja Kamburi, poreklom Grkinja. Ona je prva progovorila o tome da je policija stalno suočena s nasilnim migrantima, ali da se o tome ne priča, čak je optužila Savezni ured za kriminalistiku da sistematski falšira brojke kako bi prikrio krivična dela migrantskog miljea. Kamburi je postala neka vrsta medijske zvezde, gostuje u brojnim emisijama, njena knjiga je postala bestseler i donela joj malo bogatstvo – a i dalje se bavi policijskim poslom u Bohumu. No to ne smeta desničarima da tvrde kako centri moći guše svaku kritiku. Nedeljnik „Junge Frajhajt“, koji važi za glasilo nove desnice, piše da je u Kelnu „kao kula od karata srušen kartel ćutnje“ i da su sada svima poznate „ružne nuspojave forsiranog naseljavanja“ migranata.

PRIZIVANJE HITLERA: Prema istraživanju za potrebe RTL-a, 37 odsto građana kaže da nakon događaja iz Kelna gleda kritičnije na strance u Nemačkoj. Berlinski „Tagescajtung“ primećuje da je trećina Nemaca spremna da poveruje u nedotupavne konstrukcije koje se plasiraju na internetu: recimo, o navodno masovnoj pojavi da izbeglice otimaju nemačkim staricama kolica sa hranom iz supermarketa uz reči: „Merkelova plaća.“ Ili priče o tome da će uskoro u Nemačkoj biti ukinuti božićni vašari. Podgrejana je i priča o takozvanim no–go–areas, gradskim četvrtima, posebno u Rurskoj oblasti, gde navodno pristojan svet ne sme ni da kroči od migrantskih bandi.

Anonimna masa s ulice skrivena iza lažnih profila na internetu još jednom se okuražila pa pojedinci iz nje sve češće istupaju imenom i prezimenom. Poziva se na masovnu kastraciju muslimana i priziva da Hitler ustane iz groba, jer da bi on već znao kako da zavede red. Klaus Štrunc, moderator jutarnjeg programa komercijalne televizije Sat 1, obratio se putem Fejsbuka porukom: „Oko za oko, zub za zub. Za mene je svaki musliman pod generalnom sumnjom da je zločinac.“ Teško je osloboditi se utiska da se radi o već prisutnom rasizmu, koji se ovom prilikom jasno i glasno izražava, piše minhenski „Zidojče cajtung“.

Stvar je dodatno zakuvala nesrećna gradonačelnica Kelna Henrijete Reker kada je u jednom od prvih obraćanja nakon napada na žene izdala neku vrstu preporuke čija je jedna od stavki bila i da žene treba da izbegavaju grupe nepoznatih muškaraca, te da se od njih uvek nalaze na odstojanju u dužini jedne ruke. „To nije prevencija, to je bezobrazluk“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“. „Ova preporuka iz dobrih namera u najgoroj paternalističkoj tradiciji ima neprijatan prizvuk kojim se žrtvama implicitno prišiva deo odgovornosti.“ Na društvenim mrežama je Rekerova požnjela mešavinu ogorčenosti i sprdnje. Nova gradonačelnica je inače u oktobru jedva preživela napad jednog neonaciste koji ju je izbo nožem zbog njene blagonaklonosti prema izbeglicama. Sada su joj neki korisnici društvenih mreža poručili da bi sve bilo u redu samo da se od počinioca izmakla malo više od dužine jedne ruke.

Prethodne subote su u Kelnu održana dva skupa, svaki sa oko 1300 učesnika. Jedan je okupio desničare i fudbalske huligane iz regiona, čiju je šetnju policija rasturila već posle nekoliko desetina metara jer su okupljeni gađali policiju pivskim flašama i topovskim udarima. „Vaše asocijalno ponašanje se više ne može tolerisati“, poručila je žandarmerija s megafona, pre nego što je vodenim topovima i suzavcem rasturila masu. Na drugom skupu su demonstrirali antifašisti, feministkinje i mirniji građani i to protiv „seksizma i rasizma“.

Nadležni prenose da se u teksaškom maniru pojačano organizuju grupe građana za „samoodbranu“. Jedna Fejsbuk grupa okuplja nekoliko hiljada ljudi koji nameravaju da šetaju Diseldorfom i „učine grad sigurnijim za naše dame“. Kako piše lokalni tabloid „Ekspres“, i Kelnom patrolira više grupa sačinjenih od „rokera, huligana i izbacivača“ koji se paušalno svete svima koji izgledaju kao muslimani. Policija je potvrdila da su dvojica Pakistanaca premlaćena kod glavne železničke stanice, a jedan Eritrejac udaren staklenom flašom. Nakon kontrole je utvrđeno da u grupe „zabrinutih građana“ spadaju i poznati neonacisti. U ponedeljak su huligani u Lajpcigu razbijali izloge i automobile, uhapšeno je više od 100 osoba.

Ajman Majzek, predsedavajući Centralnog saveta muslimana u Nemačkoj, govori o „novoj dimenziji mržnje“ prema muslimanima. Ponovo je zabeleženo nekoliko napada na izbegličke domove. Tokom prošle godine je izbrojano 850 takvih napada, koji uključuju podmetanje požara, bacanje kamenica ili žvrljanje kukastih krstova po fasadama.

Smirivanju tenzija ne doprinose ni druge vesti: dok nastaje ovaj tekst, iz Istanbula stižu potvrde o terorističkom napadu pred Plavom džamijom u kojem je stradalo najmanje deset osoba, većinom nemačkih državljana. Ranije je utvrđeno da je napadač koji je prošlog četvrtka uz povike „Alahu akbar“ i opasan lažnim bombaškim pojasom uleteo u jednu policijsku stanicu u Parizu (i bio ustreljen), živeo u izbegličkom domu u nemačkom Reklinghauzenu, imao najmanje sedam identiteta i već bio u nemačkim zatvorima. Zna se da su neki od napadača iz krvavih napada u Parizu prošli kroz Nemačku izdajući se za izbeglice.

REAKCIJA POLITIKE: Nije bilo teško pogoditi kako će reagovati političari, pogotovo konzervativnog spektra. Desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), vanparlamentarna stranka koja prema poslednjim anketama uživa deset odsto podrške, zadovoljno trlja ruke. Jedna karikatura u nedeljniku „Špigel“ pokazuje raspojasane Arape kao glavni adut AfD-a u izbornoj trci. Poruka: desničari mogu samo da se zavale i puste da izbeglička kriza odradi posao za njih. Eventualno će s vremena na vreme dobaciti: „Jesmo li vam lepo rekli?“

Baš zato demohrišćani Angele Merkel ne žele da sede skrštenih ruku. Nemačka kancelarka je na partijskom skupu u Majncu rekla: „Moramo se zapitati kada neko krši prava koja pripadaju gostu.“ Izbeglice i tražioci azila su tako postali „gosti“ koji treba da budu najureni ukoliko krše zakon. Predlog demohrišćana je da iz zemlje bude proteran svaki azilant koji je osuđen na kaznu zatvora – pa makar i uslovnu. Merkelovoj postaje tesno, kako kod kuće tako i na evropskom planu (vidi okvir). Naruku joj ne ide ni nezvanična prognoza da će i ove godine u Nemačku stići milion izbeglica. To se ne uklapa u njenu taktiku da zemlja ostaje u principu otvorena za sve izbeglice koje do nje stignu, ali da se radi na smanjenju njihovog broja.

Kod predloga o deportacijama ima nekoliko finesa o kojima demohrišćani radije ne bi govorili. Na primer, da je i sada zaprećena deportacija onima koji su osuđeni na najmanje tri godine robije, ali da se u praksi ona pokazuje kao nemoguća. Jer, najpre je neophodno da se proceni da će kažnjenik verovatno ponoviti svoje nedelo, što je škakljiva stvar; drugo, Evropska konvencija o ljudskim pravima zabranjuje deportaciju u zemlje u kojima deportovanima preti neljudski tretman, u prevodu: kako isporučiti nekoga nazad u Iran, državu koja, prema dostupnim podacima, vrši najviše pogubljenja na svetu?

Dok debata o uzrocima i posledicama traje, već se spekuliše o sledećem velikom iskušenju koje predstoji Kelnu. Početkom februara održava se čuveni karneval, kada na Ružičasti ponedeljak gradom prolazi kilometarska povorka, a milion maskiranih i uglavnom pripitih ljudi skuplja slatkiše koji im se dobacuju. To će biti prvi karneval od dolaska novog talasa izbeglica u Nemačku i svakako dobra prilika za džeparoše. U jednoj anketi 37 odsto žena kaže da će izbegavati velike javne događaje i gužve. Većina je rešila da neće menjati svoju svakodnevicu zbog napasnika i lopova. U specijalizovanim trgovinama kažu da biber-sprej poslednjih dana ide ko alva.