Ženska linija mog porodičnog stabla predano neguje kult ovih enterijerskih asesoara decenijama unazad. Trendovi su se uvek revnosno pratili, tako da su sa naših prozora (od prababinih do mojih) visile vezene, plišane, od markizeta, organdina, neke sintetike kojoj ne znam ime, ručno heklane, rustične, končane… Do poda, do ispod prozora, do pola prozora… Sa draperijama i bez njih.
Od svih faza, u najgoroj uspomeni mi je ostala era rustičnih zavesa – model koji izgleda kao beskrajan vodopad podsuknji prišivenih jedna na drugu. Visile su na prozorima kao bele nemani i umele da izazovu ozbiljan napad panike ako se kao petogodišnjakinja upletete u njih. Sa druge strane, obožavala sam da sa bakom idem po pozamanterijama i radnjama koje prodaju materijal na metar i kilograme. A to se dešavalo kad god bi kucnuo čas za novi modni hit na prozorima. Uživala sam u mukama prodavačica koje bi baka bespoštedno driblala da se pentraju po merdevinama, jer joj je za oko zapala rolna tkanine baš na najvišoj polici. Onda ta rolna tresne na sto, pa sledi trljkanje između prstiju, obavezno „ne“ i tako nekoliko puta dok se ne nađe prava rolna. Onu koja prođe „kasting“ zajapurena prodavačica bi prilično energično odmotavala do naručene metraže, žvrcnula je kredom tamo gde treba i onda samo protrčala makazama kroz tkaninu. Usledilo bi umotavanje u papir, tada se sve pristojno pakovalo kao poklon, a ne u jeftine plastične kese, i – pravac krojačica. Draperije su, koliko pamtim, bile kratkog mandata. Lako su skupljale prašinu i duvanski dim, pokazale se kao prezahtevne za održavanje, a pošto smo svi ugradili roletne, i realno nepotrebne.
Faza koju smo svi kolektivno proklinjali (i muško i žensko, svih uzrasta) bila je kada je baku obuzela manija za heklanim zavesama. Deda je kukao jer je konac, plaćanje (i podmićivanje) žene koja je heklala debelo keširao, a baka je predano naručivala za celu familiju. Mama i ujna su, tvrde, propišale majčino mleko jer je to trebalo štirkati i tako ukrućeno ispeglati do perfekcije. Otac i ujak su dramili jer su imali osećaj da žive u muzeju. Mi deca smo navukli traumu jer nam je non-stop bilo spočitavano „pazi zavesu!“, bez obzira da li ideš ka prozoru ili samo slučajno prolaziš pored njega. A te zavese su vrebale odasvud, čak i sa prozora u kupatilu. Pojava zavesa od organdina u našoj familiji dočekana je kao revolucionarna i pozdravljena ovacijama. Svetla u sobi kol’ko hoćeš, peru se u mašini i, realno, nisu doživljavane kao suvo zlato, pa se njima robovalo nije.
Naravno, svaku promenu tipa zavese pratila je i promena garnišni. Tako smo imali one bele plastične, sa dva koloseka, koje idu od zida do zida i podrazumevaju mobu pre i posle svakog pranja zavese, jer treba otkačiti i ponovo zakačiti sve one silne kukice. Onda je ujak na Zlatiboru otkrio ručno rađene drvene, okrugle, sa alkama i štipaljkama. To je uveliko ubrzalo skidanje i stavljanje zavesa, ali i zahtevalo rad bušilice i sitne molerajske korekcije, u zavisnosti od toga da li je želja da garnišna visi sa plafona ili da izranja iz zida. Tamnobraon boja je u jednom trenutku postala demode, pa su drvene zamenjene mesinganim garnišnama sa visokim sjajem.
Ovako gledano, ispade da moja familija ne radi ništa drugo osim što besomučno kači i skida zavese, ali stižemo mi i drugim stvarima da se bavimo.
Pitanje koje se logično nameće je: šta mi, pobogu, radimo sa svim tim silnim zavesama kada ih izgustiramo? Neke draperije su završile kao pokrivači za kauče i fotelje, heklane se čuvaju kao blago u fundusu, a ostale su ili završile kao poklon, ili na deponiji. Jedna je, međutim, ostala u mom ormaru. I dan-danas pamtim anegdotu koju sam pročitala u „Politikinom zabavniku“ kad sam imala sedam-osam godina. Džoan Kolins je, naime, trebalo da snimi reklamu za neko vino, a ideja je bila da je mačo tip polije čašom istog. Pragmatična Džoan je vrisnula da nema teorije da neko prosipa crno vino po skupocenoj haljini koju su joj za reklamu nabavili, skinula čaršaf sa nekog stola, uzela makaze od rekviziterke, napravila prorez za glavu, navukla čaršaf kao togu, opasala se kaišem, izgledala ko boginja, snimila reklamu, a onu haljinu odnela kući. Ako Aleksis od stolnjaka može da napravi haljinu, pa mogu i ja od zavese suknju! Dobro, ja sam dala ideju, a mama je realizovala, pošto za razliku od mene vlada iglom, koncem i šivaćom mašinom. I tako, za jedno popodne, ja dobih dugu, lepršavu, raskošnu suknju u dva sloja od organdina. Belu, prošivenu zelenkastim i zlatnim nitima. Niko ne bi rekao da je u prošlom životu bila – zavesa.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve