Raspad nema kraj

Na prostoru u čijoj su se bliskoj prošlosti etnički i politički problemi rešavali sukobima, i dalje postoji strah od drugih. U takvom okruženju, komunikacija, otvorenost prema etničkim zajednicama i poznavanje njihovih jezika tačke su susreta za narode koji žive na Balkanu, jedan je od zaključaka tribine „Tačka susreta: šta je Balkan, šta se o Balkanu govori i šta bi Balkan mogao da bude“. Na konferenciji održanoj 24. juna u Skoplju, predsednik NVO „Civil – Centar za slobodu“ Džabir Deralja ugostio je novinara nedeljnika „Vreme“ iz Beograda Teofila Pančića, urbanistkinju iz Prištine Elizu Hodžu i političke analitičare iz Skoplja, Saša Ordanoskog i Židasa Daskalovskog. Konferenciju su organizovali nedeljnik „Vreme“, Fondacija za otvoreno društvo i Forum ZFD.

Zdrava atmosfera unutar svakog društva i čitavog regiona, kao i regulisanje odnosa, pitanje je kulture i proces je drugog trajanja, a ne nešto što bi se moglo regulisati zakonima, smatra Teofil Pančić. Pogrešno je i korišćenje termina „zajednica“, jer umesto da spaja, ona razdvaja narode. To je reč koja je danas mnogo popularna i u skladu je sa multikulturalističkom dogmom koja vlada, a koja je više konzervativna nego liberalna i više nanosi štete nego što donosi koristi, objašnjava on. „Naime, ako jedno društvo postavite kao niz zajednica, a zajednice definišete pre svega etnički, kulturološki, jezički, definišete ih preko kolektivnih svojstava koje pojedinac uglavnom dobija bez sopstvenog izbora, u startu ste u negrađanskoj, neliberalnoj poziciji i više ne postoji društvo kao celina, već postoji društvo koje se sastoji od nekoliko etniteta, koji stalno treba da se bore za svoje interese i koji treba da osvajaju jedan deo toga, a to najčešće ne ide bez konflikta.“

Ti konflikti u našoj bliskoj istoriji bili su ratni, a danas su politički. Pančić smatra da i ti politički konflikti donose mnogo štete. „Ako prihvatimo da društvo posmatramo kao niz zajednica etnosa koji međusobno treba da se tolerišu, to je problem. Ako je tolerancija ideal života i najviše do čega možemo da dobacimo, onda smo u dosta lošem stanju. Tolerancija je podnošenje. To je tek malo bolje od netrpeljivosti; to je netrpeljivost koja je civilizovana, a ne način na koji se stvara zdravo društvo. Zdravog društva nema bez suštinske promene paradigme da nisu zajednice te oko kojih sve treba da se vrti, već da su to pravo i sloboda pojedinaca. To ne znači da pojedinci nemaju svoj etnički, verski, jezički identitet, ali oni ne smeju biti privilegovani u odnosu na druge identitete i ne smemo ih proglašavati nečim na osnovu čega treba da menjamo stvari. Mi i 25 godina kasnije živimo vreme raspada Jugoslavije, tom stranputicom smo krenuli onog trenutka kada smo ozakonili da zajednice postanu sve i svašta.“

IZGRADNJA ISTORIJE: Komentarišući projekat „Skoplje 2014“ koji je potpuno izmenio identitet glavnog grada Makedonije, po kome je ovaj grad dobio nekoliko desetina spomenika različitim istorijskim ličnostima, kopije obeležja drugih evropskih gradova, Eliza Hodža kaže da je to potpuno drugi grad u odnosu na ono što je nekada bio. „Istorijski gledano, arhitektura je bila manifestacija različitih ideologija koje su bile na vlasti. Postoje kompleksi u kojima ljudi žele da se identifikuju sa određenim osobama. To je, međutim, duži i komplikovan proces u koji nisu uključene zajednice. Ovaj proces nije sveobuhvatan i urbani kontekst omogućava ljudima da se na različite načine identifikuju sa spomenicima. U trenutku kada su zajednice isključene iz procesa i kada nisu deo određivanja ideala, bez obzira na to da li se radi o religijskim, etničkim ili kulturološkim aspektima, nastupaju odbijanje i isključivanje. To se događa i u Skoplju bez obzira na to koja je ideja iza svega. Projekat je 2014. godine predstavljen kao rekonstrukcija ili oživljavanje grada, da bi se prikazala nova istorija nove države i da bi se izgradio novi identitet koji se vraća u prošlost. Ne kažem da je to greška, jer mi kao ljudi s vremena na vreme treba da se preispitujemo ko smo, da se vraćamo u prošlost, ali ne i da isključujemo druge, jer će se to jednog dana vratiti kao bumerang.“

Ona dodaje i da se to isto dogodilo u Prištini, te da je to bio ideološki projekat, da su ljudi gradili, a da nisu poštovali vrednosti iz socijalizma. Na taj način potpuno je uništeno sve iz vremena komunizma i socijalizma. „To je bio znak jednog vremena. Istoriju ne možemo da gradimo tako što isključujemo istoriju starijeg vremena“, smatra Hodža. „Moramo da vodimo računa o toj tački isključivanja i da tražimo tačku spajanja, vodeći računa da ne isključimo one koji su različiti, bez obzira na te razlike. To se ne odnosi samo na etnički i religijski aspekt. Moramo da se pomirimo na društvenom i kulturnom aspektu, da otvoreno razgovaramo, da zagrlimo onog ko je različit bez obzira na to ko smo i šta smo mi. Istorijske ličnosti se koriste da bi se pokazala nečija politička snaga. Jedna stranka je u Prištini 2002. godine postavila spomenik Skender-begu. Ovakvi događaji isključuju komunikaciju sa građanskim društvom, jer se ono ne pita za mišljenje. U novijoj istoriji Kosova, spomenici su se postavljali ne samo iz političkog, već i iz privatnog aspekta. Postoje spomenici koje su same porodice postavljale. To je paralelno oživljavanje istorije sa strane pojedinaca, da bi se tačno znalo ko je šta učinio u određenom periodu.“

Po mišljenju Židasa Daskalovskog, „Skoplje 2014“ tipičan je proces stvaranja nacije. Takav proces postoji u svim modernim državama i odnosi se na utvrđivanje određenog identiteta države i većinske nacije putem stvaranja budućih građana u obrazovnom sistemu koji će razumeti istoriju, političke procese, jezik i kulturu većinske nacije i sve će to biti pretočeno i preslikano u javnom prostoru spomenicima, objašnjava on. „To se dešava u svim državama, ali postavlja se pitanje do koje mere je odnos vlasti liberalan prema izgradnji nacionalnosti drugih etničkih grupa u državi. Ovaj proces je poduhvat većinskih nacija, ali je pitanje da li su oni liberalni u pogledu prava i da li dopuštaju drugim zajednicama u državi da to isto rade, da li im je dozvoljeno da imaju obrazovanje, kulturne institucije, da li se koriste simboli te zajednice… Neke države u svetu nisu uopšte demokratske, pa su ta prava uskraćena manjim zajednicama.“

Izgradnja projekta i broj spomenika u Skoplju izazivao je do sada brojne reakcije i kontroverze, a učesnici u razgovoru saglasni su u tome da prestonica Makedonije nije trebalo da dobije takav izgled. „Teško je naći nekog ko će reći da je broj spomenika i bista normalan“, smatra Daskalovski. „Radi se o prevelikom broju spomenika koji je usmeren na jedan grad i jedno centralno područje. Određeni likovi i karakteri po svojoj prirodi delovanja mogli su biti uklopljeni u drugom području. Postoji i nedostatak ravnoteže, ne samo rodne perspektive, već i u pogledu memorije, istorije, kulture i kulturnog nasleđa svih zajednica, osim makedonske. Postoji nekoliko spomenika albanskih i turskih ličnosti, ali to je premali broj u poređenju sa zastupljenošću zajednice u Republici Makedoniji. Ovaj projekat bio je potreban, a Skoplje je kao provincijski grad imalo potrebu da se profiliše i da istakne svoje istorijsko nasleđe, ali ne u ovom obliku i u ovim dimenzijama.“

Projekat „Skoplje 2014“ ima propagandnu vrednost, kriminalističku pozadinu i duboke ideološke korene, smatra Sašo Ordanoski. „Naši nacionalisti, da bi stali na čvrsto tlo, vratili su se u preantički period, morali su da traže heroje iz četvrtog i petog veka pre naše ere i da odatle vuku vrednosti. To uopšte nije naivan projekat, a redefinisanje identiteta nije slučajno. To je jedan od stubova preko kojih se vlada. Drugi stub je ponovno uspostavljanje odnosa prema Albancima. Balkanski nacionalisti su shvatili da se više ne isplate agresivni nacionalizam i šovinizam. Ratovi su se završili, shvatili smo ko su pobednici, ko gubitnici. Sada se u Makedoniji prešlo u drugi oblik, oblik ponižavanja. Manjinama se daje ono što žele i na taj način oni se ućutkavaju. To kod određenog glasačkog tela prolazi. Taj nivo agresije ne prelazi u potrebu da budi strahove, to je ta tolerancija. Sa druge strane, imate partnere koji imaju drugačiji stav i kažu da kada su u opoziciji žele politički da razgovaraju, a kada su na vlasti, da žele tematski da razgovaraju. Ključni predstavnici za to su većine, tu se nalazi odgovor za pozitivno pokretanje stvari. U tim većinama najodgovornije su partije koje su levo od centra. Tamo se moraju pojaviti inicijative.“

Istorijski gledano, spomenici predstavljaju vreme nekog ko je bio na vlasti. To se može manifestovati putem arhitekture, dodaje Hodža. „Jugoslavija je bila platforma koja je trebalo da istakne istoriju i ličnosti koje su prihvatali svi narodi i narodnosti u toj državi. Kao dete nikada nisam uspela da shvatim šta znači narodnost, kako se to razlikuje od naroda. Danas se te narodnosti nazivaju manjinama. Ljudi ovde žele da stvore poseban nacionalni identitet. Osim što su uspeli da što više razdvoje narode, nisu uspeli ništa drugo. Ne kažem da te ličnosti nisu bitne da bi se slavile, međutim, način na koji se to predstavlja od osobite je važnosti. U vremenu socijalizma arhitektura i spomenici bili su konceptualni, imali su koncept iza sebe, imali smo spomenike i memorijalne centre koji su obeležavali značajne dane. Tu su se ljudi okupljali, razgovarali i zajedno proslavljali prošlost za bolju budućnost svih nas. Narativ se sada promenio. Od 470 ulica u Prištini, samo nekoliko je zadržalo staro ime. Sada su nova imena, novi činioci u društvu za političke ideologije ovog vremena. Ljudi to doživljavaju na frustrirajući način i to je veoma bolno za njih, ali to ne znači da ne žele da poštuju istorijske vrednosti jedne etničke zajednice. Grad se u ovom slučaju koristi da istakne vlast određene ličnosti.

LEKCIJA IZ ISTORIJE: Multietničko društvo i tolerancija koncepti su zasnovani na liberalnoj demokratiji, koja je sada u dubokoj krizi, pa je samim tim u krizi i koncept multietničkog društva, smatra Sašo Ordanoski. „Leva ideja je u krizi, veoma teško je motivisati ljude, a strahovi su stupili na scenu i mnogo su veće sredstvo za vođenje politike desnice.“

Prema njegovim rečima, prvi u nizu problema koji proizvode sukobe među balkanskim narodima jeste to što države nisu demokratske, već autokratske ili potpuno ili manje nedemokratske. „O kakvim pravima zajednica možemo da razgovaramo kada živimo u društvima u kojima su ukinute debate? Debate ne postoje. Moja deca u školi kada god dođu do lekcije u istoriji koja objašnjava istoriju Albanaca, profesori preskaču tu lekciju. Naša deca znaju sve o bugarskim, o vlaškim knezovima, o istoriji Srbije, ali ne znaju ništa o istoriji Albanije. U udžbenicima ćete naći mnogo fotografija crkava, manastira, krstova, a nijednu fotografiju džamije. Naravno da tako stvaramo generaciju koja je zbunjena. Mi živimo u nedemokratskom sistemu koji nije raspoložen da se promeni. Ne ide nam naruku ni globalni razvoj tehnologija. Svet se raspada, a tehnologije doprinose tome da se svet sve više fragmentira. Ljudi sve više tonu u svojim ličnim identitetima, pritom ne mislim samo na etničke identitete, slažu se da se sastanu i dogovore o lokalnim temama, dok se niko više ne bavi kontekstom i složenošću. Multietnička društva su složena, traže veliko prisustvo konteksta da bi se do vrednosti došlo. S obzirom na to da je nestao taj kontekst, problem sa izbeglicama se rešava podizanjem zida, problem sa radikalnim islamom, zabranom ulaska u Makedoniju. Do najnižeg nivoa smo sišli, sistem je radikalan i funkcioniše razmenom strahova, a ne nada. Kada su države nedemokratske, a one su glavni činioci u poboljšanju stanja, građanski sektor ne može biti pokretač promena. Država je ta koja mora da pokreće stvari i zbog toga je taj proces težak u nedemokratskim državama.“

Balkanski narodi su još uvek duboko patrijarhalni, konzervativni i nedemokratski, a većina odnosa unutar države i odnosa unutar zajednice predstavlja održavanje zajedničke prošlosti, smatra Daskalovski. Prema njegovim rečima, konzervativni sistem upravljanja zajednicama koji isključuje žene, istorijsko je nasleđe na Balkanu. „I pored toga što smo od 1991. godine do danas utabali put izgradnje liberalne države, liberalizam je manjina i preovladavaju konzervativna i tradicionalna shvatanja. Sam pristup koji liberalizam ima u pogledu jednakosti građana teško se može primeniti u praksi jer u politici i političkom diskursu često postoje zahtevi kolektiviteta i grupa. Zahtevi se odnose na grupna prava, umesto na individualna prava građana, bez obzira na njihovo poreklo. To su parametri i kriterijumi po kojima funkcioniše Balkan, i ova istorijska perspektiva će se verovatno brzo promeniti. Formalnosti definisane svim ugovorima, o kom god da je reč, usredsređuju se na kolektivna prava i odnose se na dominantno poreklo zajednica. Zajednice se shvataju kao jednoreligijske i muškocentrične. Veliki izazov za sva naša društva biće dolaženje do prve jednakosti u okviru i na nivou individue, a nakon toga i rodne jednakosti među muškarcima i ženama.“

Na Balkanu je prisutno stalno manipulisanje strahovima, gde se stalno druga zajednica, narod, država definiše kao neko ko nas ugrožava i da od njega moramo da se zaštitimo. Ako dopustimo da ta paradigma nama i dalje vlada, imaćemo fragmentarizaciju, smatra Teofil Pančić. „Najstrašniji ratni konflikt na prostoru Jugoslavije bio je onaj u Bosni i Hercegovini. Na prvim višestranačkim izborima 1990. godine tamo su pobedile tri etničke stranke – srpska, muslimanska i hrvatska. Svaka od njih je pretendovala na to da reprezentuje svoju zajednicu i da se međusobno iskoordinišu i donesu mir. Donele su rat. One paradigme koje su govorile o pravima pojedinca i o tome da je građanin taj koji treba da bude u prvom planu, ostale su u manjini i politički su tragičari tog vremena. I danas, 25 godina kasnije, stojimo na istom mestu. Vrtimo se ukrug, jedino što smo umesto ratovanja među zajednica smislili da one treba da se tolerišu. Zajednice mogu da se tolerišu, ali to je samo vrsta pasivnog, simboličkog ratovanja. Nećemo izaći iz tog začaranog kruga dok ne izađemo iz fascinacije takozvanim zajednicama kao univerzalnim odgovorima za sve. Naročito mi čiji je posao u javnom prostoru, političari, novinari, moramo da afirmišemo ono što je najbolje, a to je da razbijamo strah i predrasude.“

Balkan su u poslednjih 25 godina potresali međuetnički sukobi, a glavni krivac je uvek bila druga strana, saglasna je sa Teofilom Pančićem Eliza Hodža. „Mi stalno drugu stranu okrivljujemo za zlo. Mi na Kosovu nismo uspeli da prevaziđemo problem koji je postojao pre sukoba, nismo uspeli da pretvorimo našu teritoriju u uspešnu priču. Pali smo na ispitu, bez obzira na to ko je bio na vlasti. Kao deo građanskog društva, prihvatili smo činjenice i dela, a da nismo bili deo procesa donošenja odluka. Nakon rata i sukoba na Kosovu, nismo imali lokalnu vlast, već su strane službe upravljale. To znači da postoje interesne grupe koje žele da pokažu svoju moć. Neki činioci su u poslednjem ratu umešali prste i političke stranke su se sukobile međusobno.“

Mogućnost stvaranja zajedničke osnove i tačke susreta balkanskih naroda postoji, ali ovo je pogrešna faza istorijskog razvoja, smatra Ordanoski. „Mi i Bugari imamo veliki broj zajedničkih heroja, zajedničke istorije i literature, pa bi bilo sasvim normalno da slavimo zajedničke praznike, a mi stalno pokušavamo da se distanciramo jedni od drugih. Još uvek to radimo jer treba da dokažemo da se razlikujemo. Moram da upozorim na problem levice koji mi ovde ne vidimo ili ne prepoznajemo. Svi mi ovde u Makedoniji znamo da će naredni predsednik države, kad god on bude izabran, morati da bude čovek koji će imati multietnički konsenzus o sebi. Videli smo dosadašnje iskustvo. Socijaldemokratski savez i dalje ne zna ko bi mogao da bude takav njihov kandidat. Kada bi znali ko će biti, možda bi ga naterali da uči albanski jezik. Ja ne verujem da možemo očekivati od vladajuće VMRO DPMNR da može da se približi nekim standardima za naše približavanje. Ja sam mnogo razočaran partijama koje za sebe kažu da su socijaldemokratske kada nemaju šta da ponude na drugoj strani. S druge strane dešava se isto, socijaldemokratski Albanci ne razmišljaju o približavanju. To je naša tragedija u suštini.“

Proces stvaranja nacije može da bude više ili manje liberalan, smatra Daskalovski i dodaje da se u najliberalnijim državama, pored javnih resursa koji se izdvajaju za stvaranje nacije i većinske etničke grupe, izdvajaju i javni resursi za stvaranje nacija i manjinskih etničkih zajednica. „Takva vrsta multikulturalizma značila bi da je država zajednica više grupa koje doprinose narativu i procesu stvaranja nacije. To je proces koji se teško može sprovesti u bilo kojoj državi. Ljudi su konzervativni kada govorimo o ovom pitanju. Deca su možda liberalnija, ali kako stare, sve su konzervativniji. Prostor za nastupanje je mnogo uži.“

„Ne morate nužno imati iluzije o tome da ljudi moraju da budu liberalni, bilo na Balkanu, bilo negde drugde, da biste imali ideju da se društvo raspada na zajednice ako nemate alate za komunikaciju“, dodaje Teofil Pančić. „Ja sam odrastao u sistemu koji nije bio liberalan, bio je jednopartijski i manje-više diktatorski i mogli ste mu naći hiljadu mana, ali je u jednoj elementarnoj stvari bio prosvećeniji od onoga što je danas na sceni u većini ili u svim zemljama ovog regiona. Postojala je svest o tome da ljudi moraju da komuniciraju. Vojvodina je multietnička sredina i nekada ste tamo u restoranu mogli da birate jezik, da li ćete da pričate srpski ili mađarski, konobar je mogao da dobije posao jedino ako zna oba jezika. Danas se deca tamo u školama dele po jeziku, a međusobno razgovaraju na engleskom. Dovoljno je da građanin uvažava pluralitet ostalih nacija, poštujući zakone. Zakoni, međutim, nisu apstraktna stvar i donose se na osnovu određenog sistema vrednosti. Zakoni su u današnjem društvu u osnovi liberalni. Ako je država sekularna, kako neko može da kaže da njegov identitet isključuje sekularnu državu?“

JEZIČKA BARIJERA: Jedna od tačaka susreta balkanskih naroda trebalo bi da postane jezik, a sve zajednice trebalo bi da znaju jezik narodâ sa kojima žive. „Kada govorimo o jeziku, sasvim je normalno da administrativni radnik u Tetovu koji nije Albanac govori albanski“, kaže Ordanoski. „Država, međutim, ne pravi projekte kojima će na opušten način, bez političke drame reći da je cilj da u narednih deset godina stimuliše državne službenike na lokalnom i državnom nivou da ukoliko nauče osnove albanskog jezika povećaće im plate u određenom procentu. To nije nikakav napor i koštalo bi malo. Mi nemamo državu koja na kreativan način razmišlja kako da prevaziđe te probleme. Ja pominjem ono što država može da preduzme. I obrnuto, mnogo je Albanaca koji ne govore makedonski jezik. Gde će se oni sastati i koja je tačka susreta u takvim okolnostima? Kako država može to da ne vidi, ili možda vidi, ali joj to ne odgovara. Simboličan izliv te nedemokratije je ono što se dešava sa ‘Beogradom na vodi’ i ‘Skopljem 2014’. Sistematsko razaranje merituma i suštine države je nešto što je mnogo dublje za obrazovni proces i državne procese. Mi ćemo da se sukobimo oko toga kakva tabla treba da stoji na školi, da li treba da bude makedonski ili albanski heroj, a da pritom država ništa ne preduzima da ta deca postanu članovi multietničkog društva u kome tolerancija neće biti minimum, već mnogo više.“

Sa jezičkim barijerama suočavaju se i mladi na Kosovu koji koriste engleski jezik za međusobnu komunikaciju, dodaje Hodža. „To je problem koji će postati još veći jer postoji obaveza da se sva dokumentacija i razvojna strategija piše na zvaničnim jezikom, a u određenim slučajevima mora da se izdaje na četiri jezika, a zaposleni u administraciji ne poznaju sve jezike. Bilo je slučajeva da mladi nisu mogli da se zaposle u određenim institucijama u opštinama gde preovladava srpsko stanovništvo. Imaju stručno znanje, ali s obzirom na to da ne poznaju jezik, nisu mogli da se zaposle. Treba da postoji potreba da se otvorimo jedni prema drugima i da razumemo jedni druge. Sa jezičke tačke, to je najvažnije. Svaki jezik koji dodatno znamo, dodatna je vrednost za nas. Pomenuli smo da se na časovima istorije preskaču teme gde se govori o albanskoj istoriji. Isto se dešava na Kosovu – časovi istorije na kojima se govori o jugoslovenskoj istoriji, preskaču se i to ide nauštrb dece. Mladi rastu u društvu u kome postoje velike predrasude. Kada nešto ne znate, imate više predrasuda. Ukoliko ste otvoreniji prema određenoj grupi, imaćete više razumevanja za nju. Urbani kontakt počinje tamo gde se spaja staro sa novim u celinu i gde ne postoje sukobi među zajednicama koje žive u tim delovima grada.“

Učesnici trećeg po redu razgovora u okviru projekta „Tačka susreta“ saglasni su da treba da bude organizovan veći broj ovakvih diskusija i debata, a da na njima naročito treba razgovarati sa mladima koji nisu svedoci ratnih sukoba na Balkanu. Mladi treba da budu upoznati, da otvoreno razgovaraju, jer ukoliko ne razgovaramo o istini o državi u kojoj smo živeli, biće nam teže

U okviru projekta „Tačka susreta“, osim u Skoplju, do sada se razgovaralo u Beogradu i Prištini, a do kraja godine biće održane još tri tribine, u Podgorici, Tirani i Preševu.

Na prethodnim tribinama zaključeno robovanje stereotipima i građenje odnosa prema nekoj zajednici na osnovu njih često svoj izvor nalazi u medijima. Mediji su postali oruđe za stvaranje i širenje stereotipa, umesto za njihovo rušenje. To je išlo u prilog rastućoj tenziji među ionako sukobljenim narodima na Balkanu. Najvažniji srpski mediji i dalje nisu zainteresovani za albansku kulturu, način života, sportske i ostale teme koje se ne tiču političkog života te zemlje. Tome treba dodati način na koji srpski i albanski istoričari tumače činjenice o istim događajima. Baš kao što služi stvaranju stereotipa, film, ali i umetnost u celini, mogao bi da služi ispravljanju grešaka i uspostavljanju veza među narodima na ovom području. Kultura je jedan on najvažnijih kanala za bolje uzajamno razumevanje i sagledavanje. Međutim, kulturna saradnja među balkanskim narodima uglavnom zavisi od pojedinačnih inicijativa, dok zvanične institucije u tome ne učestvuju.