Američki san i Trampov zid

„Jadni Meksiko! Tako daleko od boga, tako blizu Sjedinjenim Američkim Državama!“ Ova izreka nekadašnjeg meksičkog predsednika Porfirija Dijaza dobila je na aktuelnosti u vreme kada je novi američki predsednik Donald Tramp počeo da ispunjava svoja „America first“ izborna obećanja.

Nagovorio je biznismene da fabrike iz Meksika povuku u SAD, nagovestio revidiranje trgovinskog ugovora NAFTA (North American Free Trade Agreement) između SAD, Kanade i Meksika, a da bi zaustavio meksički imigracioni talas, potpisao je dekret o izgradnji zida na granici s Meksikom, koji će, kažu cinici, graditi meksički radnici, po svoj prilici, cementom uvezenim iz Meksika, a ko će plati 12 milijardi dolara, će vidimo. Na toj 3145 kilometara dugoj granici sada, inače, postoji 930 kilometara graničnih, pretežno žičanih barijera, koje su počele da se podižu još 1994. a u vreme mandata Džordža Buša 2006. odobrena je izgradnja oko 600 kilometara.

Drama oko „meksičkog zida“ ilustruje tvrdnju da je Tramp pobedio raspirujući iracionalni strah od imigranata u imigracionoj zemlji. Aktuelizuje se zapravo rasprava o tome da li američki „melting pot“, lonac za pretapanje, još uvek radi i da li se slažu globalizacija i parola „Amerika na prvom mestu!“, multikulturnost i asimilacija. Sociolog sa Berklija Natan Glazer kaže da je i sama reč asimilacija postala prljava…

Dilema se, naravno, odnosi prvenstveno na 35.797.080 Meksikanaca, koji su 2015. činili 11 odsto ukupne populacije SAD (63,4 odsto od 56,5 miliona stanovnika SAD kojima je španski jezik maternji, a tu se ubraja i oko pet miliona Portorikanaca, dva miliona Kubanaca…).

Prema podacima američkog Popisnog biroa, Meksikanci čine značajan deo stanovništva američkih velikih metropola: Los Anđelesa (31,9 odsto u celoj gradskoj zoni), Čikaga (1,5 miliona), San Antonija (53,2 odsto), Dalasa (1,5 miliona), Sent Luisa, Detroita, Klivlenda, Pitsburga, Feniksa, Las Vegasa, Hjustona, San Dijega… Prema istraživanju Brukings instituta u SAD, meksički imigranti proizvode četiri odsto američkog BDP-a. Koliko su oni važni za privredu SAD govori procena nekadašnjeg šefa američkih Federalnih rezervi Alena Grinspena da će se do 2030. godine radna snaga u SAD smanjiti za 0,5 do jednog procenta, a da će broj stanovnika SAD starijih od 65 godina porasti za 13, a možda i do 20 odsto. On smatra da imigracija može da doprinese uvećanju radno sposobne populacije, koja je važan faktor ekonomskog rasta SAD.

TESTIRANJE HANTINGTONA: Neki na taj fenomen gledaju iz drugog ugla. Harvardski profesor Samjuel Hantington, teoretičar novog svetskog poretka i koordinator za bezbednosno planiranje u administraciji predsednika Kartera, u mnogo citiranom radu „Ko smo mi? Izazovi američkom nacionalnom identitetu“ (2005), zastupao je stav da kompaktan broj, koncentracija, lingvistička homogenost i druge karakteristike latinoameričkih imigranata erodiraju dominaciju engleskog jezika kao ujedinjujućeg faktora Amerikanaca… „Ne postoji Americano dream, postoji samo American dream, koji je stvorilo anglo-protestantsko društvo i Amerikanci poreklom iz Meksika mogu ga sanjati samo na engleskom…“, pisao je Hantington u članku „Španski izazov“ u časopisu „Forin afers“ 2004.

U članku „Testiranje Hantigtona: da li je hispano imigracija pretnja za američki identitet“, objavljenom u časopisu „Perspektive politike“, politikolozi Džek Sitrin, Emi Lerman, Majkl Murakami i Ketrin Pirson sa Berkli univerziteta nalaze argumente protiv takve teze: Mada podaci iz popisa od 1980. do 2000. pokazuju da je znanje engleskog među imigrantima rođenim u Meksiku manje nego među imigrantima iz Kine, Koreje, Japana ili Vijetnama (24:40), ali da podaci popisa iz 2000. pokazuju da oko 50 odsto mladih članova meksičkih imigrantskih domaćinstava ili govori samo engleski ili govori engleski veoma dobro. U naseljima u kojima živi više od 50 odsto Meksikanaca, njih 40 odsto je bilingvalno, a u naseljima u kojima živi manje od 10 odsto njihovih zemljaka – samo njih 13 odsto. U trećoj generaciji (unučad migranata) španski nikom nije prvi jezik.

Ovi politikolozi zaključuju da raspoloživi podaci iz istraživanja pokazuju da meksička imigracija ne predstavlja pretnju američkom nacionalnom identitetu, kako tvrdi Hantington, koji je predviđao da će se Amerika možda podeliti na dva dela, na Ameriku koja govori engleski i na „Meksameriku“ na jugozapadu… Ne samo on!

OSVETA TEJASA: Možda se u toj američkoj konfuziji javljaju i neki duhovi prošlosti kada se Teksas zvao Tejas… Meksiko je, po proglašenju nezavisnosti, kao i Španija pre njega, vodio rat sa slobodnim domorodačkim indijanskim plemenima Apači i Navaho, pa je otvorio vrata za 200.000 imigranata evropskog porekla, pod uslovom da se „meksikanizuju“, da pređu u katoličku veru i da nauče španski jezik (kao što se sada od Meksikanaca traži da engleskim bez naglaska pokažu da su pravi Amerikanci). Tadašnja meksička vlast nije imala snage da to sprovede. Jenkiji se nisu „meksikanizovali“, i po broju su deset puta nadmašili meksičke Teksašane. To je dovelo do Teksaške revolucije 1835, u kojoj je meksički general Antonio Lopez de Santa Ana izgubio od teksaškog indipendiste Sema Hjustona, koji je tražio da SAD anektiraju Teksas, govoreći da je sudbina Sjedinjenih Država da poseduju Meksiko – a po „pravu rođenja“ (birthright) – i ceo američki kontinent. Tome se suprotstavljao abolicionista iz Kentakija Henri Klej, koji je tvrdio da će ta aneksija predstavljati pretnju za američku demokratiju, jer će dovesti „nepodesno stanovništvo“ (incongruous population)… Meksiko je, inače, ukinuo ropstvo 36 godina pre SAD. Izbija potom još jedan rat, 1846–48, i SAD se šire na Teksas, Kaliforniju, Nju Meksiko, Arizonu, Jutu, delove Kolorada i Vajominga.

foto: ap photo

U pregledu istorije meksičko-američkih odnosa, Renata Keler sa Oksforda podseća na holivudskom vesternizacijom istorije zabašurenu činjenicu da su SAD tokom svog ekspanzionizma u 19. veku lišile Meksiko 55 odsto njegove nekadašnje teritorije; da su u 20. veku izvršile u Meksiku nekoliko vojnih intervencija i ekonomskih prodora, da su na početku 20. veka američke kompanije kontrolisale 75 odsto rudarskih kompanija i 70 odsto metalurške industrije u Meksiku. Više od 60 odsto američkih investicija u Meksiku išlo je u rudarstvo, industriju i farme – i u izgradnju pruga.

Američkog preduzimača Tomasa Brantifa, koji je gradio prugu Verakruz – Sijudad Meksiko i pomagao Dijazu, zvali su „Mida od Meksika“ – po mitološkom Midi koji pretvara u zlato sve što dodirne. S meksičke strane reke Rio Grande meksičke vlasti su 100.000 iz Teksasa raseljenih Meksikanaca naseljavale u surovim pustinjskim područjima, računajući da će oni predstavljati čvrstu odbranu severne granice. Kad je pomenuti Porfirio Dijaz uz američku pomoć postao predsednik, sprovodio je reforme na račun sirotinje, a kad je stanje postalo napeto, obećao je da se neće ponovo kandidovati za predsednika. Kad je odustao, Amerikanci su odustali od njega i, dok su se kotrljale glave u haotičnoj Meksičkoj revoluciji od 1910. do 1920, po pravilima „američke izuzetnosti“, kojih se i danas drže, igrali su kasnije mnogo filmovanu kvarnu igru pretvaranja prijatelja u neprijatelja i obrnuto. Rečenica „Jenki u Meksiku za vreme revolucije, to je sigurna eutanazija“ tu se očito odnosila na neke druge, a ne, kako se obično misli, na autora te izreke, pisca Đavoljeg rečnika Embrouza Birsa, koji je nestao u revolucionarnom košmaru.

Kad je Dijaz pohapsio opozicionare i proglasio se za predsednika 1910, jedan od vođa revolucije, zemljoposednik Fransisko Madero, našao je utočište u San Antoniju u Teksasu, otuda nakratko jurnuo u Meksiko, pa se vratio u novu bazu Nju Orleans, da bi u februaru 1913. bio uhapšen i ubijen u nameštenom atentatu. To je možda bio rezultat Pakta ambasade, koji je aranžirao američki ambasador u Meksiku Henri Lejn Vilson, pomirivši „otpisanog“ Porfirija Dijaza i generala Aurelijana Huertu, protiv koga je inače američki predsednik Vudro Vilson zaveo embargo na oružje, a u aprilu 1914. i poslao marince da okupiraju Verakruz, da bi sprečio da Huertine snage dobijaju oružje iz Nemačke…

(Huerta je posle pada s vlasti umro od trovanja alkoholom, u egzilu u SAD. A Porfirio Dijaz, koji se u mladosti kao general, uz Linkolnovu pomoć, borio i protiv francuske intervencije u Meksiku 1870-ih, umro je u egzilu u Parizu 1915).

I ustanički vođa Fransisko Pančo Vilja je od prijatelja postao neprijatelj. U početku je nalazio utočište u Teksasu i Arizoni i sa znanjem američkih vlasti švercovao oružje preko granice, a onda je predsednik Vilson poslao generala Džona Peršinga u kaznenu ekspediciju u Čihuahi protiv Panča Vilje. Ovaj je u znak odmazde 1916. napao pogranični grad Kolumbus u Nju Meksiku, uz pljačku, silovanje, ubistva civila. Vilson, opet ignorišući suverenitet Meksika, šalje generala Peršinga sa 58.000 vojnika da uhapsi Vilju, ali ta ekspedicija se posle godinu dana završava neuspehom. (Vilja se vratio u Čihuahu, gde je živeo raskalašno, sve dok 1920. nije ubijen iz zasede, dok se vozio u crnom otvorenom „dodžu 1919“. Žuta štampa je pisala da su mu grob raskopali da bi njegovu glavu prodali nekom bogatom Amerikancu.)

Vilsonove vojne ekskurzije u Meksiko su verovatno uticale na to da Meksiko odbije da na istoj strani sa SAD učestvuje u Prvom svetskom ratu. Meksički predsednik Venustijano Karanca je 1916. slao izaslanika u Berlin koji je tražio pomoć za meksičku vojsku, a nemački državni sekretar Artur Cimerman (ah, ta ponavljajuća prezimena!) u poverljivom telegramu u januaru 1917. nudio je Meksiku vraćanje Teksasa, Nju Meksika i Arizone, ako SAD budu poražene u ratu. Englezi su, po običaju, presreli poruku i, po običaju, prosledili je Vilsonu, koji je to objavio na velika zvona, što je izazvalo uzbuđenje u američkim pograničnim oblastima i uticalo da Kongres odobri američko vojno učešće u Velikom ratu protiv Nemačke.

(Karanca je inače ubijen 1920, prilikom bekstva iz zemlje nakon silaska s vlasti.)

DOBRE KOMŠIJE: Kada je Dvajt Morou, nekadašnji predsednik korporacije „J. P. Morgan“ 1927. postao američki ambasador u Meksiku, zastupao je gledište da su vojne intervencije u Meksiku, što se tiče američkih ekonomskih interesa, kontraproduktivne. U to vreme predsednik Herbert Huver proglasio je Politiku dobrog susedstva, koju je posle njega razvijao demokratski predsednik Frenklin Delano Ruzvelt.

Ona se u početku nije odnosila i na migrante, a delimično ni na one Meksikance koji su posle pada tvrđave Alamo ostali u SAD i mešali se s ljudima iz cele Amerike, Evrope i Kine dok su učestvovali u izgradnji pruga, kopanju kanala, vađenju zlata u vreme „zlatne groznice“, srebra i bakra. Formirali su naselja, farme i rančeve. Tokom Prvog svetskog rata oni su se selili u industrijske gradove i postajali industrijski radnici. Godine 1900. nešto preko 500.000 Meksikanaca živelo je u Nju Meksiku, Arizoni, Nevadi, Koloradu, Kaliforniji i Teksasu. Bili su manjina koja se suočavala s diskriminacijom. Kako pokazuje Frederik Pike u knjizi 60 godina generalno blagog haosa: politika dobrog susedstva F. D. Ruzvelta, u toku Velike depresije posle sloma Berze 1929. godine Federalni biro za imigraciju je sprovodio racije i deportovao oko 400.000 Meksikanaca, čiji se broj u Teksasu time smanjio na trećinu, a u Los Anđelesu za trećinu. Na to vreme podseća srceparajuća evergrin serenada deportovanih Meksikanaca Las Golondrinas (Lastavice), čiji poslednji stih glasi „Recordaré mi patria y lloraré“ (Sećam se zavičaja i plačem).

„Politika dobrog susedstva“ je izdržala i težak test kada je meksički predsednik Kardenas 1938. nacionalizovao meksičku naftnu industriju. Posle eksproprijacije, Nemačka, Italija i Japan su prvi odlučili da kupuju meksičku naftu. Predsednik SAD Ruzvelt nije se odlučio za odmazdu, već je nagovorio naftnu kompaniju da napusti američki naftaški front i počne pregovore s meksičkom vladom o kompenzacijama, što su poslušale i ostale kompanije.

Posledica je bila to da je Meksiko obustavio trgovinu s Nemačkom 1939, sa Italijom u maju 1940, a u oktobru 1940. i s Japanom, a objavivši rat 1942. silama Osovine uz Brazil je bio jedina latinoamerička zemlja koja se pridružila zapadnoj koaliciji. Na Filipine je poslao ekspedicionu jedinicu Acteški orlovi.

Kad je ponestalo radne snage, migraciona politika se promenila. Da bi se nadomestio nedostatak radne snage zbog ratnih regrutacija, u SAD je 1942. pokrenut Bracero program, u okviru koga se do 1964. oko pet miliona bracerosa (onih koji rade rukama) doselilo u 24 američke države. Po radnom ugovoru, za čije je sklapanje često bilo potrebno dati mito, oni su plaćani 30 centi na sat, a držani su podalje od „belih naselja“. Meksički predsednik Avila Kamačo složio se da vlada SAD regrutuje oko 250.000 Meksikanaca, koji su učestvovali u ratu rame uz rame sa milion Amerikanaca meksičkog porekla, koji su se po povratku iz rata suočili s diskriminacijom.

Trumanova Komisija za migracije je 1951. zaključila da prisustvo meksičkih radnika smanjuje prihode američkih farmera, dok je Stejt department tražio da se usvoji novi Bracero program – da bi se sprečilo širenje komunizma u Meksiku…

Ipak su ih deportovali. Pod administracijom Dvajta Ajzenhauera 1954. operacija je nosila naziv Wetback, što je asociralo na vraćanje onih, još mokrih imigranata koji su upravo preplivali Rio Grande. Oko 5000 vojnika sprovodilo je racije u Los Anđelesu, San Francisku, Čikagu, a naročito u Teksasu… Meksikanci su deportovani brodovima, avionima i vozovima – duboko na meksičku teritoriju, kako bi se teže vratili…

MEKSIČKO ČUDO: Tokom Hladnog rata meksičke vlasti su inače nalazile prostor za manevrisanje: odbile su da prekinu veze s Fidelom Kastrom posle Kubanske revolucije 1959, iako je predsednik SAD Džon F. Kenedi snažno pritiskao; distancirale su se od američke spoljne politike u Latinskoj Americi 1970-ih i 1980-ih, dok su predsednik Ronald Regan i drugi američki lideri potpirivali građanske ratove u Nikaragvi, Gvatemali i El Salvadoru.

Borci protiv rasizma, koji su u vreme Makartija smatrani nelojalnim u SAD, nalazili su utočište u Meksiku. Amerikanci su nekako prihvatili taj meksički otpor, a i uzdržavali su se od prevelikog mešanja u meksičku unutrašnju politiku tokom Hladnog rata. Gledali su sa strane kada su meksičke vlasti u masakru u Tlatelolku brutalno skršile studentski protest, čiji su aktivisti pokušali da destabilizuju Meksiko kao domaćina Olimpijskih igara 1968. Gledali su na to kao na otpor meksičke vlade prema komunizmu, a i poslovi su išli dobro.

Meksička ekonomija je između 1940. i 1970. rasla po stopi većoj od šest odsto godišnje, zahvaljujući američkom kapitalu koji je prodirao u Meksiko. Meksičko čudo je prestalo da funkcioniše 1980-

-ih, kada se utrostručio nacionalni dug, a meksička vlada pozajmila oko 100 milijardi dolara na ime novootkrivenih naftnih rezervi, pa onda još milijardi u očajničkom pokušaju da se spase katastrofe.

Na kraju je Američka banka federalnih rezervi devedeset dana suspendovala plaćanja…

Krajem 1982. Meksiko je potpisao aranžman o reprogramu dugova s MMF-om, koji je predviđao, zna se već šta, program štednje i neoliberalne ekonomske reforme, što su američki biznismeni dočekali spremni i u toku naredne decenije duplirali poslove između SAD i Meksika. Neoliberalne ekonomske reforme 1990-ih u Meksiku su pak posebno pogađale meksička seoska područja, što je veliki broj ljudi opet usmeravalo prema SAD. Američka antiimigrantska legislatura terala ih je nazad u Meksiko, a meksička vlada je obećavala Vašingtonu da će sprečiti da veliki broj meksičkih migranata odlazi na sever krcatim vozom poznatim pod imenom The Beast (Zver).

foto: ap photo

U SAD živi 24 odsto svih Meksikanaca, a njihove doznake Banka Meksika je 2015. procenjivala na 24,7 milijardi dolara (tri odsto BDP-a Meksika, treći po veličini devizni priliv posle nafte i turizma).

OPERACIJA PRESECANJA: Od 1980-ih, položaj meksičkih migranata u SAD se pogoršavao i zbog toga što su postali kolateralna žrtva tzv. borbe protiv narko-trafikinga.

Predsednik Nikson je 1969. iznenadio meksičku vladu pokrenuvši „operaciju presecanja“, tokom koje su američki carinici, tražeći drogu, pregledali svako vozilo na granici. Meksička vlada je pristala na saradnju i 1975. je pokrenula „Operaciju kondor“, kojom su onemogućeni sitni narko-trgovci, a ojačani narko-karteli.

Predsednik SAD Ronald Regan je 1985. proglasio „rat drogi“, a ilegalnu imigraciju nazvao „invazijom“, i počeo da je tretira kao pitanje nacionalne bezbednosti. Meksičke vlasti su Regana uzalud upozoravale da je postojanje velikog tržišta droge u SAD glavni problem…

Zapravo, sve vašingtonske administracije vršile su pritisak na meksičke zvaničnike da pojačaju borbu protiv kriminala. Meksički predsednik Felipe Kalderon je u zonama uticaja velikih narko-kartela 2006. angažovao i vojsku, u čijim je akcijama od 2006. do 2012. poginulo 60.000 ljudi. Od meksičkog predsednika Enrikea Nijeta traženo je da zavede zakon u zonama kao što su Tihuana i Sijudad Huarez, u kojima je nasilje bilo opalo, a onda opet poraslo…

Prema proceni američkog Centra za imigracione studije, u SAD se nalazi između 11 i 12 miliona ilegalnih imigranta iz Meksika. Od 1960-ih u SAD se doseljavalo između 300.000 i 500.000 Meksikanaca godišnje. Pokušavali su da ih zaustave pojačavanjem granične kontrole. Od 1994. do 2007. na američkoj strani poluutvrđene granice je, prema podacima meksičke Komisije za ljudska prava, poginulo oko 5000 migranata. Kriminalizacija migracija je privremene, sezonske ilegalce pretvarala u stalne, jer ljudi posle sezonskih poslova više nisu smeli da se vraćaju kući, iz straha da ih ne uhvate na povratku, a i iz strepnje da sledeće sezone neće moći ponovo da odu na rad u SAD.

foto: ap photo

I migrantima naklonjenija Obamina administracija proterivala je priličan broj Meksikanaca, ali je ipak ilegalnu imigraciju pokušavala pre svega da suzbije kontrolišući i kažnjavajući poslodavce koji zapošljavaju ilegalce. U strahu od deportacija, Meksikanci koji traže posao odavno su usvojili bosovo pravilo „don’t ask, don’t tell“ („ne pitaj, ne pričaj“)…

Odnos okruženja prema njima se ili pogoršavao ili ćudljivo menjao.

Magazin „Tajms“ je pisao da se od 2000. do 2006. broj takozvanih zločina iz mržnje (hate crimes) povećao za trećinu, a po podacima FBI-ja, broj zločina iz mržnje usmerenih protiv Latinosa se između 2003. i 2007. duplirao, pa se 2011. smanjio skoro za trećinu, a u Kaliforniji za 43 odsto… Kada je pregovarano o sporazumu NAFTA (Meksiko, Kanada, SAD), radnički sindikati u SAD su se glasno suprotstavljali predlogu da se u ugovor unese klauzula o slobodnom kretanju radne snage. Glasači u Kaliforniji, gde živi veliki broj Meksikanaca, izglasali su tzv. Predlog 187, koji ilegalnim stanovnicima onemogućava pristup skoro svim javnim službama, uključujući škole i bolnice…

NO NAFTA: Tokom primene ugovora NAFTA, koji je, posle dve godine priprema uz mnogo sporenja, potpisan 1. januara 1994, proizvođači automobila Ford i Dženeral motors, kancelarijskog nameštaja Sirs i mnogi drugi osnivali su partnerske kompanije s meksičkim firmama, a u Meksiku su otvarane fabrike nazvane makilas (maquilas), koje su radile sa komponentama uvezenim iz SAD, sklapale proizvode i izvozile ih nazad u SAD.

Prema američkoj trgovačkoj komori, razmena robe s Meksikom, koji je treći po veličini američki trgovački partner, dostigla je 2015. vrednost od 583,6 milijardi dolara. Firme iz SAD (najčešće iz Teksasa, Arizone i Kalifornije) u Meksiko su izvozile robe i komponenata u vrednosti od 267,2 milijarde dolara, a uvozile robe za 316,4 milijarde.

Američki trgovinski deficit s Meksikom 2015. iznosio je -49,2 milijarde dolara. Zbog tog deficita Donald Tramp je najavio da će ponovo pregovarati o sporazumu NAFTA i smatra da je to najgori trgovački ugovor. Po analizi Brukings instituta, ukidanje ugovora NAFTA moglo bi dovesti do smanjenja privredne aktivnosti u Meksiku, čijih je 79 odsto izvoza 2013. išlo u SAD. To bi moglo da poveća nezaposlenost i da dovede do povećanja broja meksičkih ilegalnih migranta koji traže posao u SAD, gde bi pak kriza mogla da nastane u firmama koje zapošljavaju 1,1 milion radnika u proizvodnji komponenata i robe koje se izvoze u Meksiko… Meksički zatvoreni krug!