Muževi i druge nevolje

Muž (lat. – vir, maritus; šatrovački – žmu; uljudno – suprug).

Muž je vrlo raširena pojava na ovim prostorima, a i uopšte. Muž je najčešće muškarac, što već ne sluti na dobro. Muž je svojstvo koje muškarac stiče kada sklopi ugovor sa osobom suprotnog – ili, ređe, istog – pola, a po kojem se ugovoru obavezuje da će sa ugovornom stranom na ravne časti da deli život i imovinu, te da će, što bi rekao Kant, da upotrebljava polni organ druge ugovorne strane, to jest da će drugoj ugovornoj strani da stavi na upotrebu svoj polni organ. Tako potpisan ugovor zove se brak. Sa stupanjem u brak obično nastaje pakao. O tome se, međutim, ne priča dovoljno, te se sam čin potpisivanja, na ovim prostorima, a i uopšte, i dalje proslavlja kao da je reč o srećnom događaju, a ne činu koji proističe iz čiste neobaveštenosti (utoliko nije čudo što su najčešće žrtve te lakomislenosti mladi ljudi).

Ako književnost i ima neku saznajnu funkciju, moglo bi se reći da nas savremena makedonska spisateljica Rumena Bužarevska obaveštava o onome šta se događa posle potpisivanja rečenog ugovora. Utoliko se nepunih sto pedeset stranica zbirke priča Moj muž (iz 2014. godine) da čitati na više načina: 1. kao priručnik za nestupanje u brak; 2. kao nesvakidašnja književna majstoriju koju, kao i svaku umetničku majstoriju, stvarnost obavezuje malo, ili je ne obavezuje uopšte; 3. kao nesvakidašnja književna majstoriju koju, kao i svaku umetničku majstoriju, stvarnost obavezuje do najsitnijih detalja; 4. kao kratki vodič za one koji u brak žele da stupe, ali se dvoume (posle čitanja se neće dvoumiti); 5. kao bolno-lucidno prodiranje u zabranjene predele, a kada se u njih, u te zabranjene zone, već uđe, onda boljeg (i opasnijeg) uljeza od književnosti nema, jer taj uljez proždire svoju okolinu, on se njome hrani i isporučuje nam je svarenu, u čistom obliku, bez viškova; 6. kao vrhunski književni tekst koji će nam, uprkos najgušćem mraku što iz njega kulja, pružiti neupitnu radost čitanja. Uostalom, nebrojeno je mnogo ključeva za ulazak u ovu knjigu, ali samo je jedan izlaz: ako čitalac izađe nepromenjen, džabe je trošio sopstveno vreme i gužvao papir. Ukoliko, pak, izađe drugačiji, onda je pronašao izlaz. Naročito ako je muž. Još više ako je supruga.

U svih jedanaest priča ove zbirke pripovedačica je žena i u svih jedanaest priča ta žena govori, na ovaj ili onaj način, o svome mužu, premda bi jednako tačno bilo reći i da je muž ovde tek povod, tek jedna od osovina oko koje se vrte uzaludni životi pripovedačica. Muž je u ovim svedenim, a đavolski raspričanim pričama, tek simbol jednog poretka na čijem se vrhu nalazi on, njegovo veličanstvo muškarac, taj suveren bez ikakve suverenosti, lik koji, zahvaćen u odnose koje nije u stanju da prozre, uporno, glupo i bez ikakve svesti o tome, glumi samog sebe. Ali iako se čine lucidnijima – jer, na kraju krajeva, one pričaju svoje priče, ne oni, one proziru sav jad te velike i mučne predstave koja se zove brak, one dolaze do istine (kakva god ona bila), ni supruge ne uspevaju da se otrgnu inerciji glume i ostaju u toj lutkarskoj igri sputane nepokidivim nitima strahova, predrasuda i gluposti.

Ima ovde muževa pesnika, muževa ginekologa, muževa intelektualaca i muževa primitivaca. Ima muževa koji nisu više živi. Ima razboritih, pažljivih i širokogrudih muževa – može li se, uostalom, zamisliti idealniji muž od onog koji vas lično prati do kuće vašeg ljubavnika? Ima muževa koji jako brinu o tome da im dete bude vaspitano pravilno i u najboljem duhu naroda kojem pripada. Šta se, u međuvremenu, s tim detetom i njegovom majkom zaista događa, manje je bitno. Ima i šarmantnih muževa. Možda i zaljubljenih. Utoliko ima i svakakvih supruga. Osim srećnih.

Hvata Bužarovska detalje svakodnevnog života umećem lovca na senke. Najbanalnije fraze izlaze iz usta njenih junaka samo da bi nam pokazale da tu ne postoji nikakav govor, da te jasne rečenice ne prenose čak ni informaciju, da one nisu drugo do znaci koje nema ko da tumači. Ni u jednom od ovih književnih medaljona supružnici, zapravo, ne razgovaraju. Ili nemaju o čemu, ili ne umeju. Pre bilo kakvog govora dolaze strah, podozrenje, prezir, razočaranje, beznađe, pomirenost sa sudbinom koja poprima lik muža, pa se čitalac, suočen sa mahnitom i opravdanom ljubomorom jedne od junakinja, pita zašto ta žena toliko sebe ponižava, zbog čega troši toliku energiju na lažljivog i nezahvalnog gada, zbog čega šeni pred njim umesto da i njega i sebe otera u vražju mater i počne da živi normalno. Jer nema tu više očajanja ljubavi koja bi je držala za njega, nema tu više dobrog razloga za borbu za njega, već je sve to samo jedna duboka kaljuga inercije, nemoći, odustajanja od sebe i sveta zarad ostajanje u formi u kojoj još samo ona veruje da žmu znači nešto, iako, u osnovi, ne znači ništa više od onoga muškog prdeža koji će, u majstoriji pod naslovom „Osmi mart“, junakinju da natera na povraćanje.