Venčan sa kamerom

Igrom slučaja, filmske snimke Stevana Labudovića koristila sam mnogo pre nego što sam ga upoznala. Radeći svoj prvi dokumentarni film Cinema Komunisto, pet godina sam istraživala arhiv Filmskih novosti, očarana materijalima koji se tamo čuvaju. Generacija koja se seća filmskih žurnala koji su u bioskopima puštani pre igranih filmova, verovatno kao prvu asocijaciju ima reportaže o političkim aktivnostima predsednika Tita, slike izgradnje i modernizacije zemlje, i izveštaj sa sportske manifestacije ili kulturnog događaja. Ali pravo bogatstvo Filmskih novosti leži u činjenici da su one bile i instrument filmske diplomatije jedne zemlje koja se početkom pedesetih zainteresovala za deo sveta koji se dekolonijalizovao. Koliko god vremena sam provela gledajući taj materijal, nisam pomišljala ko su bili ljudi koji su ga snimali.

Jedne večeri 2014. godine, sedeći u hotelu tokom Festivala angažovanog filma u Alžiru, primetila sam da raste uzbuđenje, da se ceo hotel priprema da dočeka jednog važnog gosta. Znala sam da će na festivalu biti Stevan Labudović, snimatelj Filmskih novosti, ali nisam očekivala da je baš njegov dolazak uzrok tom uzbuđenju. Onog trenutka kada sam ga na recepciji upoznala, znala sam da moram da napravim film o njemu. Već sutradan ujutro pratila sam ga sa kamerom u posetu Vojnom muzeju. I tu, ispred vitrine u kojoj su izložene Stevanova kamera i kapa sa rupom od metka, priča je počela da se odmotava.

Godine 1959. Jugoslavija postaje prva evropska zemalja koja javno podržava alžirski rat za nezavisnost. Počinjala je peta godina rata, njegov prelomni trenutak u borbi protiv kolonizacije, oko koje se podelilo svetsko javno mnjenje. Delegacija alžirskog vojnog i političkog vrha došla je da traži podršku, Tito im je obećao pomoć u naoružanju i uniformama. Ali, dodao je, ključna bitka koju je trebalo dobiti bila je rat slike protiv francuskog izveštavanja o situaciji u koloniji. Kako bi se FLN-u pomoglo u naporima da svoj argument iznesu pred svetsku javnost, doneta je odluka da se Stevan Labudović pošalje u Alžir na tri meseca kako bi snimao borbe.

Međutim, umesto predviđena tri meseca, Labudović je sa borcima FLN-a ostao tri godine, zaklevši se da neće skinuti uniformu dok sloboda ne bude osvojena. Već prve noći po njegovom dolasku, na četu na tunisko-alžirskoj granici izvršen je napad. Alžirci su bili iznenađeni Stevanovom stamenom reakcijom, ne znajući da je kao omladinac za vreme Drugog svetskog rata bio u partizanima. Labudović je obukao jednu jedinicu u iste uniforme kako bi ih predstavio kao organizovanu vojsku, i počeo da snima diverzantske akcije FLN-a: dizanje pruge u vazduh, napade na francuske bunkere. Nikad nije nosio oružje, govorio je da je kamera njegovo oružje. Tokom dugih marševa sa vojnicima, pod francuskim bombaškim napadima, vojnici su ga štitili svojim telima.

Zbog mnogobrojnosti teritorija koje je snimio, i zato što je postao vojnik FLN-a, Stevan je bio jedinstven među stranim snimateljima u alžirskom ratu. Pomoću materijalâ koje su mu Filmske novosti slale iz Beograda, Labudović je organizovao opremljenu filmsku laoboratoriju u generalštabu ALN-a u gradu Gardimau u Tunisu. Pridružilo mu se nekoliko kolega iz Beograda, i tako je stvorena Škola alžirskih snimatelja. Za godinu dana obučili su Alžirce da prave sopstvene filmske žurnale, i da počnu da pričaju priču o sebi.

Na kraju, Labudović je postigao da snima generalštab ALN-a i da tako postane blizak prijatelj sa tada pukovnikom Bumedijenom. Prijateljstvo između jugoslovenskog snimatelja i alžirskog pukovnika, koji će mnogo godina kasnije postati predsednik Alžira, postaće toliko prisno da je Bumedijen kumovao Stevanovoj ćerki Idi. A Bumedijen, kao i još jedan alžirski predsednik pod čijom komandom je Stevan snimao u ratu, Šedli Bendžedid, prekršiće protokol tokom zvaničnih poseta Jugoslaviji kako bi ručali u domu Labudovićeve porodice. Stevanova supruga Ružica bila je perser u Titovom predsedničkom avionu, i delila je ljubav prema Alžiru koji je mnogo puta obišla u pratnji predsednika. Dok sam u njihovom stanu u predgrađu Beograda razgledala slike i odlikovanja, bilo mi je neverovatno da je čovek koji je svojim radom toliko doprineo popularnosti Jugoslavije u svetu, gotovo potpuno nepoznat u sopstvenoj sredini.

Sa završetkom alžirskog rata, Stevan Labudović je nastavio da snima oslobodilačke pokrete širom sveta. Od Tanzanije i Mozambika do Angole, svugde je priman sa poverenjem, jer se znalo da je snimatelj predsednika Tita, i da je poslat kao znak podrške Jugoslavije njihovoj borbi.

Stevan je skoro ceo svoj radni vek u Filmskim novostima proveo u pratnji predsednika Tita. Godine 1954, kako je Tito krenuo „Galebom“ na prvo Putovanja mira do Indije i Burme u potrazi za novim prijateljima, Stevan je zajedno sa Draganom Mitrovićem određen da ih dokumentuje. Ovaj tandem ucrtaće novu trasu angažovanog snimanja u svom nastojanju da standardne protokolske snimke dočekâ, državnih ceremonija i zvaničnog programa upotpune filmskim razglednicama zemalja koje su posećivali. Neretko, kao što je to bio slučaj sa posetama Burmi, Maliju i Gani, Tito je bio prvi strani šef države koji dolazi u posetu novooslobođenoj zemlji, i materijali Mitrovića i Labudovića otkrivaju način na koji su te nove nacije izabrale da predstave sebe, svoju kulturu i običaje stranim gostima.

Prema meni, Stevan Labudović je bio i nesebičan kolega i strog učitelj. Tokom tri godine, koliko sam provela snimajući sa njim, naučio me je kako da gledam, kako da prilagodim svoj snimateljski rad različitim kulturama i jezicima, i da razmišljam o solidarnosti kojoj slika može da pomogne. Grdio me je kad bi mi objektiv bio prljav. Dobila sam i jedno prijateljsko upozorenje: „Za mene su govorili da sam venčan sa svojom kamerom. Vidim da si obolela od iste bolesti. Pazi se. Može te odvesti na najneverovatnija mesta, ali ćeš joj podrediti život.“ Pokušao je da mi prenese svoju teoriju o 50mm objektivu. Snimajući šefove država u njihovim privatnim trenucima, zaključio je da kada nekog posmatrate kroz zuher kamere sa objektivom od 50mm, otkriće se prava priroda njihove ličnosti. Tako je snimao Ho Ši Mina, Nehrua, Nasera, kraljicu Elizabetu, Kim Džong Ila, Džona Kenedija, Fidela Kastra, cara Hajla Selasija, Sadama Huseina, šaha Rezu Pahlavija, pukovnika Gadafija. Rekao mi je da je samo jednom pogrešio u proceni ličnosti koju je snimao. Pitam se koliko puta ću ja, poštujući njegovu teoriju, napraviti grešku.

Jedinstven materijal Stevana Labudovića pun je intimnih trenutaka svetskih lidera, pronicljivo opaženih detalja, kao i znalački snimljenih portreta novonastalih zemalja Trećeg sveta. Njegov odlazak istovremeno je i odlazak poslednjeg snimatelja Filmskih novosti. Za njim ostaje dragoceno filmsko nasleđe u kome leži neispričana priča o rađanju nesvrstanog sveta. Njegovo neuništivo verovanje u značaj borbe za slobodu i spremnost da snimajući rizikuje život, na mene su ostavili dubok utisak. Putujući sa ovim skromnim čovekom zarad snimanja filma o njemu, bila sam impresionirana načinom na koji su ljudi reagovali na njegov otvoren duh i otvarali mu se. Iskreno sam se nadala da ćemo uspeti da zajedno ispričamo tu njegovu neverovatnu priču. Posebno me dirnulo kada mi se pri kraju života izvinio što neće biti u stanju da mi pomogne da to uradimo. Rad na montaži se ubrzava, i mi se žurimo da svetu prikažemo priču o Stevanu Labudoviću. Zbogom, druže.

USPOMENA IZ ALŽIRSKOG RATA: Stevan Labudović u uniformi FLN, 1960. foto: arhiva porodice labudović