Dijalog i normalizacija u četiri slike

„Da li ovi stranci kažu nešto?“, pitao me je Oliver Ivanović u našem poslednjem telefonskom razgovoru 6. januara. Izgovorila sam gomilu fraza pretpostavljajući da se razgovor prisluškuje. Krajem novembra mi je postavio pitanje o bezbednosti i iz istih razloga takođe sam skrenula razgovor u opšti tok.

To nije bio čovek čiju sam komunikaciju tokom godina odlično poznavala. Privatno mi je postavio pitanja na teme kojima je od 1999. do odlaska u zatvor 2014. suvereno vladao i to u nimalo naklonjenim okolnostima i sredini. Bio je magnet za strance i neustrašiv.

„Šta ti je ‘WTF’?“, pitao me je u prepisci 10. januara u vezi s mojim prethodnim komentarom i nasmejao se od srca kad sam mu prevela i poručila: „Ti si nam, Olivere, još zelen.“ „Jesam, priznajem… A i bio sam odsutan, ispao sam iz forme.“ Nekom prilikom mi je priznao da se svet dramatično promenio i da u to nije mogao da poveruje.

Ujutru u 8 i 15, 16. januara, ubijen je s leđa, sa šest metaka, pred kancelarijom koju je koristio od ‘99, u strogom centru grada.

Oliver Ivanović je paradigma Kosova: kosovskometohijskih Srba i njihovog fizičkog i moralnog postradanja, dijaloga i unutrašnjeg dijaloga, normalizacije, Kosova koje sebe vidi nezavisnom državom i koje se upravo priprema da jubilarno proslavi desetogodišnjicu takve nezavisnosti, svega u vezi sa Kosovom i Metohijom. Oliver Ivanović je paradigma Srbije.

Od tri slova zajedno koja Oliver nije razumeo, ispavši iz forme, najčešće slušam reči koje počinju na to poslednje slovo – od izvorne reči u psovci koju su nam nepovratno izvezli Ameri kao sintagmu za sve, preko failure, frozen conflict, fusnota, frustracija, Federika, fraze, foliranje, farsa, fabrikim, formalisht, future, fake news… – da opišu život koji je tekao na Kosovu i o Kosovu dok je on boravio u zatvoru i ovo prekratko vreme, potom, pokušavao da uhvati priključak sa tim svetom koji se dramatično promenio.

Šta kažu stranci, Olivere?

„Kosovo is a failed state“, reći će razočarano poneki iskren diplomata, strogo privatno. Otvoriće temu šoka i besa međunarodne zajednice usmerenih ka onima koje su spasavali iz „kandži ratnih zločina“ da „uspostave demokratiju i vladavinu zakona“, a koji sada nemaju nameru da se sa istim zločinima u „sopstvenoj državi“ obračunaju; da njihovi mali i tetošeni partneri sopstveni dogovor pokušavaju da izigraju. Govoriće o sveprožimajućoj korupciji, kriminalu i mafiji, teroru manjine nad većinom siromašnog, grcajućeg sveta, prevashodno mladih ljudi, takođe razočaranih i besnih; kosovarima koji svi žele da to Kosovo napuste.

Službeno će nastaviti sa frazama i farsom. Ćutaće kad treba da govore, govoriće kad treba da deluju. Da su drugačije postupali, postojala bi veća šansa da ovaj tekst, donekle izmenjen – danas čitaš.

U jeku priprema za jubilarnu desetogodišnjicu nezavisnosti odista si ispao iz forme. Odsutan si zauvek. U nju si neustrašivo uleteo onda kada su srpske vojska, policija i administracija izletele sa Kosova i Metohije. Predvodio si građane bukvalno ostavljene na ulici da pokušaju da se zadrže u Kosovskoj Mitrovici i ne završe na humanitarnom kazanu u nekoj od hala u centralnoj Srbiji, već na humanitarnoj pašteti Crvenog krsta ili marendi francuskog KFOR-a, al’ u svojoj kući; da sredinom dvehiljaditih ne prodaju imovinu u Kralja Petra i kupuju po istim ulicama u Beogradu, Kragujevcu i oko trga u Kraljevu. Bila sam tu, među par stotina Srba u Kosovskoj Mitrovici koji su greškom ostali iznad Ibarskog mosta pre 19 godina.

I tada i sa ove vremenske distance svedočim da nije postojao niti plan, a ni očekivanje u ondašnjem Beogradu da mi na Severu ostanemo, to smo na terenu jasno videli. Zato se ponekad uplašim da sada kada sve to postoji, a mi, uprkos tome, curimo s Ibrom odavde sve niže, za kratko ne završimo upravo na onom kazanu koji nas od ’99. čeka.

Retko smo bili u kontaktu ovih godinu dana, ali sam iz komunikacije koju nisam prepoznavala kao tipičnu za tebe prepoznala da nisi vodio dijaloge onako i onoliko, kako i koliko bi to hteo, i za koje si bio godinama utreniran; ne samo sa strancima, već sa Srbima, sa Albancima. To nije bila tvoja normalnost, već tvoj kratak dah.

Posle tvoje smrti, jednim novinskim tekstom, toliko prenošenim, već je ostala legenda o tome kako si, navodno, nadmudrio francuskog generala simulirajući oružanu snagu Srba koju tada nisu imali i čime je počelo spasavanje Mitrovice… Ne znam da li je to tačno. Mogu da svedočim o desetinama drugih situacija u kojima si simulirao sličnu snagu, čime smo spasavali dnevne poene u trci utvrđivanja daljeg opstanka na Severu. Ali, pre svega drugog, svedočim da si, dok si simulirao snagu koju često nismo imali – vodio istinski dijalog. Nadmudrivao si se sa drugom stranom dok se tenzija ne spusti, ali si u takvom razgovoru ostavljao prostor da onaj preko puta tebe oseti poštovanje i sačuva netaknute čast i sigurnost. Najsrećniji si bio kada se u dijalogu dogovoriš na ravne ili primerene časti, a da pritom svako oseća da je pobedio. Izmislio si normalizaciju, dijalog i unutrašnji dijalog pre novo-istorije; i to kao čistu semantiku, umesto briselske leksike.

Kako sa bezbednošću?

Ni na to pitanje mu nisam odgovorila. Htela sam da kažem tada u novembru: dva loša ubiše Miloša, ne misleći pritom na velike baje, krupne ribe, prema kojima inače gajim ljudsko poštovanje, makar za neke osobine, već na neprekidni lanac parazita koji se između hrani na račun drugog organizma; na mikroorganizme kojima upravlja sopstveni raskorak između moći i htenja, ali koji tolikom brojnošću na površini razjedaju tkivo iznutra kao svaka patogenost; na to da dok svaki šićardžija, mešetar i ušlja podmiri svoj strah i namiri svoju sitnu privilegiju i sakrije svoje tragove dok trčkara da prenosi abrove i podvale, opstanak zajednice i društva je već propao; pa kome je onda važan pojedinac? Kapitalac?

„Govorio je tečno albanski iako je bio odan srpskom cilju. Verovao je u dijalog,“ jednostavnim, perfektnim rečima opisao je Ivanovića u ne baš tako pitkom tekstu Eduard Džozef sa Univerziteta Džon Hopkins.

A istina je da ova formula jedina može da otključa vrata briselskog konundruma: Govore tečno albanski iako su odani srpskom cilju. Veruju u dijalog.

Putuj Olivere, ti si nam još zelen, sve dok traje simulacija dijaloga. WTF.