Iskustvo solidarnosti

Šta je nedostajalo mome jedanaestogodišnjem sinu novembra meseca 2014. godine u jednom voždovačkom parku, oko pet po podne, kada ga je grupa vršnjaka složno tukla štapovima, kanapom, pesnicama, šutirala ga kad bi pao, proganjala po parku kao zver, uvaljala mu odeću u izmet, patike bacila pod česmu, dok je najviše dostignuće njegovog druga iz odeljenja, s kojim je u park i otišao, bilo to da se nije priključio čoporu malih batinaša? Šta je, dakle, u taj jezivi sumrak u jednom beogradskom parku nedostajalo mome sinu? Brzina, recimo, koja bi mu pomogla da pobegne (premda, čopor je uvek brži), ali moj sin nije dobrog zdravlja i nije brz. Nedostajalo mu je svakako i dobro ulično vaspitanje – otac ga nije ohrabrivao da se priključuje čoporima koji love nemoćne, nije mu govorio da je bolje da okrene glavu pred maltretiranjem i nije mu sugerisao da je bolje progoniti nego biti progonjen, ali mu jeste zapretio da će ga (neka oproste savremene teorije o pravima dece) odrati od batina bude li maltretirao slabije od sebe. Teško je poverovati da se uplašio očevih reči, ali nikada nije stao na stranu siledžija. Šta je, međutim, tog strašnog voždovačkog sumraka nedostajalo mome sinu? Pomoć drugara, na primer. U redu, strah je snažno sredstvo za paralizovanje i teško se drugar moga sina sme kriviti što se uplašio podivljalog čopora. Ali kako je moguće da je čopor rastao, da su se male gnjide priključivale batinašima, a niko, ama baš niko nije stao u odbranu moga sina? Kako je moguće da nijedna odrasla osoba, u vazda punom parku, nije pritekla u pomoć dečaku koji je, na otvorenom, bio izložen linču? I kako su samo male gnjide naučile da drže dečaka (jedan se, kasnije, branio rečima da ga nije on udarao, nego ga je samo držao) kako bi ga ostali, onako sapetog, bezbedno tukli, a nisu naučile da se suprotstavljaju nasilju? Instinkt održanja? Ne baš. U najgorem slučaju nećeš uleteti među male batinaše da bi branio klinca kojeg njegovi vršnjaci upravo kidaju, ali nećeš se ni priključiti linču. Šta je, dakle, nedostajalo mome sinu tog jesenjeg predvečerja 2014. godine u posećenom beogradskom parku? Nedostajalo mu je solidarnosti. Moj sin bio je sam.

Aristotel je artikulisao iskustvo koje su ljudi živeli hiljadama godina pre njega, naime da niko ne može sam. Onaj ko je sam, ko je izvan ljudske zajednice, taj je ili zver ili bog, zapisao je grčki filozof. Moj sin, međutim, bio je sam, i to usred velikog grada. On je ostavljen samim.

Supstancija: Društvo je amalgam sačinjen od supstancija koje se uzajamno slažu, ili odbijaju, te bi politika, između ostalog, bila umeće kombinovanja tih supstancija. Solidarnost je jedna od onih supstanci bez kojih društvo, naprosto, ne može da postoji, ona je nužno vezivno tkivo, ali je, isto tako, pojam koji istrajno izmiče čvrstim definicijama. Solidarnost je, pre svega i iznad svega, iskustvo bliskosti s drugim ljudima, pre praksa nego zamisao, više delatnost nego ideja i više stvar kolektivnog delovanja nego individualnih karakteristika. Različite društvene grupe pokazuju različite stepene i načine solidarnosti, pa se govori o ženskoj ili muškoj solidarnosti, o solidarnosti uslovljenoj bojom kože ili religijskom pripadnosti, solidarnosti unutar različitih zanimanja (radnička solidarnost, policijska solidarnost, solidarnost taksista), ili, kada se stvar još više uopšti, o etničkoj solidarnosti. Utoliko, valja primetiti, solidarnost nije nužno pozitivna pojava ukoliko se, u ime etničke solidarnosti, na primer, učestvuje u zločinu, ili se, zbog pripadnosti istom etnosu, zločin ne sprečava ili ne osuđuje. Da li je čopor malih batinaša, iz primera s početka teksta, rastao zbog (neodoljivog) mirisa krvi ili iz solidarnosti s grupom? Pa ipak, iako je solidarnost uvek nekakva vrsta grupisanja u javnosti, što znači da sadrži elemente političkog okupljanja ili udruživanja – poljska Solidarnost, na primer, odlučno je doprinela padu komunističkog režima – ona je više od politike jer interes koji okuplja solidarne ljude složeniji je od partijskog grupisanja i, istovremeno, ona je manje od politike jer ne proizvodi učinke koje proizvodi političko grupisanje. Pomoć siromašnim pripadnicima lokalne zajednice, koja nije uslovljena nikakvim propisom, jednim delom jeste politička veličina, jer tiče se grupnog delovanja, ali i nije sasvim jer nije institucionalizovana, niti se odnosi na celinu. Utoliko solidarnost vodi nekoj vrsti samoorganizovanja koje će da postane običaj, ili će, u boljim slučajevima, da zadobije politički i juridički oblik (predugo su žene koje trpe nasilje muškaraca morale da se oslanjaju na slabu solidarnost drugih žena, dok se taj problem nije, s vremenom, politizovao i počeo da dobija i pravne odlike). Solidarnost je praksa koja dolazi iz privatne sfere da bi, s vremenom, u boljim slučajevima, postajala prepoznatljiva i u javnosti. Ako pomognemo komšiji da napravi kuću, možemo očekivati da će i on pomoći nama, što će Pjer Burdije nazvati sticanjem društvenog kapitala, ali društveni je kapital neodvojiv od solidarnosti. Solidarnost, utoliko, počiva na nekakvom interesu i zahteva izlazak iz sopstvene sfere udobnosti zarad interesa koji nadilazi privatnu sferu, odnosno počiva na svesti o nekakvoj celini.

Poreklo: Reč solidarnost potiče od latinskog solidus koje je, u starom Rimu, bilo oznaka za kovanicu, odnosno čvrst novac, ali se, s vremenom, kroz imenicu solidarnost sve više vezuje za kolektivnu veličinu, te upućuje kako na čvrstinu tako i na celinu. Kaže se da je solidno ono što je čvrsto i celovito. Solidnost se, kako na to upućuju pravni spisi s kraja 15. veka, vezivala za instituciju ugovorne obaveze – ugovor je solidan i valjan ukoliko su ugovorne strane čvrste i pouzdane, solidne – ali je solidnost s vremenom poprimala značenje koje nadilazi juridički rečnik i, kroz imenicu solidarnost, približava se moralnim praksama, a da ipak ne postaje moralna kategorija u jakom smislu. Solidarnost ostaje na pola puta između politike i morala označavajući vezivno tkivo jedne zajednice, ali bez pravne ili moralne obaveznosti. Solidarnost nikada nije postala običaj, moralna ili pravna norma, čak ne ni religijski pojam, iako gotovo svi religijski spisi i sve religijske prakse sadrže u sebi elemente solidarnosti. Pa ipak, uprkos neodređenosti ovoga pojma, teško je zamisliti zajednicu koja u sebi ne sadrži supstanciju solidarnosti kao nužan svoj element. U suprotnom, zajednica se raspada na samožive grupe i pojedince koji poznaju samo sopstveni interes, bez ikakve svesti o celini. Bez solidarnosti političke zajednice vraćaju se u ono hobsovsko prvobitno, pretpolitičko stanje u kojem, kao u primeru s početka teksta, vladaju vučji instinkti.

Određenja: S jedne strane, dakle, solidarnost nosi u sebi politički potencijal već samim tim što je stvar nekakvog grupisanja i izlaska iz privatnog, ali se, istovremeno, teško može juridički normirati – iako postoje pravne ustanove u kojima taj pojam figurira – jer se sadržina solidarnosti više prepoznaje u moralnoj, ili privatnoj, nego u javnoj sferi. Ukoliko bez zakonske prisile lokalna zajednica štiti obespravljenog pojedinca, ili obespravljenu grupu, ukoliko se odrekne dela sopstvene udobnosti, ili dobiti, zarad dobrobiti defavorizovanog člana, onda je reč o solidarnosti. Drugim rečima – da li se iz političkog (dakle javnog) ide ka solidarnosti, ili solidarnost, kao neka vrsta protopolitičkog pojma, prethodi političkom? Da li se, recimo, država blagostanja (socijalna država) oslanja na solidarnost ili je solidarnost upisana u državu blagostanja, da li je ona izvedena iz političke strukture koja je tako postavljena da deluje kao da proističe iz pojma solidarnosti? Drugim rečima, široku raspodelu dobara, koja obuhvata čitavo stanovništvo, a naročito one delove stanovništva koji ne učestvuju u proizvođenju tih dobara, moguće je da organizuje samo država. S obzirom na to da je reč o državi, nesumnjivo je reč o političkoj veličini i političkom delovanju, ali u osnovi takve prakse nalazi se upravo ideja solidarnosti. (Utoliko je zanimljivo da su socijalističke ideje, koje zahvataju ideje solidarnosti, proizvodile dobar učinak samo u kapitalističkim porecima, dok su se u nekapitalisitčim režimima pretvarale u sredstvo terora. Proklamovana solidarnost bez pluralne političke supstancije nužno dovodi do logora ili bede – „protivnici“ solidarnosti učili su se „solidarnosti“ po koncentracionim logorima i zatvorima.)

S obzirom na ono što je do sada rečeno, jasno je da bi pokušaj definicije solidarnosti osakatio sam pojam. Utoliko se delotvornijim čini postaviti pitanje na sledeći način – Koje prirode je solidarnost? Odgovor se mora shvatiti kao urgentan. Jer, progresivno pretvaranje srpskog društva u arenu bešćutnih ljudi, u zverinjak u kojem prosuta utroba druge zveri znači veću šansu da moja utroba ostane netaknuta, duboka je civilizacijska regresija jer se udaljava od dva uslova mogućnosti svake političke zajednice – egzistencije drugog i koegzistencije, udaljava se od života s drugim ljudima i od zajedničkog života. Takvog života nema bez solidarnosti. Dakle, ako je solidarnost pretpolitička kategorija, onda se ona mora razumeti kao jedna od temelja političke zajednice, kao jedna od konstitutivnih ideja svake republikanske (demokratske) politike. Ako se pak solidarnost izvodi iz političkog delovanja, onda je obaveza svake demokratske političke organizacije da sebe menja s obzirom na zahteve solidarnosti, da vidljivim čini sve one grupacije koje su tradicionalno ostajale izvan pogleda javnosti, poput žena izloženih nasilju, dece koja trpe vršnjačko nasilje, bolesnih i nemoćnih ljudi. Istovremeno, iako nema savremene političke zajednice koja se, deklarativno, ne zalaže upravo za vrednosti koje proističu iz solidarnosti, vidi se koliki je jaz između onoga što je proklamovano i onoga što se događa.

Drugim rečima – da li su mali batinaši s početka teksta proizvod svojih roditelja u aktivnom smislu (ne pokazuj milost, sine), ili pasivnom (gledaj svoja posla, sine)? Bilo u kom smislu, međutim, da su obrazovani, oni su lišeni supstancije solidarnosti, a time i političke supstancije. Bez iskustva solidarnosti nema ni političke zajednice. Obrazovanje za solidarnost se, zbog toga, pokazuje kao ključna kategorija političkog delovanja jedne zajednice.