Kako da u socijalizmu prorade liftovi

Kada je Nacionalna skupština narodne snage Kube 18. aprila sa 99,83 odsto glasova (603 od ukupno 604 poslanika) izabrala Migela Dijaza Kanela za predsednika Kube, u najuticajnijim svetskim listovima to je okarakterisano kao istorijski događaj na ostrvu na kome su decenijama kao dinastija vladali Fidel Kastro (koji je umro 2016) i njegov brat Raul.

Migela Dijaza Kanela (57), sina učiteljice i fabričkog radnika koji je rođen nakon Kastrovog dolaska na vlast (kao i 78 odsto delegata koji su ga izabrali), opisuju kao čoveka koji se ponašao liberalno i moderno: družio se sa ljudima, igrao košarku sa mladima, slušao rok muziku, nosio dugu kosu, na posao odlazio u bermudama umesto u funkcionerskim odelima, branio prava gej kluba Mehunhe u Santa Klari, oko koga su izbili protesti. Kao ministar visokog obrazovanja pažljivo je slušao akademske prigovore (ponekad i usmerene i protiv njega samog).

U vreme tzv. Specijalnog perioda i nestašice benzina kroz koji je Kuba prošla nakon sloma SSSR, on je na posao odlazio biciklom umesto da se vozi klimatizovanim kolima koja su mu stajala na raspolaganju kao partijskom sekretaru u glavnom gradu provincije Vilja Klara, za kubansku revoluciju kultnom mestu Santa Klara.

„Njujork tajms“, međutim, citira Giljerma Farinjasa, psihologa disidenta koji je odrastao u Santa Klari, koji odlazak Dijaza Kanela na posao biciklom opisuje kao demagogiju. Sekretar jeste bio na biciklu, kaže on, ali iza njega su išla kola sa obezbeđenjem.

Novi prvi čovek Kube može da bude komunikativan i dostupan, ali je istovremeno čvrst zagovornik komunizma i revolucije, zna značaj ključnih reči Fidela, Raula i Čea i spreman je da ućutka kritičare. Studirao je elektrotehniku na fakultetu u Las Viljasu, na kome je bio politički aktivan u okviru komunističke omladine i istupao protiv studenata koji čitaju reakcionarnu literaturu.

„Njujork tajms“ piše i da se Migel Dijaz Kanel zalagao da se poboljša dostupnost interneta na Kubi naglašavajući da Kuba ne može sebi da dozvoli da bude izolovana od sveta i modernizacije, ali i da je najavio da će vlada zatvoriti jedan veb-sajt čiji je sadržaj ocenio kao subverzivan, bez obzira da li će ljudi to tumačiti kao cenzuru.

Farinjas opisuje Migela Dijaza Kanela kao veoma aktivnog, veoma militantnog i veoma nepopustljivog u svojoj lojalnosti prema Kastrovima.

fotografije: ap photo

MOĆ PREDSEDNIKA KOJI NIJE KASTRO: Faktički, teza o decenijskoj neprikosnovenoj vladavini Kastrovih je tačna, formalno – nije, jer je od januara do jula 1959. prvi postrevolucionarni predsednik Kube bio Manuel Urita Leo, hrišćanski liberal, koji je učestvovao u borbi protiv kubanskog predsednika Geralda Mačada Moralesa između 1925. i 1933, generala iz rata za nezavisnost 1895, kao i protiv proameričkog dikatora Fluensija Batiste. Kada je izabran za predsednika, Leo je nasledio Batistinu platu od 100.000 dolara, koja je na Kastrov zahtev smanjena.

Tokom šest meseci vladavine, on je zatvorio kupleraje, kockarnice i nacionalnu lutriju, a pošto je ta mera izazvala otpor onih koji su u tim sektorima radili, Kastro je tražio da se njeno sprovođenje odloži dok se za seksualne i kockarske radnike ne nađe adekvatno zaposlenje. Zbog protivljenja Kastrovom zaokretu od hose-martijevskog nacionalizma ka socijalizmu, Manuel Urita je podneo ostavku.

Na to su ga prinudili radnici šećerana koji su opkolili predsedničku palatu, a organizovao ih je Fidel Kastro. Sklonio se u ambasadu Venecuele, a potom zatražio azil u Meksiku, pa 1963. prešao u SAD gde je jedno vreme preko Demokratske revolucionarne alijanse pokušavao da objedini 22 kubanske emigrantske grupe, ali je njegov uticaj slabio jer su ga emigranti proglašavali za „bivšeg Kastrovog kompanjona“ .

Po dolasku u SAD, objavio je 1964. knjigu Fidel Castro & Company, Inc.: Communist Tyranny in Cuba. Kubu je opisivao kao „crveni pakao“ i koloniju SSSR. Posle je radio kao profesor u Kvinsu u Njujorku. Umro je u egzilu 1981. Na mestu predsednika Kube, po Kastrovoj preporuci, nasledio ga je Osvaldo Dorikus Torado koji je bio lojalniji revolucionarnoj vlasti i na tom mestu ostao sve do 1976. kada je nakon promene ustava tu funkciju preuzeo Fidel Kastro, a Torado postao član državnog saveta.

SKROMNE PERSPEKTIVE: Po isteku desetogodišnjeg mandata predsednika Kube, Raulu Kastru koji je godinama bio na raznim odgovornim dužnostima u senci svog brata, ispevali su pesmu „Poslednji mambi“ (mambí). Ta reč je povezana sa sećanjem na Huana Etnijusa Mambija, crnog španskog oficira koji je prešao na stranu Dominikanaca u ratu protiv Španaca u Santo Domingu 1846, pa su pobunjenici, često naoružani samo mačetama, nazivani Mambijevim ljudima, ili samo mambi. U kubanskom Desetogodinjem ratu protiv Španaca 1868. izraz „mambi“ postao je deo kubanskog narodno-oslobodilačkog predanja.

Raul, koji tom pesmom dobija pomalo patriotski oreol, postao je socijalista pre starijeg brata Fidela. A prema analizi servisa BBC mundo, nakon revolucije 1959. bio je i veći pristalica socijalizma.

Raulov pogled na socijalizam je u međuvremenu evoluirao, sudeći bar po tome što je nedavno rekao kako, „mnogi Kubanci mešaju socijalizam sa dobijanjem nečega za džabe, a subvencije i jednakost sa egalitarizmom.“

KUBANSKI PRIVATNICI: Manje fotogeničan, ali u starosti fleksibilniji od svog brata, Raul je po dolasku na čelo države dozvolio privatnim preduzetnicima da rade u 201 oblasti, od frizerskih poslova do izdavanja soba turistima. Dozvoljeno je osnivanje privatnih, pre svega farmerskih, ali i drugih kooperativa kojima je omogućeno da prodaju svoje proizvode direktno hotelima. Kubancima je dozvoljeno i da putuju u inostranstvo, da imaju mobilne telefone i kompjutere. Dozvoljeni su posedovanje i prodaja nekretnina, automobila, itd.

Osnovane su specijalne razvojne zone u blizini luke Marijel, koja je najbliža Floridi i poznata po tome što je iz nje 1980. oko 150.000 Kubanaca, takozvanih marijeljitosa, od kojih su mnogi pušteni iz zatvora, u improvizovanim čamcima, očito uz pristanak kubanskih vlasti, emigriralo u Ki Vest na Floridi. Neki su se na tom putu udavili.

Ta liberalizacija privatnog sektora uticala je na izvesno oživljavanje ekonomije i na povećanje broja turista, ali je u redovima vlasti i kod većine siromašnijih Kubanaca zaposlenih u državnom sektoru produbila zavist i sumnje zbog povećanja nejednakosti. U avgustu prošle godine vlada je prestala da izdaje nove dozvole restoranima i hostelima, a u decembru je ograničila izdavanje dozvola na samo jednu delatnost po jednom privatniku i proglasila borbu protiv utaje poreza.

Sa druge strane, kako piše londonski „Ekonomist“, privatni preduzetnici se žale da se kubanska vlada bori protiv „bogatstva, a ne protiv siromaštva“. Izazov za reformatore su i očekivanja frustrirane mlade generacije, čiji veliki broj pripadnika, kako zapaža nemački „Špigel“, na kapitalizam gleda kao na bajku zasnovanu na onome što su videli u američkim TV serijama i holivudskim filmovima ili su čuli od rođaka u Majamiju, koji im šalju fotografije novih automobila i novih televizora i slike kako jedu u restoranima.

U septembru 2010. kubanska vlada je objavila planove da redukuje obim državne privrede i počela je da zatvara oko 500.000 radnih mesta u proizvodnji šećera, poljoprivredi, građevinarstvu, zdravstvu i turizmu, što mora da je bio šok za kubansko radništvo koje broji 5.100.000 ljudi i koje možda ne razume šta je to neproduktivna zaposlenost – na Kubi je stopa nezaposlenosti samo 3 odsto.

Kompenzacija je tražena u izvesnoj liberalizaciji privatnog sektora, u okviru koje je 580.000 Kubanaca, oko 12 odsto radne snage, postalo „samozaposleno“.

U 2000. u javnom sektoru na Kubi bilo je zaposleno 76 odsto radnika, dok je u privatnom sektoru bilo zaposleno 23 odsto, što je vidljiva promena u poređenju sa odnosom 1981. godine od 91 odsto prema 8 odsto.

DVA PEZOSA: Dijaz Kanel mora da „hoda po žici“ uvodeći tržišne reforme, bez velikog žrtvovanja socijalnih očekivanja Kubanaca, što uključuje zaštitu siromašnih koji, prema zvaničnoj statistici, čine 1,5 odsto stanovništva i da obezbedi osnovne životne namirnice po subvencionisanim cenama (kilogram pirinča košta jedan cent). A 80 odsto hrane za stanovništvo dolazi iz uvoza.

Država je uspevala da finansira obrazovanje (koje je po nekim procenama na nivou zemalja OECD) i osnovni nivo besplatne zdravstvene zaštite. Kuba ima više doktora po glavi stanovnika od SAD ili Kanade.

Najteži korak mogla bi biti reforma kubanskog dualnog valutnog sistema po kome „konvertibilni pezos“, koji vredi oko jedan dolar kad ga razmenjuju državna preduzeća, cirkuliše pored „običnog“ kubanskog pezosa, koji vredi 24 puta manje kad ga razmenjuju pojedinci. Taj sistem je Fidel Kastro usvojio 1994. godine kako bi privukao novčane doznake kubanskih emigranata, kojih je, prema popisu iz 2010, u SAD bilo oko 1,8 miliona, od čega je oko milion rođeno na Kubi, a ostali su druga i treća migrantska generacija rođena u SAD.

Prosečne plate Kubanaca iznose 576 kubanskih pezosa (kad se preračunaju prema kursu konvertibilnog, i običnog pezosa od 1:24 – to je plata od 23 dolara, a taj paradoks „socijalističkih robno-novčanih odnosa“, naravno, citiraju sva zapadna glasila). Svetska banka objavljuje da je 2015. BDP po glavi stanovnika na Kubi iznosio 7602 dolara, izračunato po tekućim cenama (više nego u Srbiji gde je BDP po glavi stanovnika po istoj računici 5426 dolara).

Raul Kastro je tokom svog predsedničkog mandata ponavljao da monetarna reforma „više ne može biti odlagana“, ali zbog bojazni od teško predvidivih ekonomskih posledica, mogućih bankrota državnih preduzeća i moguće inflacije nije uspeo da sprovede reformu tog dualnog deviznog sistema koji ugrožava izvoznike, a stimuliše uvoznike.

IZAZOV OŽIVLJAVANJA: Migel Dijaz Kanel je pred izazovom da ubrza tržišne reforme koje je započeo Raul Kastro, od koga je nasledio ekonomiju u stagnaciji, nefunkcionalnu birokratiju i budžetski deficit koji će ove godine dostići 12 odsto kubanskog BDP-a.

Kako piše američki „Nešenel interest“, petina kubaskog budžeta odlazi na subvencije državnim preduzećima.

Za Kubu se ne može reći da je prezadužena zemlja – njen spoljni dug dostiže nivo od 32,7 odsto BDP (CIA World Factbook). Problem je u tome što je kubanski izvoz od 2008. smanjen za trećinu, a trgovinski deficit 2017. dostizao 8,3 milijarde dolara. To je donekle kompenzovano prihodom od turizma (1,7 milijardi dolara) i izvoza medicinskih usluga. Od 2000. godine Venecuela je, na primer, preko barter aranžmana (nafta za usluge oko 30.000 kubanskih medicinskih profesionalaca) isporučivala Kubi oko 100.000 barela nafte dnevno po preferencijalnim cenama, što je bila svojevrsna kompenzacija za presahlu pomoć Sovjetskog Saveza. Međutim, aranžman s Venecuelom počeo je da se raspada pošto je ova zemlja i sama zapala u teškoće, pa je trgovinska razmena između dve zemlje opala sa 8,5 milijardi dolara u 2012. na 2,2 milijarde dolara prošle godine.

Venecuela je najveći uvozni partner Kube (sa 38,7 odsto vrednosti ukupnog uvoza), a slede Kina sa 9,8 odsto, Španija sa 8,4 odsto, Brazil sa 4,7 odsto i Alžir sa 4,4 odsto ukupnog uvoza.

Najveći kubanski izvozni partneri opet su Venecuela sa 33,5 odsto, Kanada sa 15,9 odsto, Kina sa 9,5 odsto i Holandija sa 4,5 odsto ukupnog kubanskog izvoza. Glavni kubanski izvozni proizvodi su šećer, medicinski proizvodi, duvan, nikl (u čemu su angažovani Kanađani), kafa, južno voće i plodovi mora. Međutim, državna industrijska preduzeća su neefikasna, nedostatak goriva dovodi do prekida proizvodnih procesa, a poljoprivredna oprema je zastarela. Poljoprivrednici se žale da rade s mašinama iz sovjetske ere. Nedostaju delovi, a kineske zamene su lošeg kvaliteta.

KINESKA KARTA: U rešavanju svojih strukturnih problema Kuba ne može da računa na pomoć MMF-a ili Svetske banke jer to ne dozvoljavaju Amerikanci.

Očekivanja da bi moglo da dođe do normalizacije odnosa između Kube i SAD i okončanja šezdesetogodišnjeg embarga porasla su 2016. nakon „Obaminog detanta“ i kubansko-američkih pregovora koje su podsticali papa Franja i Nelson Mandela. Međutim, administracija novog američkog predsednika Donalda Trampa krenula je korak unazad i ponovo otežala tok američkih turista ka Kubi (kojih je u 2017. godini bilo 619.000).

U međuvremenu, američke diplomate u Havani žalile su se na niz misterioznih bolesti izazvanih navodnim kubanskim napadima zvukom na područje američke ambasade, što je rezultiralo velikim smanjenjem američkog diplomatskog osoblja u Havani i dodatnim pogoršanjem američko-kubanskih bilateralnih odnosa. Kako u svom izveštaju naglašava list „Los Anđeles tajms“, Migel Dijaz Kanel je u inauguracionom govoru proklamovao da Havana neće ustuknuti pred „pretnjama moćnog imperijalističkog suseda“.

Produžetak američkog embarga tera Kubu da zatraži veću pomoć od Kine, koja je već obezbedila reprogram kubanskog duga i finansiranje trgovine, ali, kako piše „Ekonomist“ i Peking je pokazao malo volje da obezbedi onako velikodušnu pomoć karipskoj zemlji kakvu joj je pružao Sovjetski Savez tokom Hladnog rata.

MOĆ KASTROVIH IZ SENKE: Londonski „Ekonomist“ u svojoj analizi procenjuje da će Migel Dijaz Kanel, kao i Raul Kastro pre njega, možda pokušati da vodi Kubu putem kojim idu Kina i Vijetnam, gde su komunističke partije liberalizovale ekonomiju bez prepuštanja političke kontrole. Politička represija na Kubi je unekoliko olabavljena ako se uzme u obzir da su dugoročna zatočenja disidenata sada zamenjena kratkoročnim hapšenjima i brzim puštanjem iz zatvora. Organizacija za ljudska prava i pomirenje tvrdi da je na Kubi bilo oko 5000 politički motivisanih hapšenja.

U inauguracionom govoru Dijaz je naglašavao i da će obezbediti kontinuitet kubanske revolucije, hvalio svog protežea i prethodnika osamdesetšestogodišnjeg Raula Kastra, koji će još najmanje tri godine biti prvi sekretar Komunističke partije, najuticajnije kubanske političke institucije. Migel je otišao korak dalje i čak izgovorio rečenicu: „Socijalizam ili smrt. Mi ćemo pobediti!“

Američki „Nešenel interest“ procenjuje da Migela Dijaza Kanela i pored toga što je izabran „s blagoslovom“ čeka izazov konsolidacije sopstvene pozicije u odnosu na partiju, armiju, ali i u odnosu na Kastrovu familiju, posebno kad se uzme u obzir da je Raulov sin Alehandro oficir moćnog Ministarstva unutrašnjih poslova, a da je njegov bivši zet Alberto Rodrigez na čelu vojne holding kompanije GAESA, koja kontroliše veći deo kubanskog turizma uključujući hotele, restorane i turoperatore, a sudeći po Rojtersu, i između 40 i 60 odsto kubanskih deviznih prihoda.

Kubanska armija je, sudeći po analizama koje je objavio BBC, igrala ključnu ulogu u sprečavanju sloma ranjive kubanske ekonomije nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, dok su Raul Kastro i drugi ponavljali da na Kubi šok terapije poput one u SSSR-u neće biti.

ZAŠTO U SOCIJALIZMU NE RADE LIFTOVI: U trenutku kada je predsednik Obama stigao u Havanu, a Rolingstonsi samo što nisu, novinar nedeljnika „Špigel“ Johen Martin Guč je 2016. pod naslovom „Poslednja šansa, amigo!“ pisao kako su mu, kada je 1992. godine želeo prvi put da putuje na Kubu, ljudi govorili da požuri ako želi da vidi socijalizam pre nego što i tamo odumre, jer je Sovjetski Savez već bio izdahnuo, a stara Kuba neće izdržati mnogo duže.

Iz nekih razloga on je stigao na Kubu tek deset godina kasnije, 2002. godine i opet su svi govorili: „Poslednja šansa, amigo! Požurite, Kuba kakvu znamo nestaje…“ Odseo je u kultnom hotelu Habana libre koji je otvoren 1958. godine kao Hilton Habana, a u kome su Fidel Kastro i njegovi ljudi nakon pobede smestili štab revolucije. Kastro je tri meseca živeo u apartmanu 2324.

Johen, čija je soba bila na 24. spratu, sprat iznad nekadašnjeg Kastrovog štaba, piše kako bi, da je Kastro još tamo, rado sišao u njegov apartman i ljubazno mu postavio nekoliko pitanja. Na primer, zašto liftovi ne rade u socijalizmu? Hotel ima šest liftova. Tri su trenutno neupotrebljiva. Ponekad četiri. Na 24. spratu lift čeka se kao da se čeka dolazak Mesije, napisao je Johen.

Jedna kubanska izreka kaže da sistem na Kubi niko ne može da sruši (o čemu, uostalom, govore bezuspešni pokušaji sada već dvanaest američkih predsednika) – ali da niko ne može ni da ga popravi. To je jednačina koju na Kubi sada treba da rešava Migel Dijaz Kanel, a da pritom prorade liftovi.