Dijalektika građanskog rata

Plastični eksploziv postavljen u lusteru i aktiviran preko mobilnog telefona usmrtio je predsednika Donjecke Republike Aleksandra Vladimiroviča Zaharčenka. On je u petak 31. avgusta u 17.30 ušao u kafe „Separ“ u Puškinovoj ulici u Donjecku da bi prisustvovao pomenu „ocu sovjetske estrade“ Josifu Kobzonu (1937–2018) koji je 2016. proglašen za počasnog građanina samoproglašene Donjecke Narodne Republike (DNR). Kobzonu je još pre dvanaest godina podignut spomenik u jednom parku u Donjecku (vidi antrfile).

fotografije: tanjug / ap photo

Na sahranu Aleksandra Zaharčenka došlo je oko 120 hiljada ljudi, među njima šef Krima Sergej Aksen i deputat ruske Državne dume Natalijа Poklonskа, koja je nakon referenduma o priključenju Rusiji došla iz Kijeva na Krim gde je bila javni tužilac. Na sahranu je došao i Anatolij Bibilov, šef je Južne Osetije, oblasti koju priznaje samo Rusija, a koju je Zaharčenko posetio nekoliko dana pre svoje smrti. Prema pisanju „Komersanta“, možda je najneočekivaniji na pogrebu bio šef Ministarstva za prihode DNR Aleksandar Timofejev (zvani Taškent), čiji su glava i vrat bili u zavojima. Kritičnog dana Taškent je otišao u kafe „Separ“ sa Zaharčenkom i sam bio ozbiljno povređen u eksploziji.

NA METI: U izveštajima ruskih medija je nakon atentata podsećano da je Zaharčenko bio stalno na meti. Izvesne sličnosti se nalaze između eksplozije u kafeu „Separ“ koja je ubila Zaharčenka i pokušaja podmetanja eksplozivne naprave u vodovodnoj u cevi sauni streljačkog kluba Artemida u Donjecku 2014. Za to delo je na četrnaest godina zatvora u Donjecku osuđen poznati igrač američkog fudbalu iz Krasnog Limana Maksim Teorenter, koga je navodno uhapsila ukrajinska služba bezbednosti u Atremovsku, objasnila mu da ga u kartoteci vode kao separatistu i vrbovala za saradnju uz avans od 10.000 dolara.

Zaharčenka je 30. februara 2015. snajperski metak pogodio u nogu dok je bio na prvoj liniji borbi za takozvani džep oko Debaljceva, odakle su neposredno nakon potpisivanja Minskih sporazuma potisnute ukrajinske snage. Kasnije će pričati da je doktore posle uspešne intervencije pitao da li će moći da odigra lezginku (лезгинка, tradicionalni brzi ples na Kavkazu koji igraju i vojnici posle bitke), a oni mu odgovorili da će svakako moći da igra valcer.

Zaharčenko je, kako podseća agencija RIA Novosti, bio ranjen i blizu naselja Koževna u julu 2014. Tri godine kasnije jaka eksplozija je odjeknula kada se 8. maja 2017. s pratnjom približavao memorijalnom kompleksu iz Drugog svetskog rata „Saur-Mogila“ koji je inače bio temeljno razrušen tokom žestokih borbi u istočnoj Ukrajini u avgustu 2014. Tom prilikom niko nije povređen.

POGIBIJE RATNIH KOMANDANATA: Aleksandar Zaharčenko je sahranjen na groblju Donjecko more pored Arsenija Pavlova (Motorole) i Mihaila Tolstiha (Givija), koji su takođe poginuli od eksplozija. Komandant odreda „Sparta“ Arsenij Pavlov postao je poznat tokom borbi oko aerodroma u Donjecku, a poginuo je 16. oktobra 2016. od eksplozije u liftu kuće u kojoj je živeo. Komandant grupe „Somali“ Mihail Tolstih je poginuo 8. februara 2017. od eksplozije u svom radnom kabinetu u Makejevki.

List „Komersant“ piše da je van bojnog polja izginulo bar pola tuceta komandanata iz perioda „Ruskog proleća“ – neke su ubile ukrajinske specijalne službe, a neke je odnela „dijalektika građanskog rata“, odnosno borbe raznih atamana za vlast i za kontrolu ratne privrede. Neki su bili žrtve konsolidacije vlasti i oružanih snaga u pobunjenom regionu.

Komandir grupe „Prizrak“ Aleksej Mozgovoj je poginuo kada je u selu Mihajlovka 23. maja 2015. njegovo vozilo naletelo na minu i zasuto vatrom, za šta je, prema jednoj verziji, odgovornost preuzela ukrajinska grupa „Teni“, a prema konspirativističkoj verziji ubili su ga ljudi kozačkog atamana Pavla Dremova (zvanog Batja), s kojim je Mozgovoj navodno bio u konfliktu oko kontrole teritorije nakon odlaska zapovednika oružanih snaga DNR Igora Ivanoviča Strelkova u Rusiju.

Dremov je po odlasku Strelkova bio zauzeo Severodonjeck gde je kontrolisao preduzeća Renata Ahmetova. Šefu Luganske Narodne Republike Igoru Plotnickom (LNR) pretio je nekim kompromatima, a zatim ipak priznao njegovu vlast.

Kako piše „Novaja gazeta“, ubijen je dva dana nakon sopstvene svadbe u decembru 2015. kada je lendrover, svadbeni poklon Dremovu od saborca zvanog Boršč, eksplodirao na putu iz Stahanova u Pjervomajsk.

Aktivista takozvanog Antimajdana koji je 2014. učestvovao u zauzimanju sedišta službe bezbednosti u Lugansku, kasnije ministar odbrane LNR Aleksandar Bednov (čiji je nadimak Betmen, pa se i odred kojim je komandovao tako zvao), ubijen je u mestu Lugatino jer se protivio hapšenju zbog držanja privatnih zatvora, bespravnog lišavanja slobode, nasilja prilikom ispitivanja zatočenih i pljački.

U Lugansku je 24. septembra 2016. nađen obešen bivši premijer LNR (2014. i 2015. godine) Genadij Cipkalov, izvesno vreme nakon što je bio hapšen zbog navodnog pokušaja državnog udara. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo vešanjem, mada su u nekim ruskim medijima iznošene tvrdnje da je autopsija pokazala da je imao slomljena rebra i tragove torture.

U restoranu „Veterok“ u Podmoskovlju je 19. septembra 2016. ubijen šef harkovske grupe „Oplot“, koji je prema rečima sagovornika „Komersanta“ bio uvezan u polulegalne šeme dostave benzina i dizel-goriva na teritorije DNR i LNR, te da je njegova pogibija možda rezultat borbe za raspodelu tokova novca dobijenog prodajom donbaskog uglja.

BATKO: Aleksandar Zaharčenko je rođen u Donjecku 1976. Njegova majka je Ruskinja, a otac Ukrajinac. Od 2010. je bio na čelu donjeckog odeljenja harkovske društvene organizacije „Oplot“ (odbrana, zaštita), koja se u početku suprotstavljala rušenju sovjetskih istorijskih spomenika, a u proleće 2014. učestvovala u jurišu na zgradu gradske administracije u Donjecku.

Posle toga Zaharčenko je bio na čelu tada formiranog dobrovoljačkog odreda u koji su ušli pripadnici „Oplota“ i učestvovao u oružanim sukobima. Jedna od najžešćih je bila bitka za donjecki aerodrom u kojoj je kao bolničarka učestvovala i njegova druga supruga Natalija. Zbog toga što je često bio među borcima i na prvoj liniji sukoba, Aleksandra Zaharčenka su prozvali Batko (taj izraz, najbliži našem izrazu „ćale“ ili bosanskom „babo“, dobilo je nekoliko komandanata u Donjecku, a istorijski najpoznatiji nosilac tog naziva je naravno anarhista Batko Mahno iz doba Oktobarske revolucije).

Zaharčenko je postao vojni komandant Donjecka posle referenduma o nezavisnosti 11. maja 2014. da bi od jula 2014. bio zamenik ministra unutrašnjih poslova te samoproglašene republike, a od avgusta 2014. i predsednik saveta ministara.

Pre izbijanja sukoba diplomirao je na Tehničkom fakultetu za industrijsku automatizaciju u Donjecku i počeo da radi u rudniku kao elektromehaničar. Potom je počeo da se bavi preduzetništvom povezanim s proizvodnjom uglja. Započeo je i studije na Pravnom institutu ukrajinskog Ministarstva unutrašnjih poslova u Donjecku.

MOSKOVITI: Na mestu premijera Zaharčenko je zamenio Aleksandra Borodaja, Moskovljanina koji je tada izjavio da „Moskoviti“ ne treba da budu na čelu vlasti u Donjecku. Borodaj je 1993. podržavao Vrhovni sovjet Rusije u njegovom bezuspešnom pokušaju da sruši predsednika Borisa Jeljcina.

U prvom čečenskom ratu (1994–1996) bio je dopisnik RIA Novosti. Bio je i urednik nacionalističkog lista „Zavtra“. Predstavljao se kao krizni menadžer i bio politički savetnik premijera Republike Krim Sergeja Aksjonova kada je sve počelo.

Prema izveštajima Rojtersa iz 2014, bio je dobar poznanik tada u Donbasu popularnog Igora Strelkina (rođenog Girkin), koga je upoznao tokom sukoba u Dagestanu 1999, a koji je bio njegov ministar vojni, ali se vratio u Rusiju očito na pritisak Moskve, koja je time htela da negira zapadne i ukrajinske optužbe da ima svoje vojnike na teritoriji Ukrajine. Na nacionalističkim sajtovima Borodaj je oštro napadao Putinovog savetnika za Abhaziju, Južnu Osetiju i Ukrajinu Vladimira Surkova.

JUTRO U MINSKU: U novembru 2014. Zaharčenko je izabran za predsednika samoproglašene Donjecke Republike i s tim ingerencijama on je 12. februara 2015. zajedno sa predsednikom samoproglašene Luganske Narodne Republike (LNR) Igorom Plotnickim potpisao dokument o kompleksu mera za sprovođenje Minskih dogovora („Minsk-2“).

Oni su taj dokument potpisali nakon razgovora sa Vladimirom Putinom na samom kraju pregovora lidera Rusije, Francuske, Nemačke i Ukrajine u „normandskom formatu“, tokom kojih je, kako svedoči bivši francuski predsednik Fransoa Oland, izgledalo da se predsednik Ukrajine Petro Porošenko uplašio Putina koji je s njim navodno grubo razgovarao. Jutro posle pregovora Putin je dočekao svež pošto je odspavao u krevetu u svom apartmanu. Oland i kancelarka Nemačke Angela Merkel su, piše francuski predsednik, odremali dva sata u foteljama.

Taj kompleks mera iz Minska koji se provodi po „grčkom kalendaru“ podrazumeva udaljavanje teškog naoružanja sa linije sukoba, amnestiju, razmenu zarobljenika, raspuštanje nelegalnih formacija i dobrovoljaca iz drugih zemalja, donošenje zakona o specijalnom statusu Donbasa u Ukrajini, izbore, kontrolu ukrajinsko-ruske granice.

Teško naoružanje je povučeno sa linije konfrontacije, na liniji razdvajanja izbijali su lokalni incidenti, a ključni delovi tog sporazuma nisu ispunjavani. Na svaki pritisak Zapada da Rusija prestane da pomaže separatiste na istoku Ukrajine, iz Moskve su odgovarali kontrazahtevom da „zapadni partneri“ utiču na svoje štićenike u Kijevu da donesu zakon o specijalnom statusu Donbasa.

Pregovori o uvođenju mirotvoraca Ujedinjenih nacija razvukli su se poslednjih meseci zbog toga što ruska strana predlaže da oni budu locirani na liniji razdvajanja, a Amerikanci da budu raspoređeni na čitavoj teritoriji. Pregovori specijalnog predstavnika SAD i Rusije nisu dali rezultat. Na liniji razdvajanja povremeno su izbijali incidenti.

Nijedan od ta dva donbaska potpisnika sporazuma iz Minska nije više na vlasti. Predsednik LNR Plotnicki je podneo ostavku, mada je imenovan za opunomoćenika za Minski sporazum, a Zaharčenko više nije među živima.

Zaharčenka je zamenio potpredsednik Dmitrij Trapeznikov, koga bije glas da je bio čovek Rinata Ahmetova (biznismena koji ima imovinu u Donbasu, a koji je optirao za Kijev i pokušavao da bude posrednik). Trapeznikov je ranije bio šef navijača fudbalskog kluba Šahtjor, kasnije i menadžer tog kluba koji se posle Ruske vesne 2014. u Donbasu preselio u Lavov, pa u Harkov, koji se zove Šahtjor iz Donjecka – čije je sedište u Kijevu.

Postavlja se pitanje da li bi Trapeznikov, koga zovu Maestro zato što svira gitaru, manje smetao Kijevu u eventualnom nastavku pregovora o koracima ka mirnom rešenju, od Zaharčenka protiv koga je Ukrajina vodila istragu pod optužbom za terorizam i koja je obustavljena tek nakon njegove smrti.

Izgleda da koraka ka normalizaciji bar izvesno vreme neće biti.

ISTRAGA FSB: Ruski predsednik Vladimir Putin ocenio je da je ubistvo Zaharčenka „podlo“, naglasivši da onaj ko je izabrao put terora ne želi da traži mirno rešenje.

Moskva je preko portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove saopštila da ima razloga da veruje da iza ubistva Zaharčenka stoji Kijev. Preko kontakt grupe Rusija je zatražila sveobuhvatnu istragu. Putinovom portparolu Peskovu ukrajinski novinari postavili su pitanje po kojoj pravnoj osnovi službe Rusije deluju na teritoriji Ukrajine, nakon što je službeno saopšteno da specijalisti ruske obaveštajno-bezbednosne agencije FSB pomažu u rasvetljavanju ubistva Zaharčenka. Peskov nije odgovorio na to pitanje uz napomenu da će reći samo da se radi o terorističkom aktu i pokušaju da se destabilizuje situacija.

Nekoliko sati nakon ubistva Zaharčenka na trgu Bogdana Hmeljickog u Donjecku, pola kilometra od kafea „Separ“, uhapšena je grupa osumnjičenih da su ukrajinski diverzanti, ali narednih dana o njima nije bilo nikakvih dodatnih informacija. Prvi izveštaji su sadržali i pitanja da li je među saučesnicima i neko iz Zaharčenkovog okruženja, s obzirom da je prema pisanju „Komersanta“ bez pomoći iznutra bilo teško postaviti bombu u luster restorana koji navodno pripada načelniku obezbeđenja šefa DNR.

U Ukrajini su ubistvo Zaharčenka opisali kao obračun među teroristima, mada je jedan ratoborni poslanik ukrajinske Rade tražio da ukrajinska služba bezbednosti saopšti da stoji iza eliminacije teroriste Zaharčenka i da na to ima pravo.

SPORENJE I RASPLAMSAVANJE: U Kijevu pred ukrajinske predsedničke izbore naredne godine Porošenko, čiji rejting nije baš sjajan, pokušava da umiri nacionaliste dajući nalog da se pripremi raskid Ugovora o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu između Rusije i Ukrajine koji su 1997. potpisali predsednici Kučma i Boris Jeljcin. Poslednjih meseci komplikovani su odnosi koji se tiču niz pitanja: Severnog toka 2, transfera gasa preko Ukrajine, stokholmske arbitraže u sporu Gasproma i Naftogasa oko cene gasa, odluke Porošenka da ukrajinska vojna preduzeća „amnestira“ od dugova prema Rusiji, ribarski sporovi u Azovskom moru, sporovi oko kontrole brodova koji plove prema Marijupolju, oko železničkog saobraćaja, sporovi oko vodosnabdevanja Krima i oko na Krimu zaostale ukrajinske vojne flote. Putin je nedavno pozvao Ukrajinu da preuzme brodove, ali Kijev to navodno odbija u nameri da naplati štetu. Ukrajinski vojni brodovi koji su ostali na Krimu su na osnovu ruskih medija u prilično lošem stanju.

Verbalna konfrontacija Vašingtona i Moskve se, inače, proteklih dana nije vrtela oko Ukrajine, već oko ofanzive na Idlib u Siriji koju pripremaju Asadova vojska uz asistenciju Irana i Rusije, uz navodnu koordinaciju sa Turskom. Spekulacije o tome da bi pritisak na Moskvu u tom kontekstu mogao da dovede i do razgorevanja četiri godine dugog konflikta na istoku Ukrajine nisu izgledali sasvim nerealno.

Posle ubistva Zaharčenka predstavnik operativne komande DNR Eduard Basurin je pokazavši snimake iz vazduha nekih baza sa tenkovima saopštio da je u pravcu prema Marijupolju registrovano premeštanje ukrajinske 56. motorizovane i 406. artiljerijske brigade, te da su jedinice DNR stavljene u stanje bojeve gotovosti zbog obaveštajnih podataka da bi ukrajinska ofanziva mogla da usledi za dve nedelje.

Amerikanci su ranije najavili da će Ukrajini dati 200 miliona dolara za oružje, a da razmišljaju i o jačanju Ukrajinske flote čiji su brodovi ostali na Krimu.

Porošenko se sastao sa specijalnim predstavnikom američkog Stejt departmenta Kurtom Vokerom, a pre toga je najavljeno da bi jedna ulica u Kijevu mogla da nosi naziv senatora Džona Mekejna, s kojim se ovih dana Amerika opraštala kao od ratnog heroja, bez konotacija o tome šta je za Amerikance šezdesetih godina značio Vijetnamski rat tokom koga je Mekejn zapao u Kuomintang zarobljeništvo čijeg se pečata nije oslobodio do kraja života.

U saopštenju službe za medije ukrajinskog predsednika Porošenka se govori da je u razgovoru sa Vokerom (koji je inače delio Mekejnove ratoborne stavove prema Rusiji) bilo reči o koracima za oslobađenje Donbasa od ruske okupacije, koji će se sastojati u „jačanju odbrambene sposobnosti ukrajinske vojske“.

Ubistvo Aleksandra Zaharčenka se u saopštenju ne spominje.

Zaharčenko i Kobzon

Zaharčenko je poznavao Josifa Kobzona, čak mu je „potpevavao“ na koncertima na sceni u Donjecku, gde je popularni pevač nakon početka građanskog rata redovno dolazio. Zaharčenko mu je uručio pasoš počasnog konzula u Rusiji, što Moskva nikada nije zvanično primila k znanju jer formalno ne priznaje Donjecku Republiku.

Kobzonu je Ukrajina zavičaj. Njegovi roditelji su tridesetih godina prošlog veka prešli u Slavjansk, a potom u Časov Jar, gde je 1937. rođen. Potom su se preselili u Lavov odakle mu je otac otišao na front, a posle rata se nije vratio svojoj porodici.

Josifova majka Ida Isajeva Šojhet je sa troje dece evakuisana u Uzbekistan. Posle rata Kobzon se vraća u Ukrajinu u Kramatorsk, pa odatle u Dnjepropetrovsk.

Kao devetogodišnjak pobedio je na jednom festivalu na konkursu talenata u Donjecku pred Staljinom na kome je otpevao pesmu „Lete ptice selice“, a dve godine kasnije i pesmu „Pšenica zlatna“. Posle je pevao pred svakim od sovjetskih i ruskih vođa sve do gradonačelnika Moskve Jurija Luškova čiji je bio blizak prijatelj i, naravno, Vladimira Putina.

Jednom su ga, doduše, bili isterali iz partije zato što je otpevao jednu jevrejsku pesmu na koncertu koji je zbog toga napustila neka arapska delegacija. Njegov repertoar je, inače, sadržao ruske, ukrajinske i jevrejske narodne pesme. Devedesetih godina Josif Kobzon je pripadao takozvanim konzervativnim snagama, nostalgičnim prema SSSR.

Karijeru je počeo u cirkusu na Cvetnom bulevaru pesmom „Kuba – moja najveća ljubav“. Njegova popularnost zvanično priznatog estradnog umetnika i duga karijera je bila potpuno različita od popularnosti, na primer, Bulata Okudžave i Vladimira Visockog čije je pesme takođe pevao. Kažu da je jednom prilikom od Visockog koji je bio u materijalnim neprilikama otkupio pravo da peva pesmu „On se nije vratio iz boja“. Kažu i da je posle pomogao da vlasti koje nisu dozvoljavale da u vreme Olimpijskih igara Visocki bude sahranjen na Novodevičjem groblju dozvole sahranu Visockog na Vangakovskom groblju.

On je bio prijatelj sa mnogima, a prijateljstva nije negirao, pa ni ono sa profesionalnim lopovom (vor v zakone) Vjačeslavom Ivankovom Japončikom, koji je 2009. ubijen iz snajpera, nakon čega mu je priređena toržestvena sahrana na Vagankovskom groblju kao da je reč o sportisti ili ratniku. SAD su mu vizu anulirale 1995. zbog pretpostavljenih veza s mafijom.

Jedna od 3500 pesama koje je pevao je i pesma Frenka Sinatre „I did it my way“, ali ruski naslov ima više patosa: To je moj put, moja sudba.

Osamdesetih godina Kobzon je pevao na koncertima za ruske vojnike u Avganistanu, a devedesetih za vojsku tokom čečenskih ratova. Tokom Drugog čečenskog rata vodio je pregovore sa bandom Basajeva, a godine 2002. je zajedno sa Borisom Nemcovom pregovarao i sa čečenskim teroristima koji su bili zauzeli Pozorišni centar u Dubrovki, prilikom izvođenja popularnog mjuzikla „Nord-Ost“ i preko 900 ljudi držali kao taoce. Nekoliko žena i dece je navodno izveo pre nego što su likvidirani u kontroverznoj akciji ruskih specijalaca prilikom koje je život izgubilo i 119 talaca.

Godine 2014. potpisao je otvoreno pismo Vladimiru Putnu u kome je izrazio radost zbog prisajedinjenja Krima Rusiji. Zbog toga mu je zabranjen ulaz u Litvaniju, a nekoliko meseci kasnije i u zavičajnu Ukrajinu. Gradovi Kramatorsk, Slavjansk, Dnjepropetrovsk i Poltava lišili su Kobzona statusa počasnog građanina. U februaru 2015. Evropska unija je Josifa takođe uvrstila u spisak lica kojima je uskraćena viza.