Ljubav i rok trajanja

Za „Vreme“ iz Kana

Kristof Onore se u takmičarskom programu sekcije „Izvestan pogled“ Kanskog filmskog festivala našao sa dramedijom Soba 212 u kojoj Kjara Mastrojani i Benžamen Biole glume bračni par čija je ljubav isparila. Iznimno dobra filmska intimnost poznatog glumačkog para na platnu je delom autobiografska. Za performans u Sobi 212 gde uskače u kožu neverne žene koja se bori sa sopstvenim fantomima iz prošlosti, Mastrojanijeva je opravdano dobila statuetu za najbolju glumicu programa „Izvestan pogled.“

Film Soba 212 nastao je prema Onoreovom scenariju o razbijanju muško-ženskih stereotipa uglavnom viđanih na velikom ekranu. Krojen je specijalno za Kjaru Mastrojani koja je igrala u šest njegovih filmova. Ćerka Katrin Denev i Marčela Mastrojanija glumačkim pozivom je počela da se bavi u 21. godini, uz rizik da ostane u senci slavnih roditelja. Dvadeset i šest godina kasnije, ona je jedna od najinteresantnijih glumica Francuske u čijoj biografiji su filmovi Roberta Altmana, Raula Ruiza, Arnoa Deplešena, Kler Deni, Benoa Žakoa i drugih.

Pre nego što je započeo rediteljsku karijeru baš u Kanu, Kristof Onore se proslavio serijom romana za decu i omladinu. Važi za naslednika francuskog novog talasa, koji je „pokupio tamo gde su Fransoa Trifo i Erik Romer stali“. Prošle godine se takmičio u Kanu filmom Živi brzo, umri polako prema delimično autobiografskom scenariju o gej ljubavnom paru. Sa Onoreom i Mastrojani razgovarali smo dan posle uspešne svetske premijere njihovog filma Soba 212.

„VREME„: Film priča o ljubavnoj krizi kroz komediju apsurda. Zašto?

KJARA MASTROJANI: Postoji momenat kada čujete stihove u jednoj šansoni: „Voli me manje, ali me voli duže“.

KRISTOF ONORE: Možda zato što mi je 45 godina i zato što je to doba koje kada čovek dosegne, pokušava da dokuči šta treba uraditi da plamen ljubavi gori dugo. Kriza u ljubavnim odnosima je tema koja se provlači kroz čitavu istoriju filma, pa mi spontano na pamet padaju Roselini, Bergman i Vudi Alen, za razliku od mene koji se tom temom maltene nikada nisam bavio. Više su me nekako interesovali susreti nego veze, i zato sam hteo da se konačno okrenem i tome. Pisao sam scenario krojen za Kjaru dok sam radio na predstavi Idoli i, dok sam bio u procesu razvijanja njene uloge, pomislio sam kako bi ona bila idealna ženska verzija Kerija Granta. Kjara ima neverovatno širok glumački dijapazon, entuzijazam, inteligenciju i preciznost u izvođenju uloga koji je čine idealnom za lik Marije. Obožavam bračne drame u duhu Lea Makerija i Džordža Kjukora, ali takođe i francusku klasičnu kinematografiju, režisere poput Mišela Gondrija i Alena Renea, tako da sam pisao scenario vodeći se svim tim perspektivama.

Marija iz filma je samosvesna, nezavisna žena sa mnogo klasično muških osobina, što nije često.

Mastrojani: Da, to je bila jedna od prvih stvari koje su me privukle u scenariju. Ženska uloga koja otelovljuje tipično muške osobine, kao na primer razuzdana seksualnost, ljubavnici, i opravdavanje tih afera rečima da to nema nikakvog značenja, da to svi rade i da tako nešto ne treba shvatati ozbiljno. Kristofov koncept me je veoma zabavio, ali situacije kada bih se ujutru pojavila na setu umotana u čaršav okružena sa dvadesetak mladih muškaraca na krevetu, to je znalo da bude i iscrpljujuće i obeshrabrujuće. Sebe uopšte ne vidim u liku Marije. Ja sam usamljenik, ali mislim da to čovek sa godinama automatski malčice postaje. Volim da budem sama. Nisam takođe ni sigurna da je Marija baš toliko nezavisna. Ona beži u hotel prekoputa stana posle rasprave sa mužem da bi bila sama, ali čim joj se ukaže prilika da razmišlja na miru, zaposedaju je fantomi muškaraca koji žele da govore za nju. Oni pokazuju stereotipnu stranu patrijarhalnog društva kojim i dalje dominiraju muškarci i u kome žene moraju da se bore da pronađu sopstveni glas. Naravno, ovo je takođe projekcija njene psihe, tako da je to destabilišući aspekt narativa. Marija ima više od četrdeset godina i ona sebi postavila pitanja o tome kako će joj se život dalje odvijati. U njenom umu svi ti ljudi nisu ostarili, samo ona jeste. Samorugajući aspekt je esencijalan, ne samo kada glumim, već i u stvarnom životu, ali Kristof zna da mi prebaci kako sam preterano samokritična.

Onore: Istovremeno, u filmu se radi o Marijinoj borbi za oslobođenje od tih dominantnih ličnosti oko nje, kao na primer od majke koja joj govori da je laka žena zbog afera, ili od muža koji joj prebacuje da je loša supruga.

Da li ste u pravom životu zaista skeptični po pitanju večne ljubavi, kao što ste u filmu?

Onore: Uopšte nisam. Naprotiv. Kada pomislim na ljubavi iz moje mladosti, one su i dalje sa mnom iako više nismo romantično povezani. Komplikovano je povezati pojam ljubavi sa rokom trajanja zato što mi svi imamo drugačiji pogled na seks i ljubav. Marija se suočava sa tim destabilišućim trenutkom kada shvata da iako i dalje voli, ne oseća strast, što je za nju lični poraz.

Mastrojani: Slažem se sa Kristofom. U sebi možete i dalje nositi ljubav prema ljudima bez želje da sa njima ostanete u vezi. Nekada strast prestane iako je ljubav i dalje tu, a nekada strast tinja bez ljubavi. Znači, slažete ljubav i pravite od nje nešto kao tiramisu.

U filmu se pojavljuje kafe po imenu Rozbad. Da li je to omaž Građaninu Kejnu Orsona Velsa?

Onore: Taj kafe zaista postoji u Parizu. Dobro je posećen, i u njemu uglavnom sede ljudi iz sveta filma ili umetnici sa Monparnasa. Kada sam izabrao ulicu Delamber za snimanje, postavio sam sebi pitanje da li da promenim ime kafea, zato što ime „Rozbad“ svakom sineasti stvara veliku odgovornost. Na kraju sam zaključio da je to možda dobar znak i da može samo da pomogne filmu.