Šta je život nego fantazija

Nakon neverovatnog svetskog uspeha animiranog filma Volta Diznija Snežana i sedam patuljaka iz 1937. godine, publika je očekivala naredne avanture malenih rudara. I Volter Ilajas Dizni je izabrao najmlađeg i mnogima najslađeg od njih, ćosavog patuljka Doopy-ja, u nas poznatog kao Tupko, da nastavi priču o Snežaninim patuljcima.

Zamislio je Tupka kao čarobnjakovog šegrta, koji uz pomoć čarobnjakovog šešira i par čarobnih formula koje je od njega u prolazu načuo, uspeva da oživi metlu i uposli je da mesto njega donosi vodu! Ali, postoji jedan problem: kako je zaustaviti od izlivanja u prostoriju ad infinitum? Čarobnjak s voltovski uzdignutm obrvama nazvan za ovu priliku Yen Sid (Disney unazad) pojavljuje se poput Mojsija u pravi čas da razdvoji nadošlu vodu i zaustavi poplavu. Ovaj segment skrojen po klasičnoj orkestraciji Paula Dukasa trebalo je da bude jedan od osam spotovskih ilustracija najpoznatijih tema ozbiljne muzike, kako bi se približila prosečnom filmskom gledaocu. Očekujući mnogo od ove prosvetiteljske namere, Dizni je u poslednji čas odlučio da umesto Tupka ipak stavi svog amblematskog junaka Mikija Mausa. Tako je Miki dobio ulogu čarobnjakovog šegrta, a od Tupka su mu ostali trapavo predugi rukavi i tupavi smešak.

Kao jedan od mogućih muzičkih segmenata razmatran je i Vagnerov Prsten Nibelunga, koji bi bio prigodno ilustrovan Tolkinovim Hobit patuljcima, ali je mesto njega uvrštena Betovenova Pastorala propraćena defileom mitoloških bića antičke Grčke. Na Diznijevo ogromno razočarenje, publika generalno nije bila spremna za ovakav sonični eksperiment. Boje koje se pretapaju uz klasičnu muziku, dinosauri kao akteri prolećnih svita, nilski konji koji igraju balet, svi oni bili su predaleko od očekivanja kratkog i slatkog koje im je otvorila Snežana. Naročito morbidan segment o noći na đavoljoj planini zapečatio je, čini se, sudbinu ovog crtaća. Ali, ni dodeljena dva počasna Oskara, ni Tupko ni Miki Maus (čije je ime uskoro postalo tajna šifra za invaziju na Normandiju) nisu mogli da privuku publiku u većem broju. Fantazija je doživela potpuni debakl na blagajnama. Jedan kritičar ju je nazvao „egzemplarom propasti zapadne civilizacije“, dok je Igor Stravinski na nju referirao kao na „imbecilni koncept“! Dizniju je hitno trebao novi bioskopski hit da bi povratio svoju ekonomski poljuljanu kompaniju. Ali, produkcija Bambija, planiranog kao sledeći film, otegla se dve godine zbog Diznijevog nastojanja da na film pedantno prenese likove iz prirode. Volt je tad posegao za tankom knjižicom o letećem slonu Dambu kojoj nije potrebna realistična animacija, i ostvario preko potrebni uspeh. Naravno, i iza Damba je stajala efektna muzika, ali u džez maniru i sa tekstovima koji su bili pamtljivi poput numere u kojoj vrane pevaju o letećem slončetu.

Ne odustajući od plana da populariše klasičnu muziku, Dizni je odlučio da je koristi kao interaktivnu platformu u kojoj će stare (spot) segmente menjati nekim novim tokom. Deo tih rezervnih muzičkih crtaća koji nisu nikad zaživeli mogu se videti u filmu Make Mine Music iz 1946. iz koga se, pored šarolikih uradaka na muziku Benija Gudmena i Endruz Sisters, izdvojio segment klasične muzike o Peći i vuku na muziku Sergeja Prokofjeva. Opsesija Volta Diznija klasičnim skorom odnosi pobedu nad prevrtljivom pažnjom publike u smiraj pedesetih kada uspeva da u Uspavanoj lepotici konačno upotpuni originalnu muziku Čajkovskog animacijama koje kao da prirodno izviru iz nje. U svetu igranog filma tek je krajem šezdesetih Kjubrikova Odiseja u svemiru 2001 donekle uspela da vizuelno približi klasiku široj publici, ali to joj nije bila originalna namera – film je trebalo da sadrži originalnu savremenu muziku kojoj su klasične teme Na lepom plavom Dunavu i Tako je govorio Zaratustra bile samo vodilja, ali pošto kompozitor koga su angažovali nije ispunio očekivanja, privremeni guiding track je ostao original soundtrack.

U osvit sedamdesetih i hipi kulture, publika je pohrlila da gleda hipnotički apstraktne delove reizdanja Fantazije i njene razigrane pečurke na platnu s entuzijazmom koji je nadmašio posetu originalne verzije filma. Jedna od neočekivanih zaostavština te Fantazije je priznanje Kristofera Lojda da je svoj lik pronalazača vremeplova Doka Brauna iz Povratka u budućnost 1985. bazirao na ekscentričnim dirigentskim pokretima maestra Leopolda Stokovskog u Fantaziji. Digitalna verzija Fantazije 2000, sa letećim kitovima i žar pticama, podsetila nas je na virtuozno vizuelnu viziju koja ni 60 godina kasnije nije uspela da odnese pobedu nad hermetičnim svetom klasike.

U nedelju, u Beogradu, uživo na otvorenom, Dizni će preko Beogradske filharmonije i Gabrijela Felca još jednom pokušati da ostvari svoj prosvetiteljski san, da ljudima približi klasičnu muziku.