Nedugo posle, par je osnovao sopstveni steel–guitar–heavy band, Great Speckled Bird. Oni nisu bili jedini koji su motrili – Hillman se sećao kako je budući suosnivač Eaglesa, Glenn Frey, „prosto obožavao Grama (Parsonsa). On je učio o ponašanju na sceni i o pevanju i mislim da je bio u publici i proučavao Grama„. Ali hajde da ne mislimo da je Gram odgovoran za nastanak Eaglesa: nijedna duša ne zaslužuje takvo prokletstvo.
Ray Robertson je rođen 1966. na drugom kraju sveta, gledano odavde, u tihoj, mirnoj i ušuškanoj Kanadi, toj zemlji u koju se beži u valjda ama baš svim američkim (USA) romanima i filmovima distopijskog sadržaja: znate već ono, na vlast u Americi dođu fašisti, boljševici, religiozni fundamentalisti, ženomrsci, zombiji ili ko već – i na kraju neko od naših junaka nužno pokuša da pronađe spas bekstvom u Kanadu. U Kanadi je, gle, uvek sve u redu; pomalo je dosadno, ali je inače baš dobro… Jer Kanada je, iz nekog razloga, imuna na sva velika zla, a ona mala su ionako sastavni deo ljudskog života.
Kao srećni Kanađanin, Robertson nekako deluje kao sasvim prirodan i bogomdan pisac (odlične, i na srpski prevedene) knjige podnaslovljene kao „petnaest razloga za život“; mislim, ko će ih znati ako ne on? Ali, nećemo sad o toj knjizi – već smo o njoj kadgod govorili – nego o jednoj naizgled sasvim drugačijoj, onoj koja se bavi tipovima i likovima koji teško da su čitali i generalno marili za bilo kakvih knjiških „petnaest razloga za život“, mada nije da možda ne bi, bar nekima od njih, nešto takvo moglo biti od pomoći. To jest, ako im je pomoći uopšte bilo.
Robertson je, kažem, jedan decentni, ali na pravim mestima zaoštreni Kanađanin, i kada ga slušate kako (pasionirano, ali bez banalnog egotripa) govori o svojem pisanju o odmetnicima i desperadosima roka, bluza, kantrija i naprosto kosmičke američke muzike, vi slušate čoveka duboko posvećenog svojim muzičkim ljubavima, i duboko odanog onome što su ti ljudi stvorili. Otuda, prirodno, i tvrdo rešenog da im u svojim esejističkim portretima ne diže nikakav hagiografski spomenik kao idealizovanu, zašećerenu i od grube proze stvarnosti ispranu verziju njih samih, nego da ih tretira onako kako dobar pisac tretira svoje junake, bili oni „izmišljeni“ ili ne (dakako da su svi književni junaci izmišljeni, naročito oni koji su stvarni): kao jedinstvene, prekrasne ekscese egzistencije, sa svim dobrim i lošim, uzvišenim i profanim, čak i niskim, što uz to ide.
Ovih trinaest tekstova-priča jesu po prirodi stvari i biografske naravi, ali Robertson nije biograf od zanata, njemu tzv. činjenice, hronologija i ostalo služe za priču, a nipošto obrnuto; kome je do klasičnih biografskih narativa, eno mu Vikipedija. Umesto toga, pisac knjige Životi pesnika (s gitarom), u izdanju Karposa iz Loznice (prevele Ksenija Vlatković, Svetlana Samurović i Miljana Protić), ispisuje znalačke posvete onima čija muzika, ali i neka vrsta životne aure, piscu nešto ekstraordinarno znači i zrači, posvete u kojima pisanje o „životu“ ne poznaje tabue a da se ipak ne pretvara u trač-partiju, dok pisanje o „delu“ nikada ne postaje zamorna „muzikološka“ gnjavaža čiji je cilj da autora predstavi kao nekoga zapravo mnogo pametnijeg od svojih junaka, inače mahom genijalnih intuitivaca, samouka, vagabunda i propalica, koje od nekog sasvim „običnog“ klošara ili pijanca deli samo to što su u svojim gombanjima i potucanjima kroz živote i tzv. karijere nekako uspeli da stvore i izvedu ponešto grumenja velike muzike. Što opet ne znači da im je ta veličina nužno priznata, ni za života, a neretko ni posle smrti. Većina naslovnih likova ovih portreta, naime, nisu megazvezde, opšta mesta tzv. opšte kulture ili sveobožavani propovednici pop kulture svog ili našeg vremena. Za bar trećinu njih, rado ću priznati, ranije nisam ni čuo. Otuda je i čitanje ove knjige bilo zanimljivo multimedijalno iskustvo: jedna priča, pa sat-dva jutjubiranja, i sve tako…
Među junacima Robertsonovih portreta su neki (polu) zaboravljeni prethodnici i –ce poput Sestre Rosette Thorpe, ljudi koji su oblikovali divljinu, anarhičnu telesnost i biofilnost ranog rokenrola poput Little Richarda (čije zasluge, bajdvej, za gej zajednicu nikada nisu, čini mi se, dovoljno prepoznate i priznate), pretalentovani „olimpijci“ iz više društvene klase poput Grama Parsonsa, ali i besprizornici, prašinari, seoski miševi ili pak betonski pacovi poput The Ramones, poluzatureni velikani angloameričke muzike šezdesetih na čijim harmonijama stoji sve što vredi do dan-danas, poput Gene Clarka ili Alana Wilsona, prekasno prepoznati pesnici poput Townes van Zandta itd. Galerija likova, crnih i belih, engleskih i (mnogo više) severnoameričkih, poluslavnih i više nego poluanonimnih, prokletnika i inovatora, onih koji su bili blagosloveni izuzetnim darom i predodređeni da pomeraju granice i onih – a to su, sto mu gromova, jedni te isti – prokletih sirotinjom, rasnim ili seksualnim manjinstvom, pustim malerom, alavošću ili pak prerevnom dobrotom, porocima i „slabošću karaktera“ ili ko zna već čime da im životi vraški teško dolaze na pravi peron, ali se zato nepodnošljivo lako vraćaju na slepi kolosek. Ne bivajući, kako rekoh, ni zanatskim biografom (a to je, inače, u literaturi engleskog jezika vrlo ozbiljan, cenjen i razgranat zanat), ni muzičkim kritičarem s tome prikladnim pretenzijama, nego bivajući pre svega ono što inače jeste; pripovedač i esejista, Robertson junake svojih portreta privodi čitaocu tako da ih ovaj više teško može gledati nekako drugačije, istovremeno sjajno oslikavajući kontekst u kojem su živeli i pevali: političke, socijalne i kulturne prilike u mestu i vremenu u kojima su delovali. Razlozi zašto su se ovde našli portreti baš ovih, a ne nekih drugih ličnosti diskretno, implicitno ali sasvim nedvosmisleno proishode iz piščevog sistema vrednosti, koji će čitalac do poslednjih stranica ove knjige upoznati i razumeti sasvim dobro. Uzgred, postoji i nastavak, tj. drugi tom ove knjige, sa još tuce i nešto esejističkih portreta, nadamo se da prevodioci već vredno rade…
Robertson je pronicljiv esejista i besprekoran pripovedač, što se vidi i iz umeća stavljanja začina u priču; razume se da je jedan od najneophodnijih začina humor, što se vidi iz gornjeg citata, ali ima toga još; moj možda omiljeni je onaj u kojem Robertson sasvim uzgredno, a ubitačno, ironizira navodnu uverenost Džima Morisona da je pesnik… Pa čekaj, je’l nije? Teško je reći; ono što je važno je da je When The Music’s Over, naročito sa Absolutely Live, s onim Manzarekovim klavijaturama, ravno svakoj najboljoj poeziji…
Nedavno sam predstavljao ovu knjigu u Novom Sadu, zajedno s autorom. Napolju je besnelo jedno od najgorih nevremena koja pamtim. Unutra nas je bilo ne više od dvadesetak, onih koji su se probili pre ili uprkos pljusku. Grmelo je, sevalo, tresnulo je u zgradu preko puta, Ray je bio više zabavljen nego zabrinut jer… sve je to, naposletku, život i poezija, naročito ona s gitarom.
