Na festivalu „Barski ljetopis“ premijerno je ovog leta izvedena predstava Don Kihot nastala prema motivima istoimenog Servantesovog romana, a u režiji Andraša Urbana.
Nevesta je sedam na sceni. U raskošnim venčanicama. I pred njima sedam mikrofona jer mora biti glasno to što kažu. A na samom početku, jedna mlada u levom uglu scene, gledano iz publike, govori Servantesovog Don Kihota koji jeste čista poezija. Nakon toga igra može da počne.
U predstavi igraju: Branka Femić Šćekić, Kristina Obradović, Branka Stanić, Jelena Simić, Sanja Popović, Vanja Jovićević i Anđelija Rondović – igraju, naravno, kao tim pošto je kod Urbana često, a tako je i u ovom slučaju, ansambl – lik. Igraju kao žene koje na sceni izgovaraju ono što se itekako tiče svih, tako da je ova predstava svojevrstan statement. Igraju kao jedan čovek i jedno telo, kao da su jedva dočekale tu priliku, a sa druge strane, kao da su tokom procesa osvestile određene stvari koje su tinjale ispod površine i upravo su im uvidi stečeni tokom procesa dali snagu i slobodu da na sceni budu toliko odlučne. Branka Femić Šćekić igra sa posebnom mešavinom snage, osetljivosti i odlučnosti da kaže neizgovoreno.
Urban koristi metaforu priče o lutajućem vitezu kao metaforu pozicije čoveka, odnosno žene u ovom slučaju. Žene u Crnoj Gori, žene na Balkanu, Žene koja stoji naspram zemlje / sistema / sveta, i valja se naspram toga referisati.
Komad nastaje velikim delom na osnovu dokumentarne građe iskustava glumica, zatim, od onoga što leži u crnogorskom / srpskom / balkanskom / slovenskom / nasleđu, tako da ga akteri (a to se iz publike oseti) doživljavaju lično negde između rane i cveta koji nam otvaraju sa scene, uvek uz urbanovsku dozu opore duhovitosti (jer pozorište, da ga parafraziram, ne treba doživeti previše ozbiljno, ako želimo da ima učinka).
Reditelj koristi svoj prepoznatljivi postupak i predstavu slaže poput mozaika iz slike u sliku u mešavini ispovednih iskaza, igre u igri i snažnih songova koji su čvrsto tkivo ovog narativa. I song koji je molitva žene Bogorodici nabijen je besom (kao pokretačem) i željom za promenom. Urbanov je princip da vas sa scene snažno pogodi u glavu i u stomak i da to, svidelo vam se ili ne, ne možete da izbegnete. Možete, eventualno, ako vam je tako lakše, da se branite rezignacijom. Proces kroz koji ansambl prolazi podrazumeva otvaranja i suočavanja sa ličnim uvidima aktera koji, kako vidimo kroz ono dokumentarno u predstavi, kroz ono što je ispovest, daju snagu i suverenost u igri, jer: „govorim vam istinu i ništa me ne može pokolebati u tome“, poručuju nam glumice. Kod Urbana uvek govorimo o podizanju energetskog potencijala glumca koji svoju silinu prenosi u publiku. Ukratko, on ima nameru da raskrinka tabu grubo vas sa njim suočavajući: eto, vidite koliko i vi tome robujete, poručuje.
Dramaturškinja Vedrana Božinović kreira otvorenu formu teksta koji je u jasnom dijalogu sa Servantesovim romanom, jednako sa glumicama i sa publikom. Tekst svoje uporište nalazi kako u naslovima iz dnevne štampe, u knjigama zakona koliko i u slovenskoj mitologiji. Ovaj Don Kihot se dotiče velikih crnogorskih tema: Njegoša, uloge oca, brata, majke, obraza u svetu u kojem živimo, jer naposletku – svet jeste naša volja i predstava. Samo je pitanje koliki prtljag su nam u amanet ostavili da ga nosimo i kroz njega kreiramo sliku, a da tog tovara do kraja nismo svesni. Vedrana Božinović pazi da tekst ostavi dovoljno prostora za asocijacije kroz koje u velikoj meri korespondira sa publikom.
Ovo je pripovest o lutajućim viteškinjama sa primesom persiflaže, slepstika, ironije, a unutar tog melanža svoje mesto nalaze nežnost i otvorenost, koje su tu da naprave ravnotežu.
Brutalno razbijanje tabua ima cilj da vas suoči sa njima i pokaže koliko su prisutni. Don Kihot Andraša Urbana vadi prljavo rublje gurnuto ispod tepiha i iznosi ga pred vas. Koje je mesto žene? Zašto su sinovi i danas važniji? Na koju od uloga žene pristajete? Kakav je odnos prema arhetipu majke? Koji je odnos prema društvenoj ulozi žene? Odnos prema ženskoj seksualnosti? To je niz tema koje ova predstava otvara, a čije propitivanje je ovaj autorski tim (Urban / Božinović / Popović) započeo u Hasanaginici.
Posebno je važna scena paljenja knjiga koja markira mesto čoveka u današnjem svetu koji je na podmukao način postao dehumanizovan. U uvodnoj reči za predstavu M.I.R.A Urban, između ostalog, kaže „jebao vas lik“, jer je svestan da se svet raspao na hiljade komadića.
Muzika Irene Popović Dragović na najosebujniji način markira narativ, ona je narativ iza narativa, zaumna pripovest koja prati onu na sceni, ona daje naboj igri i priči u finoj a ubojitoj mešavini melodramske osetljivosti i spremnosti na pobunu makar čovek išao sam protiv svih. Muzika Irene Popović raskošno budi ono ljudsko u nama i pokreće empatiju. Kostim Line Leković je u bogatoj dihotomiji mlade i udovice, dvema rolama koje umnogome određuju balkansko tlo. Scenografija Smiljke Šeparović Radonjić jeste vrsta kosmosa i materice istovremeno. Dovoljno široka da se u njoj može dogoditi sve ključno. Rođenje, i ljubav i smrt.
Don Kihot u režiji Andraša Urbana i produkciji Barskog ljetopisa podseća da je bes veliki pokretač i da bez suočavanja sa neizgovorenim nema puta dalje.
