Šarmantan povratak »londonštini«

Oni koji pomno i predano prate kino-repertoar u našoj zemlji, a ipak izmiču sociološkom profilu tipičnog prosečnog posetioca bioskopa u Srbiji danas, mora da su već dugo svesni suštinske manjkavosti bioskopske ponude. Usled čega onda iole zrelija publika jednoglasnom aklamacijom reaguje na svaku pojavu svakog zahtevnijeg i nesvakidašnjeg gledalačkog izazova koji stiže mimo tog klaustrofobičnog okvira bučnih i, nažalost, sve ispraznijih studijskih mamipara. Ako već tako stoje stvari, ne treba da nas čude ozarenost publike i sve potonje kritičarske ili samo filmofilske pohvale na račun novog filma Gaja Ričija, kojim se ovaj autor posle prihvatljivog ali izlišnog Kralja Artura i tek puko upotrebljivog i krajnje konfekcijski ispraznog Aladina, vratio svom miljeu – soju dramaturški razglobljenih i razbokorenih, brzih, nasilnih i logoreičnih

krimi-komedija sa i dalje zavodljivim štambiljem mokni (mockney) filmskog i društvenog svetonazora.

Tako otprilike može da izgleda „krvna slika“ i Gospode, najnovijeg Ričijevog filma, koji je, a to mora biti istaknuto već negde pri samom početku iole obuhvatnije kritike, nastao kao nezavisna produkcija, premda, dizajnom, izgledom i svekupnim pakovanjem ostavlja postojan utisak studijskog filma znatno višeg budžetskog kalibra nego što je to zbilja slučaj. A i u tome se ogleda očigledno i dalje prisutna i uticajna moć Ričijevog pristupa mokni podvrsti, a upravo je Riči svakako jedna od udarnih kreativnih pesnica unutar filmskog kraka te i dalje vitalne struje, proizašle iz (reklo bi se, ekstravagantnih) poriva, možda i potreba onih ekonomski relaksiranijih i klasno snađenijih da usvoje stileme i trope koje preovlađuju u manje bezbrižnim socio-ekonomskim krugovima. Naravno, i tu se može govoriti o nekakvom vidu džentrifikacije, objektivizacije, pa i romantizacije sveta kome teško da iko zaista želi da suštinski i u stvarnosnoj dimenziji pripada, ali Ričiju se to svakako da oprostiti imajući u vidu da svako malo, ponekad i kada se čini da više za tako nešto nije zainteresovan, pa ni kadar, isporuči nešto filmski učinkovito i privlačno, a što može da stane rame uz rame sa Dve čađave dvocevke i filmom Snatch, epitomima u tom delu dosadašnje Ričijeve rediteljske karijere.

Sa te kote sagledavano, Gospoda (The Gentlemen) je film sasvim na svom mestu – vrhunski dizajniran, pametan, ali i uzbudljiv, duhovit, krcat šarmantnim i/ili zanimljivim likovima, pun zgodnih rediteljskih rešenja, a uz to, kako to ričijevski kanon već podugo nalaže, u dramaturškom smislu jasno utemeljen u krivudavom a ipak dovoljno zauzdano glavolomnom i dekonstrukcionističkom pristupu naraciji. U tom pogledu, ovo je zdrav i ispravan povratak Ričija onome sa čime ga mnogi ponajpre povezuju i što možda prvenstveno od njega i očekuju. A unutar tog poletnog i postmodernističkog prostora našlo se mesta i za podosta manirizma (a manirizam, kada za krajnji ishod ima ovakvo nešto, može se Ričiju tolerisati, zar ne?), kao i za pomalo neočekivani autoironijski pristup klasnom stanju stvari u Britaniji, odnosno, ukazivanju na suštinsku jalovost i bezizlaznost britanske aristokratije, koja, ekonomski ruinirana, te nepopravljivo učaurena i bezidejna, još jedino može da pruža smeštajne i slične usluge onima probitačnijima i dovitljivijima. Sve to ovde stiže pod „kišobranom“ žanrovski precizno profilisanog, dinamičnog, poletnog, živopisnog filma koji do odjavne špice ostvari sve svoje nemale kreativne i idejne potencijale. Narečenoj uverljivoj iluziji višeg i sjajnijeg produkcionog gabarita nego što je to zaista slučaj doprinosi i glumačka podela: Metju Makonahej u punoj zrelosti, ali i u punom naletu njumenovskog neusiljenog samopouzdanja i neospornog magnetizma; Čarli Hanam, koji, i uz Ričijevu pomoć, lagano i postojano krči put ka sve zapaženijim i zrelijim rolama na filmu; Hju Grant, nekim čudom, već par godina unazad (uključujući i izvrsnu ulogu u odličnoj ostrvskoj TV seriji A Very English Scandal u režiji Stivena Frirsa) nimalo iritantan i više nego funkcionalan; Mišel Dokeri (znana iz Dauntonske opatije) u svojoj prvoj posve valjanoj ulozi na filmu; Kolin Farel u vrhunskoj epizodi i dosad neviđenom relaksiranom glumačkom pristupu i izvođenju…

Podno svih ovih i ostalih pohvala koji se uz manje ili više relativizacija i sa manje ili više opravdanih povoda mogu izreći u slučaju ovog filma, između ostalog stoje i dva-tri, reklo bi se, izrazito važna pitanja. Prvo, da li je ovo možda zapravo Ričijev (opravdano) kalkulantski povratak na čuvene „fabričke postavke“? I, ako jeste, kako bi gledaoci trebalo da se postave prema takvoj proračunatosti? Drugo, da li bi Gospoda ostavila ovako snažan utisak dobrodošlog daška svežine i atipičnosti (unutar aktuelne repertoarske ponude i studijske politike koja je kroji i oblikuje) da je priča izneta u preglednijem i linearnijem narativnom modu? A s tim u vezi i sledeće – sve da je Riči ovde isporučio narativno linearniji i svedeniji film na istu temu i sa istim junacima, da li bi i tada to bio pravi Riči (dakle, voljen, cenjen, omažiran i oponašan) i da li bi to predstavljalo novi mini-zaokret unutar sličnog ili pak izdaju filmskog jezika koji ga je doveo do pomenutih visova?

Novim filmom Riči je izborio sasvim zasluženu priliku za novi početak podalje od studijskih beslovesnosti na koje je morao ili odabrao da traći svoj nepobitni talenat (kao i davnih dana već dobrano izbrušenu veštinu). U krajnjem zbiru mereno, ovo je vrlo dobar film u kome je lako i opravdano uživati, a osim toga, ovo je i delo koje sluti nove srećne ishode po reditelja. Ovo, dakle, jeste dobro, ali s druge strane, Šifra U.N.C.L.E. od pre nekoliko leta je bila odličan film, možda i remek-delo unutar ešalona svog soja, koje je ukazivalo da se Riči zapravo možda najbolje snalazi kada je daleko i od infantilnih CGI budalaština i od moknija, čija su, doduše, Gospoda baš dobar izdanak.