Ovaj tekst mora se otvoriti potpuno paradoksalnom tvrdnjom – ukoliko želite da čujete kako zvuči savremen rokenrol album, morate se vratiti u 1979. godinu. Tamo ćemo naći grupu Gang of Four koja počinje karijeru brilijantnim izdanjem jednostavnog i zato istorijskog imena Entertainment! (EMI).
Trenutak je bio takav da je postalo potpuno jasno kako su se stvari sa pankerskim snom o razaranju industrije zabave iznutra istopile čim su se 1978. raspali Sex Pistols – ipak, osećaj u vazduhu bio je takav da je bilo jasno kako će njihove lekcije ostati večno zapamćene, te da priča time nije završena. U to doba, britanska omladina još uvek je imala svoj glas ili je bar mogla da se bori da ga zadobije, i baš tome su služile stotine pa i hiljade novoosnovanih bendova. New wave je potom doneo eksploziju stilske raznorodnosti, drugačiju od pankerske antimuzike, ali je unisona generacijska poruka matorcima ostala ista – da su razobličeni u svojim lažima… na šta su oni odgovorili tako što su za premijera izglasali najrigidniju osobu koju su mogli da nađu u svojim redovima, kakva je bila Margaret Tačer, da iskontroliše situaciju. Posledično, nikad se u istoriji popularne muzike nije više mladih ljudi na sceni bavilo kritikovanjem kapitalističkih uslova privređivanja i životarenja kao u Britaniji s kraja 1970-ih i početka 1980-ih. Gang of Four su se u tom skučenom svetu pojavili kao onaj bend koji ima odgovor.
ENGLESKA NEMIRNO SPAVA
Gang of Four spadaju u drugu generaciju novog talasa, i svakako su ključan sastav svog doba, uz zauvek zapamćene Joy Division i sada nepravedno zaboravljeni Magazine. Bio je to naraštaj koji je od muzike očekivao više nego što bi moglo da stane u tek jednu pevljivu melodiju; generacija koja je činila čast rok muzici, pokušavajući da putem nje razgovara sa budućnošću.
Poreklom iz radničkog Lidsa, odakle je, uz obližnji Šefild, kretala industrijska revolucija u 19. veku, Gang of Four su veoma izbliza bili upoznati sa delovanjem fašističkih grupa u rodnom Jorkširu, gde su se besposlena deca industrijskih radnika tokom recesije okrenula sasvim drugačijim uzorima od sindikalnih lidera: posebno je Nacionalni front bio angažovan u tom okruženju, sa svojim rasističkim provokacijama. Bez perspektive opstajući, većina mladih Britanije nije imala nikakvu kontrolu nad svojim životima, i polako se cepala na humanističku levičarsku opciju i onu čisto fašističku, sklonu tučama – lepe opise možemo naći u knjizi England’s Dreaming, Jona Savagea, najboljem dokumentu o tamošnjem odrastanju tokom sedme decenije prošlog veka. Bilo je samo pitanje ko će ti prvi slomiti kičmu: roditelji, šef ili lokalni batinaš.
U sadašnjem čitanju, jasno je da je debi GoF Entertainment! mnogo više od albuma nastalog zahvaljujući ovim posebnim istorijskim okolnostima: bilo je to delo u kome se kondenzovala i artikulisala energija proizašla iz nasušne potrebe za ovladavanjem svojim životom. Sasvim realni sukobi na ulicama i u roditeljskim stanovima dali su osnovu za ovako umetnički iskazan politički bunt – The Clash su tek sledeće godine objavili London Calling, kao finalni politički izraz svoje generacije, sa veličanstvenim dilanovskim zamahom, ali Gang of Four su još pre njih napravili obrazac modernog angažovanog albuma, jedinstvenu ploču koja je definisala neuništivu levičarsku poziciju unutar rok kulture i do danas ostala putokaz kako to treba da zvuči. Zato što su se GoF stvarno borili protiv fašizma, na njegovom engleskom izvoru, u domu modernog evropskog rasizma, u društvu u kome je kastinski sistem usavršen tako da funkcioniše i bez prisile, sve do danas.
Jezik koji su oni ponudili bio je jezik primenjene poezije, secirajući svakodnevicu onog najobičnijeg među običnim ljudima, te otkrivajući svu surovost njegovog ispošćenog životarenja. Više kao lutke od mesa, postojeći samo u odnosu na druge kao slučajni svedoci sopstvenog života, mali ljudi opstajali su na bledim marginama stvarnosti, prinuđeni da pristanu na baš sve: loše plaćene užasne poslove, grozne uslove stanovanja, nikakvu perspektivu da nešto lepo vide bar jednom u životu. Entertaintment! nije samo vredan opis tih prilika, niti samo nastup revolucionarne strasti željne da se takve socijalne okolnosti menjaju muzičkim sredstvima, nego i iskren komentar mladog čoveka zgađenog nad zatečenim stanjem.
Gang of Four su možda mahali barjakom koji je bio crveniji nego što bi to neki voleli, ali njihov poziv da se trgnemo iskren je i srčan. Bilo je to vreme kad rok grupe nisu bile samo rok grupe. Zato ni Entertaintment! nije mogao biti samo rok album.
KOD KUĆE, ON JE GITARISTA
Ispostavilo se da su Gang of Four bili strahovito uticajan sastav. Svakako više nego što je to zabeleženo na top listama. Ključne teme koje su na velika vrata beskompromisno uveli – preispitivanje ubitačnih posledica konzumerizma, antikapitalistički stav i antikorporacijska osvešćenost, antimačizam i feminizam – postale su koreni alternativnog roka kao nosioca progresivnog pogleda na svet unutar popularne kulture, evo već nekoliko decenija. Razobličavajući sve ono čemu nas pogrešno uči potrošačko društvo, opevavajući trag što ga ostavlja njeno bespuće na ljude, naslućujući da beda oko njih nije slučajna nego predstavlja deo brutalno prostog velikog plana, GoF su sasvim svesno kreirali novi model rokenrol aktivizma, koji se dalje prenosio sa kolena na koleno.
Debi izdanje Gang of Four zato je znak vremena, ali još više namerna poruka za slušaoce koji će tek doći. Njegove ambicije nisu bile male – kao umetničko delo, ono je pokušalo da jednostavnim sredstvima kaže stvari istovremeno na više nivoa: visceralnom, intelektualno-moralnom i pesničkom. Ali, osnovna tajna koja je od Entertainment! učinila veliko ostvarenje, skrivena je u izuzetno inovativnim karakteristikama muzike GoF – osobina koja prva upada u uši svakako je iskidano sviranje gitare koja jednostavno igra u rukama Endija Gila, na način kakav do tad nije još bio čuven. Ona sve vreme daje ritam što, uz ubitačno moćnu i raznovrsnu ritam sekciju, dovodi do toga da čitav sastav zvuči kao da pulsira. Uz prepoznatljive momačke novotalasne prateće vokale, ovaj belački fank davao je životnost njihovim politizovanim iskazima izdižući ih iznad parola. Gustina svake numere ponaosob zato je ogromna – one su nabijene zvucima na malom slušnom prostoru, zakucavajućim ritmom koga pumpa ceo bend, kao i tekstovima koji su bez previše mudrovanja opisivali dramu apsolutne otuđenosti među ljudima… nešto što je danas neupitna stvarnost, u kojoj se više ne poznajemo niti viđamo bilo sa kim. Pesme zvuče kao izveštaji sa ratnog poprišta, u ovom slučaju – sa linije sukoba unutar kuće, bilo kog običnog doma tih dana.
Takvi GoF su u punom sjaju svirali 1981. godine u Zagrebu, na Muzičkom bijenalu, a predgrupe su im bile Haustor i Šarlo Akrobata, od kojih su ovi drugi svakako ponešto od svoje uzavrelosti i muzičke hrabrosti dugovali pojavi baš Gang of Four. Dobar deo mlađe beogradske new wave generacije okupljene na kompilaciji Artistička Radna Akcija, presađivao je njihov uticaj u našu muziku sa velikim žarom. Tokom 1980-ih usledila je lavina bendova koji su sami isticali da se radi o ključnom formativnom uticaju za njih – od Red Hot Chili Peppers (čiji je debi album iz 1984. producirao upravo Endi Gil) preko INXS i gomile rap–metal sastava, ali i Kurta Kobejna, koji je njihov prvi album uvrstio među svojih 50 najomiljenijih, sve do neo post–punkera kao što su Franc Ferdinand i Interpol, zaključno sa današnjim herojima nezavisne scene tipa LCD Soundsystem, Tame Impala, Alt J ili The 1975 – poslednji u tom nizu su sjajni tvrdokorni hip hoperi Run the Jewels, što ih upravo sada sempluju. Zapravo, svi današnji važni alternativni sastavi imaju u svom DNK upravo zvuk kog su svojevremeno kreirali Gang of Four – gitare kombinovane sa plesnim beatom, što savršeno odgovara mladim dušama odraslim u senci clubbinga, a koje traže neku poruku više i tekst pesme koji ima poentu.
No, proleterski duh nikad nije napustio GoF: jednom sam imao priliku da iz perspektive organizatora izbliza gledam Endija Gila kako pije pivo, od svih mesta – u Šibeniku, na festivalu Terraneo (2013). Osim respekta koji je mlada, obnovljena postava Gang of Four imala za njega, imali su ogroman respekt i za konzerve proizvoda od hmelja, koji su udarnički ispili u neočekivano velikim količinama, praveći problem catering službi. Na kraju je Endi pomalo nabusito zahtevao još, jer – čemu rokenrol karijera ako ne možeš da dobiješ onoliko piva koliko hoćeš.
NE ŽELIM DA SE ZARAZIM LJUBAVLJU
Album Entertainment! počinje gitarskim salvama pesme Ether, a završava se revolucionarnom gitarskom dekonstrukcijom Anthrax: između ove dve biohemijske paralele smestila se njihova poruka o svetu u kome ima mnogo prljavštine iza malih svakodnevnih snova i planova, o čemu je reč na početku – ali nema više mesta ni za šta čovečno, pa ni za ljubav, o čemu je reč na kraju. Opšte mesto novotalasnih grupa bio je, inače, stav da je „ljubav“ samo još jedno foliranje i isprazna forma ispod koje se kriju interesi – no, niko to nije tako jasno izložio, kao činjenicu života. Na istom tragu je i manje slavna, ali jednako upečatljiva Contract, u kojoj se nagoveštava da svi naši odnosi, pa i oni u spavaćoj sobi, treba da idu kroz ugovore, u kontrolisanom obliku, da bi sistem bio srećan.
U istom tonu su i dve, sada već klasične stvari Gang of Four, koje čine okosnicu ploče: Damaged Goods i At Home He’s a Tourist. Prva je ne samo najbolja stvar na Entertainment!, nego i jedna od najboljih numera new wave zvuka uopšte, koju slobodno možete pustiti svakom koga želite da upoznate sa onim što se podrazumeva pod tom definicijom. Stihovi „ponekad mislim da te volim / ali to je samo požuda“, bili su najbliže romantičnoj rečenici što je tadašnja progresivna omladina sebi htela da dopusti – naravno, iza toga se sakrivala ogromna potreba za pravom ljubavlju, kako god je nazvali. Prava istina bila je sadržana u sledećoj pesmi, odnosno u činjenici da se većina stvarno osećala kao turista u sopstvenim domovima, udaljena od ma kakvog ljudskog dodira: bila je to istina o tome da živimo u sve dehumanizovanijim uslovima protiv kojih moramo dići glas, kako god.
Album je pun opisa i zapažanja o tokovima malograđanske zbilje – stalan problem kako ispuniti slobodno vreme nekim zadovoljstvom, sve banalnijim od banalnijeg (Natural’s Not in It), neumitnost dosade kao svakodnevnog košmara (Glass), kupoprodajni odnosi shvaćeni kao jedina stvarnost (Return the Gift), paranoja patriotizma kao recepta za život (Guns Before Butter), a na kraju i gledanje udarnih vesti o akcijama gradske gerile, što ih televizija automatski pretvara u novi zabavni program („new entertainment“), mada petoro mrtvih leže na ulici (5.45). Fizički snažna I Found That Essence Rare ima političku poruku koja neće biti izbrisana vremenom: u zaključnoj strofi ona govori o političaru koji će sve uraditi da nam se umili ne bi li dobio naš glas mada je poslednja stvar koju će učiniti – nešto u našem interesu, pa kaže: „Gledajte svet kroz polaroid naočari / stvari onda izgledaju mnogo bolje za radničku klasu.“ Samo stavite reč „internet“ umesto polaroid naočari i biće vam jasno.
Konačno, i sam omot za Entertainment! vrhunac je estetike politizovanog krila novog talasa. Njegova jarko crvena boja urezivala je album u pamćenje i pre nego što biste ga stavili na gramofon. Napravili su ga članovi benda Endi Gil i Džon King inspirisani situacionističkim intervencijama na proizvodima pop kulture. Tako, kad otkrijete da su tri sličice u uglu zapravo Vinetu i Old Šeterhend, prikazani kako se rukuju, dirnuti ste susretom sa starim drugarima iz detinjstva na tom neobičnom mestu – ali, kad primetite dopisan prateći tekst, iz koga proizilazi da Indijanac veruje kako je našao prijatelja, a da je kauboj zadovoljan samim sobom zato što zna da će prevariti naivnog crvenokošca – shvatite da već volite ovaj album i pre nego što ste ga čuli, jer priziva pravdu za Indijance. Zato što je nekako jasno da smo Indijanci svi mi.
SUDBINA OŠTEĆENE ROBE
Pank i novi talas bili su poslednja pobuna tokom koje je do središta kulture dospeo glas svih onih koji su odbijali da pripadaju ovom svetu, iskrivljenom tako da nekako uvek dopadne vlasništva najbogatijih. Kad pogledamo dokle smo stigli, u ovom šarenilu ništavila, nemilosrdno snimani i nadzirani sa svih strana, prosto nam je žao što pesme Gang of Four i njihovu estetiku većina „poklonika rokenrola“ svojevremeno nije shvatala onako kako su napisane – kao politički program za neodložnu promenu. S obzirom da je ona danas neophodna jednako kao i kad je bila napisana, pre 40 godina, jasno je da GoF nisu izgubili ništa na vizionarskoj snazi kojom su ocrtali naše sudbine kao udes onih koji su unapred osuđeni i odmah sami pristali na sopstvenu smrt od tuposti.
Živimo u svetu koji se raspao na alternativne svetove, u kojima je svako u pravu za sebe. Posledično, to bi trebalo da znači da niko nije sasvim u pravu i da univerzalno važeće istine više nema. Ili bi bar neko hteo da tako verujemo.
Međutim, istina o sve većoj bedi u kojoj obitavamo, u našim faktički sve bogatijim društvima, jednom će pući pred očima baš onoj tihoj većini što se zasad ne usuđuje ni da diše.
Gang of Four su u to verovali, kao prvi heroji nove serije angažovanih umetnika za buduće doba.
Endi Gil je početkom godine otputovao da bude turista u nekim drugim, večnim krajevima. Ispostavilo se pre neki dan da je verovatno bio jedna od prvih, nezabeleženih žrtava zaraze kovidom-19 u Britaniji. Čak i u tome je morao da bude pre svih.
