Književnost mi je pomogla da ne budem deo mašine

Sinišu Tucića upoznao sam s početka nesrećnih devedesetih kao sina čuvenog novosadskog pesnika i umetnika Vujice Rešina Tucića i mlađeg brata građanske aktivistkinje Tatjane Tucić. Odavno, međutim, ovo nisu reference po kojima ga prepoznajem – Siniša je u međuvremenu izrastao u autentičnu kulturnu figuru Novog Sada, sjajnog pesnika i intelektualca širokih pogleda i najrazličitijih interesovanja, koji se opire dominantnim naracijama i frazeologizmima. Često ga možete susresti u gradu, na ulici, u kafićima, na tribinama i književnim večerima jer, kako će reći u jednom intervjuu – on je otkrio „poetiku hodanja“ i ne propušta dan da se ne prošeta gradom. Grad ga, kako kaže, zanima kao „prostor posebnih psihograma“.

Nedavno je Tuciću iz štampe izašla nova zbirka pesama Mehanički monstrumi (PPM Enklava, 2020). U pitanju je njegova peta pesnička knjiga. Prethodno je objavio zbirke Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007), Metak (2012), Pobacani pasvordi – izbor iz poezije sa prevodom na engleski (2015). Zastupljen je u nekoliko antologija i zbornika poezije i prevođen na mnoge jezike. Siniša Tucić se s vremena na vreme oglasi esejima u kojima kritički preispituje stvarnost. Masterirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na delu Dositeja Obradovića.

„VREME„: Gde se poezija u Srbiji nalazi danas? Da li je ona na respiratorima, aparatima za preživljavanje?

SINIŠA TUCIĆ: Poezija u Srbiji je krajem devedesetih bila na respiratorima, na aparatima za preživljavanje. Iako sam bio mlad, sećam se dobro tog perioda. Na prste jedne ruke mogao si da nabrojiš savremene pesnike, koji su pisali uglavnom neku intimističku ili verističku poeziju. Ona je svakako imala svoje kvalitete, ali nije dovoljno referisala na surovu društvenu stvarnost u kojoj smo se nalazili u toj nesrećnoj ratnoj deceniji. Pesnici su se zatvorili u prostor svoje sobe i ja sam mislio da je poezija kao književni žanr na izdisaju. Retko ko je čitao poeziju i retko ko se zanimao za nju. Moglo se očekivati da će se taj proces nastaviti s padom Miloševićevog režima i otvaranjem zemlje prema svetu, tržišnoj ekonomiji, kapitalizmu, odnosno da će proza u potpunosti preuzeti primat nad poezijom. Bilo je dovoljno materijala da svako napiše roman, ispriča svoju priču. Na veliko iznenađenje, nakon dvehiljaditih, pojavljuju se novi pesnici, a poezija dobija sasvim novi status u odnosu na devedesete. Pesnici mlađih generacija izlaze iz intimnosti svoje sobe i počinju da reaguju na stvarnost, ali to nije bila puka reakcija. Iznenada se vraća interesovanje za poeziju i mladi ljudi čitaju pesnike, tekstove o poeziji, organizuju književne večeri… Zanimljiv je fenomen da se kao reakcija na tranzicionu stvarnost, u kojoj preko noći niču hipermarketi, a na ogromnim bilbordima se nudi bolji život – mladi ljudi okreću poeziji. Pojavljuju se čitavi sistemi poetika, a mlađi pesnici se oslanjaju na različite pesničke tradicije, na avangardne i neoavangardne poetike, postmodernizam, neosimbolizam, supkulturnu poeziju, bitnike…

Tvoja nova zbirka nosi naslov Mehanički monstrumi. Može li se reći da je civilizacija u kojoj živimo postala, odnosno da smo i mi sami – „mehanički monstrumi„?

Čitava istorija jeste kretanje čoveka kroz svet mehaničkih monstruma, koji su u različitim epohama imali različitu svrhu. Od vezivanja Prometeja za stenu, preko srednjovekovnih giljotina, potom Dekarta, novovekovnih institucija za disciplinovanje tela o kojima je pisao Mišel Fuko, pa sve do medicinskih aparata koji su mnogo dobra doneli čoveku, automobila, telegrafa, telefona, kompjutera… Mehanički monstrumi su i naši saveznici i naše utvare. Uostalom, i Don Kihot je jurišao na vetrenjače, koje su bile neka vrsta mehaničkih monstruma toga doba. Još je šezdesetih godina prošlog veka Maršal Makluan pisao o globalnom selu, predvidevši internet. Govorio je o tome kako je zapadna civilizacija prošla kroz četiri faze: auditivnu, vizuelnu, štampanu i elektroničnu. Aktuelna pandemija virusa korona može se posmatrati kao prva globalna zaraza 21. veka: po mom mišljenju, takva nije bila moguća u 20. veku i pripada elektroničkoj fazi civilizacije o kojoj je pisao Makluan. Svi smo bili putem elektronskih medija informisani o tome da treba da držimo distancu i da ne izlazimo iz kuće. Virus korona nam je ukinuo fizički kontakt, ali nam je ostavio mogućnost komunikacije i razmenu informacija, a virtuelna sfera je ostala jedini mogući prostor susreta, i to je jedna nova, da ne kažem – distopična situacija. U takvom svetu mehaničkih monstruma mi smo pomalo bespomoćni subjekti različitih globalno-tehnoloških strategija. Pesmu Mehanički monstrumi napisao sam kao omaž mom omiljenom pesniku Vladislavu Petkoviću Disu, kao odgovor na njegovu pesmu Jutarnja idila, ali umesto njegovih apokaliptičnih vizija opisujem idilične slike koje nam nudi civilizacija, u kojoj se budimo sa zvukovima iz virtuelne realnosti imajući iluziju da živimo u sreći tehnološki ostvarenog savršenstva. Kao kontrast velikom Disu, pesmu završavam sa: „Imao sam i ja / tužnih trenutaka / nije meni bilo / uvek kao sada!“

Pesme u zbirci su veoma angažovane, u njima se spominju političari, izbeglice, ratovi, napad na Vukovar, „bespuća“ neoliberalizma… Progovaraš, kako reče recenzent, o „neuralgičnim tačkama srpskog društva„. Sa druge strane, zbirka počinje stihovima „Što dalje od sveta / Što dalje od svega„. Da li je to neka vrsta kontradiktornosti?

Da bi se progovorilo o događajima koji nas okružuju, potrebno je imati distancu. Ne pristajati da budeš deo diskurzivne mašine koja te okružuje. Tek na taj način angažovani pesnik može da uoči neuralgične tačke društva u kojem živi. U savremenom srpskom društvu problemi se uzročno-posledično ulančavaju. Posledice rata, nesuočavanje sa prošlošću pred slikama razrušenog Vukovara i tenkova koji su pucali sa naše strane a mi smo ih zasipali cvećem – u direktnoj su vezi sa potonjim egzodusom, izbeglištvom i individualnim ljudskim sudbinama. Kada se na to pridoda osiromašenje ljudi, nemaština u jednom društvu koje je na samoj periferiji neoliberalnog kapitalizma, onda kao rezultat imamo diktaturu i stabilokratiju. I sve je to jedan pakleni rizom iz kojeg decenijama ne uspevamo da izađemo. Iako pišem o svemu tome, ne želim da pristanem na svet surovosti, izopačenja i nepravde. Srećom, sa moje leve strane nalazi se polica sa više hiljada knjiga koje sam čitao, i to je jedina barikada u odnosu na surovost vremena u kojem živim. I to je ta polica koja me štiti „u inat vetru i kapitalizmu“, kako sam u jednoj pesmi napisao. Književnost mi je pomogla da ne budem deo mašine, ponudila mi je načine da prepoznajem mrak i da pokušam da ukažem na njega, sklanjajući se „što dalje od sveta / što dalje od svega“!

U našoj književnosti, nažalost, nije mnogo onih koji se usuđuju da progovore o „neuralgičnim tačkama“ društva. Zašto je to tako?

Iz mog ličnog iskustva još iz devedesetih, kada sam studirao, čitav sistem obrazovanja se u velikoj meri bazira na tome da se ne otvaraju osetljiva pitanja i da se beži od svakodnevnih aktuelnih događaja. Politika je u ovom društvu oduvek bila prostor rezervisan samo za one koji „brinu“ o dobru nacije i ovde važi savet: bavi se teorijom kosmosa, metafizikom, višim pitanjima, samo ne talasaj o događajima oko tebe – i to je uslov napretka na društvenoj lestvici. Odavno je ovde ukinut dijalog, polemičnost, a „neuralgične tačke“ našeg društva, suočavanje sa ratnim zločinima, nepravde iz nekih prošlih vremena, problemi zbog kojih već decenijama tapkamo u mestu, guraju se pod tepih. Situacija je alarmantna jer mi kao društvo stagniramo. Izbegavamo da progovorimo o onome što nas tišti i bežimo od sopstvenog preispitivanja, što je preduslov napretka. Čitav taj društveni milje je stvorio situaciju da zaostajemo za nekim okolnim zemljama i da nemamo nove knjige, filmove, pozorišne predstave, muziku, filozofska dela koja mogu da pariraju drugima na međunarodnoj sceni. Naše bežanje od angažmana stvorilo je kulturu mrtvila, koja se posebno pojačava poslednjih godina. Osim časnih izuzetaka, kod nas retko ko ima hrabrosti da piše o onome o čemu postoji nepisano pravilo da se ćuti.

Neke od pesama napisane su u ženskom rodu, a žene progovaraju o sopstvenim mukama koje su istovremeno nedaće društva u kojem žive. Zašto je bila potrebna ta „promena roda„?

Još je Aristofan, u svojoj Lisistrati, pisao o tome kako žene iz protesta prestaju da vode ljubav sa svojim muževima kada ovi kreću u rat. I zaista je to uvek tako. Muškarci pokreću sukobe, a žene su okrenute svakodnevnom životu i nikako destrukciji. Nekoliko pesama napisao sam u ženskom rodu pokazujući da su žene na ovim našim prostorima podnele najveći teret rata, izbeglištva, siromaštva… Žene i ženske priče su zapostavljene i treba ih i slušati, i čitati, i gledati. Voleo bih da pomenem profesoricu Svenku Savić, koja je u okviru Ženskih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu pokrenula čitavu ediciju priča žena, što je svojevrsni brevijar ženskih autobiografskih iskaza, iz kojih se mnogo toga može naučiti. Nažalost, žene su u našem društvu mnogo puta etiketirane kao izdajnice dok su muškarci vodili ratove i zanimale su ih samo teritorije. I baš te mirovne aktivistkinje, koje su često optuživane da ne vole svoj narod jer su insistirale na osudi zločina koje je neko u naše ime učinio, avgusta 1995. išle su po halama i pomagale izbeglicama nakon „Oluje“, dok je režim kojeg je zanimala samo teritorija i koji je te ljude uvukao u rat pa ostavio na cedilu – taj egzodus spomenuo tek u nekom dvadesetom minutu centralnog Dnevnika. Divim se ženama koje su u najtežim vremenima mnogo puta očitale lekciju muškarcima boreći se za istinu, mir i elementarnu čovečnost, i zato sam nekoliko pesama napisao u ženskom rodu.

Nedavno si izjavio da je jedan od tvojih velikih uzora Džek Keruak. Koji pisci, pesnici i filozofi su učestvovali u formiranju tvog literarnog ukusa i izraza?

Legendarni roman Džeka Keruaka Na putu, koji mnogi smatraju biblijom bitničkog pokreta, prvi put sam čitao u prvom razredu gimnazije, kada sam imao 16 godina. U to doba, mračnih devedesetih, bio sam zanesen putovanjima, avanturom, druženjima, džezom, bit-poezijom, i to me je uvelo u svet književnosti. Mislio sam da književnost, menjajući nas, može promeniti svet. Jednu od prvih pesama koje sam napisao i koja je naslovna pesma moje prve zbirke Betonska koma, posvetio sam Džeku Keruaku. Kasnije sam čitao Kafku, Kamija, nemačke ekspresioniste, Tomasa Mana, Bernharda, Brehta, domaću avangardu i neoavangardu – i shvatio da književnost u većoj meri opisuje svet koji nije lep… Završio sam studije književnosti prošavši kroz najrazličitije književne mašine, koje su me suočile sa svim surovostima i usmerile moju poeziju u jednom sasvim drugom pravcu. Ovih dana ponovo čitam Keruakov roman Na putu. Plašio sam se da ću ga bataliti na petoj strani i da će mi nakon toliko pročitanih knjiga biti teško da se ponovo upustim u avanture putovanja glavnog junaka Sala i njegovog prijateljstva sa Dinom. Međutim, dogodilo se suprotno, knjigu ne mogu da ispustim iz ruku jer to je vrhunski napisan roman. Rečenice se nižu jedna za drugom, putovanja, susreti i avanture. I to je ta slobodna On the road Amerika druge polovine 20. veka. Nažalost, bojim se da se tako nešto ne može ponoviti, i to pokazuju poslednji događaji na kontinentu sa one strane bare. Ipak, danas se pišu neki drugačiji romani. Književnost u isto vreme svojom brutalnošću pokazuje tamnu stranu sveta, kao u mnogim delima čije su teme nasilje, torture, patnja, ali književnost može da čuva i lepotu jednog sveta putovanja, prijateljstva i avanture kao u pomenutom romanu Džeka Keruaka.

Uskoro bi, ukoliko se ne varamo, trebalo da bude gotov i tvoj prvi roman pod (radnim) naslovom Popino prase. Možeš li nam reći o čemu se tu govori i kada ga možemo očekivati?

Proza na kojoj trenutno radim je autobiografska. Tiče se jednog događaja iz ranog puberteta i mita o travki koja je u narodu poznata kao „popino prase“, i koja za svaku generaciju dece predstavlja izazov u smislu da li sme da se stavi u usta. Kada sam imao 13 godina, okušao sam se u toj igri i popino prase je završilo u mom desnom plućnom krilu. Ležao sam u dečjoj bolnici u Novom Sadu, a doktori su pokušali da mi raznim bronhoskopijama i operacijama izvade strano telo iz organizma. Sve se to dešavalo 1991. u mesecima kada je počinjao rat na prostorima bivše Jugoslavije. Ceo roman je o ležanju u bolnici jednog deteta čiji organizam razara jedna travka, dok se izvan bolnice razara jedna zemlja. Paralelno sa tim ide i narativ Zdravka, koji je moj brat od tetke i koji biva mobilisan i na kraju završava u razorenom Vukovaru. Popino prase je priča o gluposti jednog deteta koje naizgled bezazlenom igrom dovodi u opasnost vlastiti život, kao što je političkom glupošću razorena Jugoslavija.

U jednom intervjuu si rekao da je ceo tvoj poetski svet nastao u Novom Sadu. Kako ti danas izgleda ovaj grad, ima li nade za njega?

U arhitektonskom smislu, Novi Sad je grad novogradnje koji je doživeo svoju ekspanziju u drugoj polovini 20. veka kada su probijeni bulevari, izgrađeni soliteri, veliki stambeni kvartovi, kojima dominira modernistička arhitektura. Nažalost, mnogo toga je u Novom Sadu porušeno, i Novi Sad je uveliko izgubio svoje staro gradsko jezgro, koje ozbiljni evropski gradovi čuvaju. Dovoljno je samo otići u Segedin ili Temišvar, gde u centru nećete videti ni jednu novu zgradu, pa uvideti koliko je Novi Sad drugačiji. Taj proces gradnje novog naročito se ubrzao u vreme tranzicije. I Grbavica, i Nova Detelinara, i Telep pretvaraju se u svojevrsne lavirinte od hiljadu malih zgrada različitih fasada. Imam utisak da se u tim zgradama nalaze zapravo boksovi za privremeni život, u kojima ljudi ili naručuju hranu ili jedu u restoranima, a stanari se ne zadržavaju ispred svojih zgrada. U šali kažem da će ti novosagrađeni novosadski kvartovi jednog dana biti svojevrsni spomenici neoliberalizmu u jednoj tranzicionoj zemlji. Novi Sad kao da je postao grad bez trga, bez agore, gubeći svoju urbanu fizionomiju, što se u velikoj meri reflektuje na društveni život u gradu. Više nema onog grada koji su u svojim romanima opisivali Aleksandar Tišma, Laslo Vegel i koji danas na jedan specifičan artistički način pokušava da rekonstruiše Slobodan Tišma. Ipak, ljudi vade stare fotografije Novog Sada iz naftalina i postavljaju ih na Fejsbuk, u grupu „Stare fotografije Novog Sada“. To je zanimljiv fenomen i dokaz da su Novosađani ipak svesni svog identiteta i da im je stalo do istorijskog urbanog nasleđa. Nažalost, odavno je Novi Sad izgubio javno mnjenje, dijalog i zajedničko promišljanje grada, što ne znači da u Novom Sadu nema ljudi koji razmišljaju. Imam utisak da je grad u kojem živim – grad rizoma, alternativnih ideja koje se povremeno pojavljuju, ali vrlo brzo nestanu. Novi Sad teško institucionalizuje svoje umetnike, pisce, stvaraoce, i to je boljka koja ga prati. Mislim da nije sve izgubljeno. Koliko će Novi Sad ostati grad, zavisi od nas samih.

Nedavno, u jednom tekstu podsetio si nas na neuspešnu borbu omladinskih organizacija i aktivista da u Novom Sadu zaživi Društveni centar u kasarni „Arčibald Rajs„, u kojem bi svoje mesto našla nezavisna i kulturna scena grada. Novi Sad je prošle godine bio Omladinska prestonica kulture, a sledeće godine će biti Evropska prestonica kulture. Imaju li Novi Sad i njegovi stvaraoci koristi od toga?

Situacija je takva da je veliki deo novosadske umetničke scene potpuno isključen iz projekta Evropske prestonice kulture, i to je posledica dugogodišnjeg nerazumevanja novosadskih umetnika od onih koji kreiraju i sprovode kulturnu politiku grada. Po mom mišljenju, odgovornost za to snose bezmalo sve političke opcije koje su bile na vlasti u gradu. Kriza kulturne scene traje decenijama, i to je stvarno ponekad mučno. U novijoj istoriji Novog Sada učinjene su brojne nepravde umetnicima: počev od progona i zatvaranja pripadnika novosadske avangarde sedamdesetih koji su delovali na Tribini mladih, zatim držanja u nemilosti glumaca u zabranjenoj „Golubnjači“, bunkerisanja crnotalasnih filmova, zabrana spota Pekinške patke, pa sve do najnovijih maltretiranja glumaca Pozorišta mladih polovinom dvehiljaditih ili cenzurisanja rada umetnice Danijele Tasić u Kulturnom centru Novog Sada. Ovaj grad je više puta pokazao svoju crnu dušu, što su mnogi umetnici osetili na svojoj koži. Žalosno je to što ni jedna vlast do sada nije našla za shodno da se makar izvini umetnicima koji su stradali zbog svoje umetnosti, a svi pričaju o velikim investicijama i otvaranju novih kulturnih prostora. Kultura nisu kvadratni metri, projekti, strateški planovi – kultura je sloboda izraza, kreativnost i nove ideje koje je Novi Sad često gušio. Malo je slobodnih prostora u našem gradu u kojima nezavisni umetnici mogu da rade.

A kakvo je tvoje mišljenje o festivalu Exit, koji se već dve decenije izdašno finansira iz državnih fondova? Kakve je on posledice ostavio na kulturnu scenu grada?

Nisam bio od onih koji su dvehiljaditih tvrdili da država ne treba da pomaže Exit. Svi koji su potezali argument da se takvi muzički festivali u Evropi samofinansiraju bili su malograđani koji nisu shvatali da se Exit održava u zemlji koja je tek izašla iz ratova. Dok se devedesete godine u celom zapadnom svetu smatraju za zlatno doba, u kojem su ljudske slobode bile na vrhuncu, u vreme grandža, repa, tehno muzike – kod nas su se vodili krvavi ratovi. Moja generacija, koja je stasavala devedesetih, čitavu jednu deceniju bila je uskraćena za putovanja, velike koncerte, komunikaciju sa vršnjacima širom sveta, i ja sam srećan zbog toga što su mladi koji su desetak godina mlađi od nas imali priliku da svake godine na Tvrđavi gledaju koncerte velikih svetskih bendova. Toliko toga nam je država uzela da ne vidim ništa sporno u tome da pomogne jedan muzički festival. Problem je izbio kada je grad pokušao da svoju pogrešnu kulturnu politiku i nebrigu za umetnike koji stvaraju neprofitabilnu umetnost zamaskira gradeći imidž Exita kao jedinog novosadskog kulturnog brenda, i tu su pomešane babe i žabe, što je dovelo do nesporazuma umetničke scene i Exita. Nažalost, tu nije došlo do dogovora i rešenja problema. Exit, koji je početkom dvehiljaditih imao pozitivnu ulogu u pomoći razvoju civilnog sektora, raznih inicijativa, koji je npr. jako dobro sarađivao sa udruženjima osoba sa invaliditetom i nekim drugim manjinskim grupama – s vremenom se više okretao nekim komercijalnim sadržajima. I pored svega, mislim da je Exit potreban Novom Sadu, ali lično preferiram neke mirnije sadržaje. Muzičku feštu na Tvrđavi prepuštam nekim novim klincima, ali bih voleo da i oni shvate da muzika i supkultura nisu puki konzumerizam, nego da je festival prilika za promenu društvene stvarnosti.