Igor i čarolija pozorišnog saučesništva

Postoje odlasci i odlasci. Očekivani, odugovlačeni, agonični odlasci, iscrpljujući za onog koji odlazi, a često još i više za one koji trpe odlazak bliskog bića. Poput živog peska, takvi odlasci postepeno, ali sigurno, gase život i sve ono što je vezano za taj život. Nasuprot njima, neočekivani, nagli, munjeviti, šokantni odlasci više nalikuju elementarnim nepogodama: zemljotres u nekoliko desetina sekundi promeni konfiguraciju zemlje i svega na njoj; snežna lavina zatrpa u trenu, grom udari i sprži, cunami slisti…

Igorov odlazak je gluva atomska eksplozija u stotinama i hiljadama duša i u prostor-vremenskoj tvorevini zvanoj Pozorište. Veličina devastacije proporcionalna je blizini izvoru eksplozije, premda je njene istinske razmere i posledice u ovom trenutku teško sagledati. Još uvek je sve obavijeno dimom neverice, još je vazduh zasićen zaslepljujućom prašinom i krhotine srca lete na sve strane. Trebalo bi se pritajiti, umiriti do iščeznuća, da bi se mogao sagledati krajolik nakon eksplozije.

Ispisujem ove redove u gluvoj rovinjskoj noći. U Igorovom Rovinju. U Rovinju Borkinom, i onom Mirka Kovača. Krhotine padaju unaokolo, ostaci srca se tresu. Treba ići kroz dim i prašinu, potražiti žile svetla i barem ih ovlaš mapirati.

A svetla je napretek. Svetlo je, zapravo, prva reč koja me vodi do Igora. Na prvi pogled deluje paradoksalno, jer se u predstavama toliko bavio i bavili smo se mrakom – ljudske duše, duha vremena, mehanizama manipulacije. Ali, u mrak se ne može proniknuti bez svetlosti, i lučonoša treba da, osvetljujući put kroz mrak, otkriva sebi, svojim saputnicima, a potom i svedocima, dotad neviđene predele duše i time prokazuje samu prirodu mraka.

Verujem da svi koji su mu se približili znaju o čemu govorim. Hana, njegova ljubav, životna saputnica i partnerka u stvaranju dve velike predstave – Carstva mraka i Tartifa – nazvala ga je svetionikom. I to nije metafora. Čovek se naprosto pojavi i svi vide kako zrači. I onda su nepovratno zaraženi tim svetlom. Nemali broj njih, doduše, ozbiljno oboli, jer svetlo nemilosrdno eksponira njihove žute mrlje i mrtve uglove prenatrpane slabostima. Ali je i jedna poštena armija onih kojima je zaraza Igorovim svetlom donela prosvetljenje. Imam osećaj da će se ta armija sad uvećati, jer je njegov poslednji zaslepljujući čin, katapultirajući ljude u očaj i samopreispitivanje, spržio ostatke mnogih mrakova. U svakom slučaju, želim da je tako.

Da se razumemo: Igoru nije padalo na pamet da bude bilo kakav mesija, niti je svom svetlu pridavao značaj (čak je i zazirao od njega). On je samo bio jedno s onim što oseća, misli, govori i stvara, a ta jednost je cela bila prožeta gorućom strašću i nezaustavljivom željom za otkrivanjem novih pogleda i iznenađivanjem samog sebe. Problem je u vremenu u kojem je to i takvo postojanje postalo retkost u rangu endemske vrste. Odgovorno tvrdim da poziv pozorišnog reditelja zahteva više nego bilo koji drugi poziv: renesansnu širinu znanja i metafizičku dubinu uvida; dar vizije i dosluha sa svojim višim ja; razuzdanost mašte i disciplinu duha; radost igranja i istraživačku radoznalost; hrabrost da se gleda u srce tame i u dušu svetla; ljudskost i empatiju; odlučnost i fleksibilnost; postojanost vođe i lojalnost saputnicima. I još mnogo toga nenabrojivog i nesvodivog na puku reč. Ja sam imala sreću da sam, na samom početku mog dramaturškog puta, još za vreme studija, radila sa tako harizmatičnim rediteljskim ličnostima kao što su Roberto Ćuli, Ljubiša Ristić i Dragan Živadinov. No, sve do Igora nisam srela nekog ko bi sve zahteve poziva objedinjavao u takvoj punoći. Bio je istinski fenomen i očigledni dokaz da numeričke godine nisu nikakvo merilo iskustva, zrelosti i znanja. Pored zapanjujućeg poznavanja pozorišne istorije i svetske savremene prakse, imao je u malom prstu književnost, filozofiju, likovne umetnosti, film, muziku i mirijade trivija. I ništa od toga nije bilo mrtvo znanje, nego čestice u njegovom univerzumu, uvek iznova naelektrizirane i mobilizirane za narednu potragu za kamenom mudrosti. Iako smo po godinama različite generacije, nikada nisam imala osećaj da sam iskusnija ili da više znam od njega. Neprocenjivo mnogo sam od njega naučila, a u nedavnom spontanom (i, iz ove perspektive, zloslutnom) rezimeu, popravio me je da smo učili jedno od drugog. Što je, dakako, istina, jer je stvaranje uvek dvosmerna cesta.

Deset godina prijateljstva, pet godina zajedničkog rada, šest zajedničkih predstava. Ne deluje kao mnogo vremena, ali je osećaj uvišestručen. Vreme, uostalom, ne postoji, te shodno tome, nemamo ni čulo za vreme; ljudi su ti koji su napravili konsenzus oko njegovog ritma i tako živimo kolektivno uverenje da znamo šta je vreme, uprkos sto godina pop-slave Ajnštajnove teorije relativiteta. Raditi sa Igorom bio je praznik povišenog i zgusnutog vremena, iskrenja slika, asocijacija, ideja, uzajamnog nadovezivanja i nadopunjavanja. Čak bi i tupo zurenje u nešto što nije htelo da nam se pokaže bilo uzbudljivije od većine onoga što sam do tad poznavala kao rad u pozorištu. Imao je svoj ritual ulaska u proces proba, gde bi omogućio glumcima da, još sveži od čitanja teksta, uđu u prostor igre i „zaborave“ zašto su tu. To svesno zaboravljanje cilja bilo je uvek ključno za uspešnost inicijacije, a time i za zajedničko putovanje do predstave. U osnovi prepuštanja je uzajamno poverenje, i tu je pak ključan bio Igorov etički kod, čelično snažan i nepokolebljiv: on je u svaki proces ulazio bez fige u džepu, bez ikakve želje za prikrivenom manipulacijom, inače čestim pomagačem reditelja. On je manipulaciju činio belodanom i time je predavao u ruke glumcima, za njihovo najviše dobro. Većina glumaca

je prepoznavala njegov zov ka suštini i odazivala se radosno, u punom sjaju sopstvene stvaralačke snage, i uz veliku ljubav, poštovanje i zahvalnost za ponuđenu mogućnost najuzbudljivijeg pozorišnog putovanja. Igor je glumce osećao iznutra jer je i sam bio sjajan glumac i kroz svoje glumačko biće je provlačio sve ideje i indikacije za građenje lika. No, inicijacija nije uvek bila uspešna i potom je bilo potrebno posegnuti za konvencionalnijim načinom rada. To ga je činilo duboko nesrećnim jer ga je odvodilo od istine koju je tražio u pozorištu, ali i od pozorišta. Uzrok smo, u paralelnim i naknadnim razgovorima i analizama, gotovo uvek nepogrešivo nalazili u produkcijskom sistemu institucionalnih pozorišta na ovim prostorima. Pozorišna hiperprodukcija, pogotovo u Hrvatskoj i Sloveniji, uzima danak ponajviše među glumcima, koji idu iz jednog procesa u drugi, često bez pauze između, paralelno igrajući i već postojeće predstave.

Pozorišni čin je rađanje celog univerzuma iz ničega, kroz sinergijsko čudo saučesništva. Jednom rečju: magija. Reditelj-čarobnjak inicira i obučava glumce, uz njihovo aktivno kreativno i ljudsko učešće, da kroz predstavu izvode šamanske rituale nad samima sobom, za publiku i sa publikom. To su duboko ozbiljni energetsko-psihološki procesi u kojima je ulog biće samo, i glumačko i rediteljsko. Takav je bio, između ostalog, naš Hinkeman, od prve probe, preko premijere pred prepunom dvoranom Zagrebačkog kazališta mladih, do svih gostovanja i izvedbi, do današnjih dana. Ako se taj stvaralački proces pretvori u rutinu – a već jeste – u fiksirano vreme od maksimum dva-dva i po meseca rada, u iznurivanje glumaca, onda se gubi suština pozorišta i odigrava se manje ili više tek njegova forma. Rutina je neprijatelj svih pozorišnih poslenika (pa i svekolike umetnosti, a i ljudskih odnosa) i Igor joj se, kao punokrvni pozorišni čarobnjak, odupirao celim svojim bićem. Ali, danak je plaćao, i to je osećao sve više i više.

Samo, kako se boriti protiv sistema, tog odgajivača rutine? Izuzimanjem iz njega? U nekim razvijenijim i prosvetljenijim društvima, to bi bilo moguće. Igor je još 2012. rekao kako bi najviše voleo da može da dobije neki prostor, bilo gde, još najbolje u nekom malom mestu, i da tamo sa grupom saradnika sedam godina istražuje pozorišni jezik. Ali, o čemu pričamo?

Pervertiranost pozorišne produkcije na ovim prostorima je tek sićušni deo pervertirane društvene i političke stvarnosti koja je Igora, kao čoveka beskompromisne istine, doslovno izjedala. Njegovo viteško poimanje temeljnih ljudskih vrednosti i branjenje tih vrednosti bez zadrške delovalo je kao da stiže iz drugog vremena, usred močvare despotizma, korupcije, mafijaštva i, na duge staze, možda najgoreg od svega: pošasti mediokritetstva i pristajanja na kompromise. Već su druge mudre i časne glave pisale o tome ovih dana, ja ću samo postaviti jedno pitanje ovozemaljskim sucima, ako ih ima: kako je moguće da je neko kao Igor Vuk Torbica, od 14 predstava koje je režirao u poslednjih pet godina, u gradu koji je izabrao za svoj domicil napravio 2 – i slovom dve – predstave, i to poslednju pre tri i po godine? A želeo je to više nego išta. Nije se to Beogradu dogodilo prvi put. Neke zvezde koje su pobegle u druga sazvežđa sad sijaju na nebu Evrope. Igor nije birao taj put. Izabrao je borbu kroz istinu o stvarnosti u koju je uronjen. Znao je da je svako spuštanje lestvice put ka porazu i, na duge staze, najlošija od loših navika (a on ih je imao samo nekoliko: previše cigareta i kafe, previše nerviranja, previše soli). Ali, boriti se protiv te močvare prsa u prsa, čak i sa nekoliko Sančo Pansa uz bok, nije obećavalo pobedu. Jedino što nije ni slutilo na ovakav ishod… Kao što je požar progutao Aleksandrijsku biblioteku i mi ostali s tek fragmentima dostignuća uma Starog sveta, tako smo i sada uskraćeni za Igorovog Dostojevskog i Čehova (jer nije bilo pozvanijeg da ih se lati), za Revizora kojeg je trebalo da radimo iduće sezone u ZKM-u, za Festen koji smo dva puta zamalo radili…

Ipak. Ipak. Ipak. Smisao postoji. Jer sve što je Igor radio imalo je smisla, čak i ako se, u datom trenutku, nije nužno nazirao. Smisao postoji, čak i sada, samo ga treba ugledati, kroz dim i prašinu gluve tišine nakon apokalipse. Za početak, treba se vratiti izvornom značenju reči apokalipsa, a to je otkrovenje, razotkrivanje. A za kraj ovog tumaranja kroz nekad i sad, kao zaloga za put koji nam sledi, pesma velikog Danijela Dragojevića koju sam poslala Igoru dok smo se šunjali oko Hinkemana i lovili ono što još nismo slutili; i nakon pesme, Igorova apokalipsa (u izvornom značenju):

Čitali smo reformatore, vidjeli im čine. Nisu nikada
znali što znači golemi svijet, zračno putovanje. U prstu
nad mnoštvom bilo je uvijek stare rđe, riječi su se tukle
o nepce i padale na zube. Tko je od njih ikada kazao:
Ne ovdje, čeka nas večernja zvijezda?
O, da se mogu dovesti djela daljine o kojima sova huči
među nas, među mnoštvo. Ruka hvata okrajak kada to
nije prostor prostora. „Ovdje za ovdje, ne više“, tako
gine nerođeno.
Ali jednoga dana, pjena bika, suzni val jedne lude, muka
za strojem, plamen na vrhu oka – bit ćemo blagoslovljeni
sa svih strana, iz samih putovanja, iz svega što
postoji. Doći će kao svjetlost u kut u kome se rađa
siromah: rođenje uklanja bijedu.
Ali jednoga dana: bijelo, bijelo, uvijek, sve oduvijek –
liječit ćemo se prostorima.

(Danijel Dragojević, Ozračenje)

„Ovo sam upravo pročitao ne kao poeziju i iskaz duha, no kao najkondenzovaniji iskaz i uputu. Zamisli. Čovek kao da je proklijao jedno seme već zasađeno u mojim mislima i mojoj glavi, koje je eto samo počelo da izbija, a kojeg sam ja u strahu da iskažem naglas, a opet suviše hrabar da bi ga u korenu oćutao i presekao u sebi.“