Nedavno je u opsežnoj i ozbiljnoj anketi pesma West End Girls nepogrešivog dvojca Pet Shop Boys, i sama poprilično bogata ekonomsko-ideološkim finesama u tekstu, proglašena najboljom pesmom svih vremena od onih koje su dospele na prvo mesto zvanične britanske liste najprodavanijih singlova; a njihova numera To Step Aside donosi i ove zlokobne rime (ovde u prevodu na srpski jezik): „Gledam sa prozora na trg, u radnike koji se i dalje strpljivo tiskaju u redovima, čekaju da snage tržišta obezbede ono što je do sada istorija osporavala – nekakvu drugačiju sudbinu od dugotrajanog rada i neprekidnog čekanja.“
Nešto u dobroj meri (barem u okvirnoj i asocijativnoj ravni) zatičemo u dokumentarnom filmu Kapital u 21. veku reditelja Džastina Pembertona, urađenom u francusko-novozelandskoj koprodukciji; kako se i da naslutiti, u pitanju je ekranizacija naširoko poznate studije Tome Piketija, koji je ovde prisutan u više svojstava – kao učesnik, scenarista, savetnik. To delo je prisutno i u našoj knjižarskoj ponudi (prevela Kristina Bojanović, objavila Akademska knjiga), te je vrlo moguće da dobar deo ovdašnje javnosti zna o čemu je tu reč. Pojednostavljeno govoreći, radi se o preglednom prikazu razvoja pojma i fenomena kapitala i kapitalizma, sa fokusom na evoluciju i kriva srastanja tog koncepta u dvadesetak godina ovog veka i novog milenijuma. Naravno, prateći uzročno-posledičnu nit zdravorazumske osnovne logike, ovo sada je teško objašnjivo bez preciznog pojašnjenja onog pređašnjeg i zapravo u neku ruku i dalje implicitno prisutnog.
Nasuprot Piketijevoj knjizi, koja jeste poslastica po meri dobrano upućenih u ekonomske teorije i istoriju ekonomije, sam film razbija te ipak stroge i kruće akademske okvire i sa puno rezona priču iznosi na komunikativniji i lagodniji način, primeren očiglednoj istini da je film (pa čak i dokumentarni) i dalje najpitkiji od svih vidova umetnosti i kreativno ambicioznijih sfera popularne kulture. Imajući to u vidu, može se ustvrditi da nije neophodna prethodna verziranost po pitanju Piketijevih stavova, uverenja, učenja i zaključaka. A očiglednih istina, pak, u 105 minuta trajanja ovog vrlo dobrog i iznimno zanimljivog dokumentarnog ostvarenja ima u izobilju; između ostalog, ovaj film nas podseća da nasleđe čini dobar deo srži koncepta kapitala, čak i današnjim uzusima mereno, da su ekonomska i društvena nejednakost (kao, kanda, sijamske bliznakinje) stalne pratilje društvenog razvoja kroz istoriju i kroz epohe, da je pojam srednje klase star tek stotinu i kusur godina, te da je pre Prvog svetskog rata određivao one tek nešto manje siromašne, a da, kako nas, uostalom, i uče najopštije, polazne definicije tog pojma, resursi jesu ograničeni i da se čitava ekonomija odvija na tački trenja te istine i odnosa društvenih i ekonomskih snaga u datom trenutku… Tu je i podsećanje da je Ruzveltov New Deal, usled panike zbog narastajućeg gneva među onim, nazovimo ih tako, ekonomski tenzičnima, sadržao i neke od prepoznatljivih zahteva boraca iz redova potlačenog proletarijata, te silno interesantne brojke koje ukazuju da je prosečan prihod u Kini, sada zapravo vodećoj kapitalističkoj državi (doduše, reč je o striktno dirigovanom državnom kapitalizmu) sveta, u odnosu na pre 40-50 godina porastao za 800 odsto (a u slučaju najimućnijih i 2000 i više odsto), kao i sijaset drugih lako uočljivih protivrečnosti unutar kapitalizma ili pošasti prvobitne akumulacije kapitala (recimo, to što je većina mladih u zapadnom svetu danas vidno siromašnija od svojih roditelja u tim godinama).
Film je znalački koncipiran, te se Piketijeve ključne tvrdnje refrenski ponavljaju većim delom filma, kao, recimo, u slučaju iznošenja stavova o više vekova dugom pogubnom uticaju nasledstva unutar klasa ekonomski nedodirljivih. Ali, s druge strane, kako se film mahom obraća zapadnjačkoj publici i javnosti (naprednijoj, ali i dalje delimično sputanoj društvenim uslovljavanjima, inhibiranim ideološkim instinktima i prenetim svetonazorima), očigledno se odustalo od drastičnijeg pominjanja Marksa i njegovih opservacija na tu temu. A u Piketijevoj knjizi, između ostalog, mogu se naći i sledeći redovi: „Otuda Marksovo predviđanje apokaliptičnog kapitalizma: ili će se stopa prinosa kapitala stalno smanjivati (čime će se uništiti pokretač akumulacije i dovesti do nasilnih sukoba među kapitalistima) ili će se udeo kapitala u nacionalnom dohotku beskonačno povećavati (što pre ili kasnije dovodi do ujedinjenja radnika i pobune). U svakom slučaju, nijedna stabilna društveno-ekonomska ili politička ravnoteža nije moguća.“ Tu se može postaviti pitanje na koje je odgovore na ovom uzorku samo moguće naslućivati ili na tom putu posezati za spekulacijama – kome je ovaj film prevashodno namenjen, Piketijevim poštovaocima, iskrenim levičarima, sanjarima, revolucionarima, mlađim učenjacima, nekoj opštoj publici…?
Na putu ka tom ionako gotovo uvek eluzivnom gledateljstvu, film Kapital u 21. veku, sa očekivano nadahnutim učesnicima/sagovornicima, od kojih neki, sudeći po lakoći i uverljivosti nastupa pred kamerama, očito imaju podosta medijskog iskustva, u svrhu ilustracija i idejno-vizuelnog potcrtavanja onog izrečenog u kameru ili mikrofon, obilato se služi baštinom starije i recentnije popularne kulture. To je sasvim očekivani zahvat, imajući u vidu da popularna kultura ima tu moć, ali i da od samih početaka i balansira na toj razmeđi emancipatorskih potencijala i proste činjenice da je i sama proizvod, smokvin list, a katkad i jatak i štaka i najokorelijeg kapitalizma. Kada je već o tome reč, posebno je intrigantan onaj delić ovog veštog pačvork-filma koji nas podseća da je film Vol Strit majstora Olivera Stouna, očigledno nastao kao oštra i nedvosmislena kritika japijevske ere, zapravo brzo postao ikonično mezimče baš u njemu prozvanih, onih koji su u uzviku „Pohlepa je dobra!“ Gordona Geka pronašli moćnu mantru u samo tri kratke reči. Narečena popkulturna oblanda svakako ovu detaljističku i preglednu priču čini dodatno pitkom i podatnom za širu publiku, a i služi svrsi – da se na ekonomičan način predoči barem delić svega onoga što se uz znatno više informacija, argumenata i pojašnjenja nalazi među koricama tog Piketijevog dela.
Kapital u 21. veku je vrlo dobar i sasvim uspeo i rečit izdanak savremenog informativno-problemsko-polemičkog dokumentarnog filma savremenog, pitkog i efektnog kova, ali, sva je prilika da slabo šta može da suštinski promeni po pitanju sveopšte muke na koju tako jasno i poletno ukazuje. Ipak, na putu ka boljem i pravičnijem svetu borba je nužna stavka, baš kao što je san neizostavan kao stanica za predah. Sve i kada reči Tome Piketija (u samoj završnici) da bi jedno od rešenja moglo biti pravednije oporezivanje kapitala zazvuče kao sasvim razumljiva utopistička zabluda.
