Važno je zvati se Hju… ili možda i nije

Čak se i iz usta onih koji krajnje posvećeno, možda čak i opse-sivno-kompulsivno prate nove igrane serije može čuti da je ponuda naprosto nerezonski preobimna, da je izazova previše čak i za poduži period temeljne dokolice… Kao i to da i bolje serije katkad očitavaju uočljivu kupovinu vremena, navlačenje minutaže, duženje po svim mogućim šavovima; stoga, može biti da je opravdano i zdravorazumski čestitati svima onima (autorima, kreativcima, pa i producentima) koji se zadrže na zauzdanoj meri, saobraznoj nekadašnjem poimanju funkcionalne mini-serije. Upravo tu negde bi mogla da otpočne priča o zapaženim recentnim mini-serijama Slom (The Undoing) i Na udaru (Roadkill), sročenim u po šest epizoda.

Slom je, kada se izvede krajnji „račun“ dometa i postignuća, možda i najzačudnija među ambicioznijim a premijernim serijama koje smo imali prilike da pogledamo tokom ove godine na izmaku. Naime, isprva se sve činilo kao pravi-pravcati zicer – poput serija Nevine laži (Big Little Lies) i Na sve strane mali požari (Little Fires Everywhere), Slom proizlazi iz knjiškog izvorišta iz domena takozvanih trilera za mame, producent je prekaljeni Dejvid I. Keli, čitavu seriju je režirala jedna rediteljka – nagrađivana Suzane Bir, i glumačka podela ukazuje na krupne prikazivačke ambicije (tu su: Nikol Kidman, Hju Grant, Donald Saderland, Edgar Ramires, Lili Rejb…), uz evidentno raskošan budžet i posledične produkcijske mogućnosti i apetite… I dobrim delom, ta poprilično visoka očekivanja u dovoljnoj su meri bila i ispunjena; doduše, u pitanju je očito tipski rad, konfekcija više klase, ali znalački upakovana, ritmički upečatljivo ispričana, pitka, pregledna. Naravno, ako već na samom početku, u zametku vlastite gledalačke investicije, pristanete na zamašnu suspenziju neverice (što triler, ove ili one podvrste, nekako već sam po sebi neizostavno iziskuje), i ako, pride, zažmurite na upadljivu romantizaciju stvarnosti te kao sasvim legitiman izbor pojmite odluku autora i producenata/finansijera da pred gledaoce isporuče još jednu priču o navodnim turbulencijama u životima egzistencijalno i ekonomski snađenih i nimalo tenzičnih, a što je jedna od krunskih postavki upravo tog soja trilera za mame (ili, tačnije, po projektovanoj meri i uopštenoj preferenci mama).

I to je sasvim u redu, dokolica je i sa tačke gledišta proleterijata snevana kota koja obećava smisleni spokoj i relaksiranost kakvu stvarni život retko kada i retko kome zbilja pruža; najposle, ne moraju filmovi, serije, knjige, sve ostalo iz domena lako dostupne popularne kulture da baštine glavolomne i značajne teme. Setimo se kako je život opisao Karlos Fuentes u odličnom romanu Smrt Artemija Kruza (prevela Sandra Nešović, objavila kuća Dereta): „tuga, svitanje, nesanica, pijanstvo, sramota, nesanica; ovo je reč svih nas. Iz nje se rađamo, sa njom i umiremo, živimo iz čiste zajebancije, od materice do posmrtnog odra, krijući se iza zajebancije. Ona otkriva lice, ona deli karte, učestvuje u svim igrama, ona provlači nedoumice i dvostruku igru, razotkriva sukobe i hrabrost, ona opija, viče, predaje se, prisutna je u svakoj postelji, na čelu je svih prijateljstava, mržnje i moći. Naša reč.“ A već od prvih scena prve epizode junaci Sloma mnogo i na razne teme govore, naravno, uglavnom praznoslove, da bi onda sledio udar u vidu strašnog usuda – suprug imućne i, reklo bi se, srećne psihoterapeutkinje biva optužen za surovo ubistvo mlađane ljubavnice (ovde prikazane kao epitoma drugosti – ona je egzotična, zanosna, zavodljiva, hirovita, temperamentna, samozatajna…, dakle, ubedljiva opasnost po mir i uređeno stanje stvari unutar te lagodne egzistencije). U tom delu Sloma veći deo toga je funkcionisao kako treba – priča se smisleno i neusiljeno razbokoravala, prikaz junakinje koja gubi tlo pod nogama je delovao ubedljivo, istraga je otvarala nove uglove i rukavce, a epizode su se prilično elegantno kretale ka zgodno upakovanim obrtima i klifhengerima u svojim završnicama.

A onda se stiglo do završne, šeste epizode koja je sve to isproblematizovala i gurnula pod senku ogromnog znaka pitanja, pritom ogoljavajući niz ranijih nedostatnosti, pa i zamašnijih falinki koje su se do tog trenutka dale istolerisati; pravo je čudo da je toliko iskusnih i, reklo bi se, mudrih i veštih glava dopustilo ovako pogibeljno i temeljno survavanje na samo dno u čijem mulju bitišu davnih dana potrošena opšta mesta, beslovesni potezi, neozbiljne ishitrenosti, a možda, i evidentan nemar, naravno, usled uverenja da se današnjoj publici, a na konto ovde već pominjane gladi za novim i još novijim serijskim đakonijama, može servirati i poturiti ama baš sve, pa i takva brljotina i to, da to naglasimo, u samom finišu i priče i serije. I ne čudi onda što su brojne ranije skrajnute mane isplivale na površinu, ukazavši čak i na dramaturšku traljavost kakva se u tom domenu serijske (hiper)proizvodnje zaista retko sreće: ćorsokak do ćorsokaka na planu razvoja i tretmana i zapleta i čitave radnje, višak likova, a manjak zdrave pameti i bazične logike… I, na kraju, Slom se slomio jer, miljkovićevski iskazano, slomu je i bio sklon, pa je dosta toga došlo pod lupu, počev od nedostatne glume ekspresivno vidno ograničene Nikol Kidmen, pa do stupidnog i mehaničkog preokreta koji to, zapravo, nikada i nije mogao da bude, pa pri konačnom svođenju računa Slom postaje ono što je, kanda, već u samim svojim povojima jedino mogao da bude – krajnje bled i jadnjikav blef na temu psiho-trilera iz VHS epohe devedesetih godina veka za nama, a da onda i lošiji radovi unutar te mikrožanrovske baštine možda imaju više toga da ponude od ovakvog Sloma.

foto: promo / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Srećom, negde u isto vreme znatiželjni su dobili priliku da pogledaju nešto neuporedivo veštije, osobenije, pa samim tim i prekopotrebnije – odličnu btitansku seriju Na udaru, u kojoj Hju Lori nadahnuto i suvereno tumači lik ministra iz redova konzervativaca, koji se, usled nedavnih skandala, ali i šokantnih obrta na privatnom planu, nalazi na samoj međi – put opskurnosti ili put premijerske pozicije na vidiku. Iako u ovih šest epizoda nismo bili svedoci ničega neosporno inovativnog (štaviše, priča je ispripovedana uglavnom linearno i progresivno, a rešenja likova svakako potiču iz fundusa sijaset puta oprobanih pristupa), Na udaru pleni upravo tim spojem nenametljive modernosti i dobrano promišljenog tradicionalizma, uz jednostavnost kao krovni koncept čitavog autorskog pristupa. U tom aspektu, ali ne samo po toj osnovi gledano, Na udaru je moguće ekonomično i dosta precizno predočiti kao čedo škole iz koje je proistekla izvorna Kuća od karata (serija, ali i istoimeni roman kao stvarni početak te očito i dalje plodonosne loze). I zaista, baš kao i u (ostrvskoj) Kući od karata, Na udaru kreće od hronike naoko tipskih karaktera u pripovednu žižu uhvaćenih u trenutku mogućeg korenitog prevrata, čime se (u izvođenju strpljivih, umešnih i nadahnutih) stvara zgodno tle za znakovitu studiju karaktera i njihovih slabosti i možebiti niskih poriva koji ih teraju da delaju baš onako kako to i čine. Ta slagalica nesavršenosti karaktera i diskutabilnih naravi onda prti stazu za potentnu priču univerzalnijeg opsega, čija je arhitektonika određena upravo udarnim likom, gde elegantno gospodari Hju Lori, ovde u potpuno drugačijem glumačkom registru od ranije češće viđanog unutar njegove filmografije.

Univerzalnost ovde nikako nije slučajni dar sa metaforičnog neba, jer u scenarističkom smislu iza ove izvrsne nove serije koja savršeno drži tercu aktuelnom političkom i društvenom trenutku stoji glasoviti Dejvid Her, jedan od vodećih britanskih dramskih pisaca u poslednjih, recimo, 40 godina. On shvata prednosti serijske i serijalizovane naracije danas, i ta saznanja skladno miri sa onovremenskom staloženošću i preglednošću, gde galeriju likova ne moraju nužno da predvode više ili manje iritantni ekscentrici, baš kao što nije ni neophodno priču ukrašavati i opterećivati prenaglašenim znakovima vremena. A osim toga, Har očito shvata da uzbudljive i polivalentne priče danas i ne može biti bez ideološkog okvira; i u tom pogledu, Na udaru je vrhunski rad, duboko ušančen u starostavnom intelektualnom poštenju – visoka politika je naprosto igra već moćnih ili onih koji dragovoljno pristaju da budu jurišnici tih već moćnih, društveni darvinizam pri takvoj konstelaciji je i nužnost i jedini izbor, a državni aparat već u svom korenu nosi breme ideologije shvaćene kao pojavni oblik apstraktne moći i uvek dobrodošle distrakcije. Baš kako je, ukazujući na Marksova učenja, u svojoj studiji Ideologija i državni ideološki aparati, istakao Luj Altiser (preveo Andrija Filipović, objavio Karpos): „Ideologija se shvata kao čista iluzija, čist san, to jest kao ništavilo. Sva njena realnost je izvan nje. Ideologija se stoga vidi kao imaginarna konstrukcija čiji je status potpuno jednak teorijskom statusu sna kod autora pre Frojda.“