Niske istine sa visinske pozornice

foto: nebojša babić

BEOGRADSKA TRILOGIJA – KOMAD IZGUBLJENIH GENERACIJA

Beogradska trilogija, prvi komad Biljane Srbljanović, imao je praizvedbu na sceni Teatra „Bojan Stupica“ 1997. godine. Taj komad je doneo bolnu spoznaju posledica ratova devedesetih iako je rat bio indirektno prisutan – provlačio se kao magla kroz poneku besnu ili tužnu repliku. U prvom planu je bila jedna Ana koja se u Beogradu sprema za doček Nove godine dok preko telefona saznaje vesti o svojim prijateljima koji su rasuti po čitavom svetu (od Praga preko Sidneja do L. A.) i čekaju Novu godinu misleći na svoje bližnje u Beogradu. Kako ovaj komad deluje na nas 25 godina kasnije? Osnovna tema komada je, na žalost, i dalje aktuelna – ovde praktično svako ima nekog ko je otišao trbuhom za kruhom van zemlje. Međutim, sada su i neki drugi kvaliteti došli do izražaja. Kao prvo, sve uloge su za mlade glumce što je prilična retkost. Zatim, komad je podeljen na tri zasebne scene što omogućava da se relativno lako organizuju probe. Treće, postavka komada ne zahteva nikakve posebne uslove te se sa lakoćom može igrati bukvalno na svakoj sceni. Zbog svega ovog Beogradska trilogija je postala rado izvođen komad u akademskim, omladinskim pozorištima i među studentima glume. Jako je zanimljivo videti kako komad koji je mojoj generaciji bio veoma važan sada tumače oni koji su se tada tek rodili. Reditelj Ivan Vanja Alač je napravio savremenu adaptaciju. Dok je u našoj generaciji to bio komad nas kojima nedostaju oni koji su otišli, Alač je priču obrnuo. U njegovoj adaptaciji Beogradska trilogija je komad o onima koji su otišli, ali emotivno ostali vezani za Beograd i Srbiju. Scene su povezane tako da se svi akteri susreću na velikim internacionalnim aerodromima (jednostavno, a efektno iskorišćen prostor Scene Studio) i međusobno se prepoznaju po specifičnim detaljima kao što je muzika koju slušaju sa prenosivih uređaja. Domaća muzika, pre svega hitovi Momčila Bajagića, postaju vezivno tkivo i uspevaju da pokriju širok vremenski raspon. Naime, Alač je nastojao da pokaže kontinuitet emigracije mladih za poslednjih 25 godina. Prva scena (čuveni Mića i Kića u Pragu) jedina se odigrava u vremenu kada je napisan komad. Druga scena se dešava u Berlinu, a akteri su mladi lekar i njegov prijatelj koji su napustili zemlju neposredno pred epidemiju korone. Treća priča se zbiva u L.A. i nije jasno vremenski situirana, već je za nju glavno to da se agonija iseljenika nastavlja i prenosi i na nove generacije. Takođe, reditelj je uveo da neki glumci igraju više uloga u različitim scenama. Cilj nije bio da se pravi nepostojeće jednačenje između različitih likova već da svi osim Ognjena Nikole Radulovića i Miloša Macure igraju po dve uloge. Lenka Petrović u prvoj sceni igra Alenu, a u drugoj Kaću. Nikolina Vujević je u drugoj Sanja, u trećoj Mara. Darko Radojević u prvoj sceni igra Miću i drugoj Dušana, a Đorđe Mitrović igra Uroša i Jovana. Time je reditelj postigao da ima kompaktnu glumačku ekipu u kojoj su svi osim Lenke Petrović takođe studenti profesora Nikite Milivojevića (koji je svoje prve predstave režirao u ovom pozorištu). Bilo je lepo gledati kako mladi glumci i glumice igraju ujednačeno, posvećeno i bez nepotrebne šmire. Zaista su odavali utisak koherentnog i dobrog glumačkog ansambla. Iskreno se nadamo da će pozorišne uprave imati sluha da ih prime u angažman ovako sve zajedno – od toga može biti samo koristi.

foto: đorđe tomić

MOJ MUŽ

Predstava Moj muž nastala je na osnovu izbora priča iz istoimene zbirke Rumene Bužarovske (prevod Irena Šentevska). Dramaturg Dimitrije Kokanov i rediteljka Jovana Tomić opredelili su se za pet priča – Preljubnik, Otac, Lile, Osmi mart i Supa. U fokusu je govor žene o muškarcu, to jest njenom mužu – brak kao važna tačka identiteta savremene žene, ali ne brak kao zajednica ravnopravnih, već brak kao posedovanje druge osobe. To svojatanje muža i podređivanje svih drugih tema samo jednoj „a moj muž…“ je vrhunska samoobmana koja žena upućuje sebi i otvara pitanja zašto žene (kada su formalno-pravno ravnopravne) pristaju na ulogu podređene u savremenom (patrijarhalnom) društvu i kako je to „prihvatanje“ ili bolje rečeno normalizovanje podređenosti rašireno po svim slojevima društva i ne zavisi od obrazovanja ili ekonomske pozicije žene. Jednostavno, prava žena je udata žena, ona koja može da kaže „moj muž“. Pet priča Bužarovske su pet primera niskih istina o ženi u savremenoj zajednici koja je formalno ravnopravna, a suštinski podređena: žena u borbi za muža koje je vara sa mlađom, žena koja pristaje na ulogu majke iako to ne želi, jer „tako treba“, žena koje pristaje da i ona i njeno dete budu žrtve straha od nasilnog muža, žena koje agresivno promoviše brak iako je spremna da prevari muža, žena koje odbija da se okrene sebi kada izgubi muža. Žena svoju sagovornicu, saradnicu i sapatnicu nalazi isključivo u drugoj ženi (drugarici, komšinici, koleginici, majci). U dijalogu u kome učestvuju samo žene jedina tema je muž, to jest „moj muž“, i sva osećanja i razmišljanja o sebi i svetu žena iznosi kroz iskaz o mužu.

Iako su priče Bužarovske u ispovednoj formi, Dimitrije Kokanov i rediteljka Jovana Tomić su ih osmislili kao duodrame tj. poverljiv razgovor žena. Time je izbegnuto ono što je tako čest problem u monodrami – kome se obraća ona koja govori. Čitava situacija je uprirođena – šta je prirodnije od toga da se žena ženi ispovedi? Žene koje se ispovedaju igraju dve izvanredne mlade glumice, Jovana Belović i Sanja Marković. Ono zbog čega su njih dve tako moćne je što su svakoj svojoj junakinji dale upečatljiv fizički izgled. Svaka od njih ima nešto izrazito: nekakav tik, izraz lica, izrazito držanje tela, način govora i osobit način odevanja i češljanja (kostim Maja Mirković). Zadivljujuće je gledati kako njih dve menjaju uloge, kako su u svakoj sceni autentične i kako ona koja „sluša“ aktivno doprinosi radnji. U tom slušanju i ispovedanju junakinje puše jer udate žene na Balkanu puše. Puše kada se odmaraju, ispovedaju, koncentrišu… To pušenje je istovremeno i ružna navika, besmislena pobuna i lečenje frustracije. Kao da svaka od junakinja kaže „pušim jer mi se može da pušim, dok svojoj bližnjoj pričam čega se bojim, šta ne smem, kada lažem druge, zašto obmanjujem sebe…“.

foto: nebojša babić

Rediteljka je radnju organizovala oko bračnog kreveta, koji je metafora braka, ali na kome se tiho ispovedaju žene dok su oko kreveta pobacani artefakti iz prethodnih scena. U mnogim predstavama nevolja sa ovakvom rekvizitom je što pravi značenjski šum (podseća na prošla događanja) i što „telefonira“ kraj predstave. Oni koji često idu u pozorište znaju kada reditelj stavi nekakav izrazit znak (ovde je to u usisivač) da se predstava neće završiti sve dok se taj predmet ne uvuče u igru. I taman pomislimo kada se one ponovo obuku i kada uključe usisivač da je to TO, eto poslednje scene, rediteljka nas „prevari“. Usisivač je uključen ne kao rekvizit za još jednu scenu već kao bučna, zvučna zavesa. Zvuk usisivača oglašava kraj predstave koja se sastoji od niza mini duo-drama o ženi majci, domaćici, intelektualki, jadnici, paćenici i vlasnici usisivača. Podsećam da je prethodnih sezona Jovana Tomić režirala predstave Lulu u Madlenianumu i Kretanje u Bitef teatru i evo sada predstavu Moj muž… sve tri tako različite predstave, a tako dobre. Poslednji put sam se ovako smejala i plakala kada sam gledala predstavu Dok nas smrt ne razdvoji i to je jedina predstava sa kojom bih ovu mogla da uporedim. Idite i obavezno gledajte Mog muža.