Zabava za zrelu publiku

Revnosniji poznavaoci i poštovatelji dela veličanstvenog Roberta Muzila svakako znaju i za njegovu knjigu refleksivne proze Ostavština za života (preveo Relja Dražić, objavila kuća Futura publikacije). U njoj se, između ostalog, nalaze i sledeći redovi: „Život jeste živeti; ko to ne zna njemu se to ne može opisati. To je prijateljstvo i neprijateljstvo, oduševljenje i otrežnjenje, peristaltika i ideologija. Mišljenje, pored ostalih svrha, ima i tu da u svemu tome stvara duhovne poretke. I da razara. Iz mnogih pojava života pravi jednu i, isto toliko često, jedna životna pojava od jednog pojma stvara mnogo drugih. Kao što je poznato, naši pesnici više ne žele da misle, otkako su čuli za filozofiju, čini im se da se misli ne smeju misliti nego da se moraju živeti. Život je kriv za sve. Ali zaboga: šta je to živeti?“

Naravno, bilo bi grubo i slabovido preterivanje tvrditi da se bilo šta iole nalik dubini Muzilovih misli može čak i samo detektovati u onome što nude dve američke premijerne serije o kojima će pomnije reči biti pod okriljem ovog dvojnog prikaza – i dramedija Hacks i biografska Halston na prvom mestu su proizvodi i odraz svoga doba, pri čemu se tu ponajpre misli na pitkost i sveukupnu svrsishodnost. Ipak, obe serije povezuje ta ipak lako zametljiva zapitanost nad smislom života, odnosno, preciznije, smislom života u okovima repetitivnih misli, nagona i okoštalih karakternih odlika, naravno, čime se obe bave na svoj način i u skladu sa mogućnostima i preferencama svojih autora i svojih idejnih i drugih žiža. Hacks, odličan rad na temu i iz domena dramski jasno obojene satirične komedije naravi i prilika, to čini unutar strogo i precizno odmerene priče o krunskim danima u životu legendarne stend-ap komičarke u lasvegaskim hiperkičastim i megahotelima, koja se nađe na samo par koraka do živog blata na putu ka zaboravu i prevaziđenosti, a koja onda biva uparena sa mladom komičarkom koja je gotovo pa prebrisana (kenselovana) nakon neprimerenog tvita na račun republikanskog predstavnika visoke vlasti. Hacks (što bi ovde moglo biti slobodno prevedeno kao Propali slučajevi), a što brzo postane uočljivo, ali, srećom, ne izrasta u preveliko opterećenje po celinu ili u ključnu odrednicu, nadahnut je životopisom i javnom personom čuvene Džoan Rivers, koja je, uprkos brojnim zamkama i izazovima, prešla taj dug i svakako silno trnovit put od skromnih početaka, gotovo pa u andergraund uslovima, do tih estradnih angažmana na sve strane koji donose ekonomsku relaksiranost, ali koji, s druge strane, jednakom i preciznom progresijom svog aktera udaljavaju od inicijalne suštine i prvobitnih nakana.

Imajući u vidu izneto, Hacks je u značajnoj meri i priča o marginalizaciji kao nekom sveopštem, a opet i neizbežnom usudu kada su u pitanju žene u nekim čudom dominantno muškim profesijama (a što jeste slučaj sa svetom stend-apa i derivativnih mu podtipova), ali, na sreću po gledaoce, a jednako i po autore koji su očito imali vidno ambicioznije i univerzalnije idejne ciljeve na umu, znatno šire od zgodne brzopoteznosti i evidentnosti, tako karakteristične za ovo naše doba u bezmalo svim aspektima naših postojanja, te promišljeno artikulisan, pa stoga i nepatvoreno viralan cinizam i oblikuje i navodi i tu značenjsku i motivsku dimenziju ove priče o neumitnosti pada, što, naravno, barem u tamošnjem, anglosaksonsko-protestantskom poimanju sveta i poželjnih ljudskih reakcija na njega, u svoj toj njegovoj datosti i neoporavljivoj predvidivosti, nužno vodi i ka porivu za dodatnom borbom za sebe i svoje. Hacks sve to čini unutar davnih dana strogo postavljenih granica dramedija (kod kojih je naglasak ipak na tom komičnom udelu u celini), a puno je tako sročenih naslova u ponudi već samo HBO-a (Hacks stiže kao novitet sa striming-servisa HBO Max, i to kao dosad – u ovih nekoliko meseci – kreativno najuspeliji naslov tog podtipa), te tu onda ni nema preteranog rezona očekivati nešto što bi se dalo prepoznati kao prevratničko (po tamošnjem, gamechanging). Međutim, na koncu te uopštene i okvirne procene, Hacks je ostvarenje koje u deset polusatnih epizoda uspeva da pruži ujednačenu, inteligentnu, jetku, ozbiljnu i ozbiljno sročenu zabavu koja se ponajpre obraća poželjno zreloj publici, već dobrano adaptiranoj na oštar humor pominjane fele, koji, kao takav, dosta toga progovora i na osetno univerzalnije teme, uključujući tu narečenu refleksivnost prilikom možda i svakodnevnog lova na obično zaturen i slabo vidljiviji smisao naših bitisanja u suštinski apsurdnoj postavci života, pri kojoj smo svakim danim sve bliži neumitnom kraju, a pri čemu ta iznuđena borba samo dodatno troši i naše kapacitete za pomenuto, ponovo nas nagoneći u nove i nove iznurujuće potrage za već pominjanim rezonom naših postojanja.

Hacks je, dakle, vrlo dobra serija (čije epizode, sasvim očekivano, osciliraju u kvalitetu, od besprekornih do onih koje samo premošćavaju vreme do narednih odraza maestralnosti), ali je istovremeno i vrhunski proizvod televizije, i dalje razmahane i, kanda, povremeno i iritantno samopouzdane, naših dana, te pohvale zaslužuje i na konto postignuća u konkretnim aspektima. Kao i mnogo puta do sada, u slučajevima srodno intoniranih i koncipiranih radova drugih autora, i ova serija iz američkog nezavisnog filma savremene fele preuzima taj drčni i odrešitiji ton, dok u prvi plan ipak izbijaju izvanredne kreacije svih u tom očito brižljivo odabranom i okupljenom glumačkom ansamblu, što se sasvim prirodno odnosi na legendarnu Džin Smart u glavnoj ulozi (a koju, evo, u samo par meseci razmaka između datuma premijernih prikazivanja, nakon Mer iz Istauna ponovo gledamo u vrhunskoj roli u uspeloj seriji), kojoj odlično i hrabro parira mlada, sudeći po dosadašnjoj filmografiji baš neiskusna Hana Ejnbajnder, a pohvale definitivno zavređuju i ostali – nepogrešiva Kejtlin Olson (nezaboravna Didi iz najboljeg sitkoma ove čitave ere – Uvek je sunčano u Filadelfiji), Karl Klemons-Hopkins, Kristofer MekDonald, Pol V. Dauns, Megan Stolter, Popi Liu…, svi odreda odlični u ovom ostvarenju kao skrojenom (i) za nadahnute glumačke kreacije, pa bilo to i u tzv. dubini pripovednog kadra. A Hacks će svakako moći da ushiti i one koji prevashodno traže primere zaraznog i rafalno postavljenog humora iz tih viših kreativnih sfera stend-apa, i u tom je aspektu negde na ravnoj nozi sa glasovitim Sajnfeldom.

foto: promo

Životom u isti mah i kao građom i kao osvedočenim kulukom, bavi se i biografska serija Halston, jedan iz sve nepreglednijeg niza naslova koji je (sada već dokazano autodestruktivni) udarnik Rajan Marfi spravio u okviru dogovora o opsežnoj saradnji sa Netfliksom. Halston pred gledaoce stupa opterećen sa najmanje tri polazne stavke – činjenice da je pre samo par godina na istu temu urađen i odličan dokumentarni film istovetnog naziva, koji pruža znatno više od Marfijeve serije – i po pitanju faktografije, i u aspektu kinestetske vrednosti, te nekako opšte uvreženog suda da Marfi već nedopustivo dugo i temeljno brlja i sve krupnijim se koracima udaljava od svojih autorskih vrhunaca (remek-dela što su svakako hili filmovi Trčanje sa makazama i Normalno srce), kao i sasvim očekivane i zdravorazumske opterećenosti inicijalnom faktografskom građom, kao zgodnim darom, ali i teškom bukagijom u sijaset slučajeva stvaranja filmskih i serijskih priča upravo tog kova. Halston, u celini gledano, nije uspeo da elegantno prošeta po tom surovom minskom polju ogromnih ograničenja, mada se u isti mah može izreći i sud da Halston, sveden samo na dimenziju prikazivanja života jedne tako znakovite pojave kao što je bio možda i najosobeniji i „najameričkiji“ od svih američkih modnih kreatora te ere, a i šire, u nekom rudimentarnom gledačkom smislu zadovoljava, barem jasno mapirajući udarne tačke prenošenja tako burnog, povremeno i vratolomno uzbudljivog života u medij biografske mini serije od samo pet jednosatnih epizoda.

Nije ipak sve tako crno u tom počesto demonizovanom i stigmatizovanom svetu površnosti i zaluđenosti suštinski nevažnim stvarima, koje, na svu sreću, u tom svom mamiparnom naletu stižu združene sa šljokicama i sveopštim sjajem i ulickanošću – seriju je režirao uvek pouzdani i od samog Rajana Marfija znatno odmereniji Danijel Majnahan, stalna stavka u svetu prestižnijih ili barem popularnijih serija u ovih dvadest godina novog milenijuma, što onda garantuje i sa sobom nužno nosi izvesnu serioznost zanatske izrade i ipak smireniji ton nego što to obično biva sa Marfijevim radovima na kojima je sam Marfi i „izvođač rediteljskih radova“. Tome treba dodati i, doduše, preglednu naraciju, očekivano preciznu i oku ugodnu rekreaciju ere šarenih i esencijalno veselijih sedamdesetih i šezdesetih godina prošlog veka, te upadljivu ushićenost kojom je Juen MekGregor pristupio izobilju žovijalnosti kao kičmi Halstonovog lika, doduše u poviše mahova prešavši i s onu stranu ogoljene persiflaže.