Pod teškim plaštom sopstva

Na ovogodišnjem izdanju Evropskog filmskog festivala na Paliću prikazana su i podosta pažnje su privukla i tri prestižna ostvarenja za koja svakako ima rezona nadati se da će uskoro postati i deo šireg prikazivačkog prisustva, ako ne u redovnoj bioskopskoj distribuciji, a ono (barem) na nekoj od ovdašnjih filmskih striming-platformi, koje diskretno ali postojano dobijaju na brojnosti i opsegu. Reč je, dakle, o tri viđena evropska filma koja dosta brzo u potpunosti očituju svoje krupnije distributivne ambicije; uz to, dva od ta tri pokušavaju da korespondiraju sa aktuelnim trenutkom, reklo bi se, krupnih ne samo identitetskih i ideoloških, nego i sveukupnih prevrata na planu čitavog ovog kutka civilizacije, a do tog cilja stižu u vidnom disperzivnom izdanju – po pitanju geografskih odrednica (u pitanju su Norveška, Mađarska i Rusija), ali i po osnovi žanrovskog profila i filmskog izraza.

Najgora osoba na svetu (The Worst Person in the World) reditelja (i jednog od scenarista) Joakima Trira na Palić je stigao sa baš friškom nagradom za najbolju žensku ulogu Kanskog filmskog festivala, koji se negde upravo tih dana odigravao na jugu Francuske, dok je sa severa Srbije ispraćen nagradom za najboji film festivala po izboru međunarodnog žirija. Trir je, dakle, kako je povodom kanske i svetske premijere sam isticao, ovim završnim delom trilogije o i u čast Osla, već na samom početku prikazivačkog života „Najgore osobe na svetu“ uspeo da poentira u tom nekom konkretizovanom, ali i meritokratskom smislu. I neka okvirna ocena za sveukupni utisak koji ovaj ostavlja i jeste blizu suda da je tu u pitanju vrlo dobar film sa dovoljno osobenosti da se nosi u tim viđenijim takmičarskim kontekstima, naravno, uz jasnu ogradu da je svaka odluka tog tipa odluka konkretnih umova koji su delali u konkretnim okolnostima (a koja onda uvek može biti preispitivana i vagana). Najgora osoba na svetu jeste zreo film očigledno zrelog autora koji ima šta da kaže i uspeva da to učini na kinestetski validan i ubedljiv način, ali istovremeno jeste i film koji kao da ni ne pokušava da temeljnjije prikrije svoju derivativnu bit, doduše, ovde nadograđenu, preoblikovanu i prilagođenu onome što bi se u načelu dalo prepoznati i pojasniti kao autorov stilski rukopis. Ipak, taj težak beleg Kana gledaoce može da navede da nešto detaljnije nego što bi to inače činili preispitaju snagu impresije koju ovo Trirovo ostvarenje ostavlja, pre svega sagledavano kao celina i kao, dakle, hvaljeni i izdvojeni film dovoljno renomiranog i prominentnog reditelja/autora.

Najgora osoba na svetu je, doduše, od ostatka i ostalih pretendenata na festivalske nagrade izdvojena na prvom mestu na konto onoga što je u glavnoj (ženskoj) roli pokazala Renate Reinsve, i to se, bez zalaženja u preispitivanje ostalih konkurentkinja za to odličje u toj takmičarskoj ponudi, čini kao sasvim zdravorazumski izbor. Ona ovde zbilja uspeva i da bogato, ali ne i prenaglašeno iznijansira suštinski i ne baš dopadljiv lik Julije, čije četiri duge i prelomne godine na tom dugom i džombastom putu ka ne toliko izvesnoj zrelosti, a po stazi koja je u stvari minsko polje tvrdokorne , pa još i uvek miopičnom narcisoidnošću popločane prokrastinacije pratimo u ovom Trirovom filmu ustrojenom u vidu poglavljima, prologom i, naravno, epilogom izsegmentirane hronike jednog odrastanja u nevoljkom pokušaju. Iako je evidentno da se Trir (i ovog puta) zadržava unutar tog preciznog koordinatnog sistema savremenog filma arthaus provenijencije, on je u ovom svom delu nedvosmisleno posegnuo za striktno holivudskom postavkom priče čiji osnovni potporni stub čini upravo junak (u ovom konkretnom slučaju – junakinja), što se onda da podvesti pod dramaturški zahvat poznat kao a carachter-driven story/plot.

I ta je odluka sasvim na mestu; nevolja je (ako se to uopšte tako krupnom oznakom kao što je ‘nevolja’ i može nazvati) što Julija dosta brzo dobija upadljive konture nedostatnih i sluđenih samoljubivaca kakve znamo iz, recimo, brojnih filmova Vudija Alena (u širokom rasponu od njegovih ranih klasika, pa do recentnijih dela, poput Viki Kristina Barselona, u kome zatičemo upravo to – ponajpre sobom opsednutu junakinju u stalnoj potrazi za nekim višim i drugačijim smislom bivstvovanja, uz to pomalo i autodestruktivnu, čežnjivo zaljubljenu i u varljivi plašt intelektualne natkompenzacije, nesposobnu za spoznaju da se iskorak iz možda nametnute zbilje mora zaslužiti – pred samom sobom, a da, pritom, tu ne govorimo o nužno lošoj osobi, već o samo osobi koja naprosto nije kadra da iskreno i što punije shvati, prihvati i zavoli drugu osobu, takođe označenu vlastitim potrebama i neusklađenostima). Tu negde i ovaj film pravi kopču sa tim krajnje problematičnim i, često se čini, nepremostivim teretom teškog solipsizma opterećene sadašnjice, što, doduše jeste jedan od znakova vremena u kome živimo, vremena u kome jednostavnost kao možda i najprirodniji širi koncept nekada i u trenu biva odbačena zarad tog nepogrešivog lova na sopstvenu a upitnu posebnost. Rečima Režisa Debrea iz studije Civilizacija – Kako smo postali Amerikanci (preveo Pavle Sekeruš, objavila Kiša): „Nemamo sreće: što je svet složeniji, tim pre mora biti jednostavno prikazan. Složenost ima svoju cenu, ali jednostavnost povlači konce, a diplomatija u 140 znakova postaje must. Što je veća potreba za racionalnošću, a time i doslednošću i kontinuitetom, više smo izloženi isprekidanošću tweetova i speed watchinga…“ Ovome treba dodati i poprilično jak utisak da se u smislu akumiliranja i distribucije motiva i tema koje inkorporira u suštinu priče ovog filma Trir kompilatorski odnosi i prema skorašnjoj baštini skandinavskog filma u celini, te Julija hoda po davnih dana utabanom drumu opštih mesta o suštinskom nezadovoljstvu tamošnjih pojedinaca u makar naoko sasvim funkcionalnim sistemima koji bi, kao takvi, terbalo da budu uvek pouzdani garanti barem nominalnih ličnih osećanja snađenosti i uravnoteženosti. U jednom trenu Trir zabasa i na teritoriju saharinske sentimentalnosti (kada se čitav svet oko Julije zaledi, kada iznenada shvati da godine provodi pored muškarca koji je pogrešan izbor za fluidnost njenih htenja i potreba), što ostavlja prilično grub šav na „tkivu“ ove ipak naturalistički predočene priče, a taj zahvat biva još diskutabilniji zbog upadljive diskrepance između vrhunske glumačke kreacije Andersa Danijelsena Lija u ulozi ostavljenog Aksela i Herberta Nordruma, čiji domet u liku Akselovog supstituta Elvinda zastaje na tački upotrebljivosti i ne znatno više od toga, a što kulminira upravo u tom delu filma.

foto: promo

Prirodno svetlo Deneša Nađa, jedan od najzapaženijih mađarskih filmova od početka godine, prikazan na festivalu u Berlinu, takođe je vrlo dobar film, uz to i film besprekorne zanatske i tehničke egzekucije, sa jasnim autorskim pečatom, premda se tu radi o celovečernjem prvencu mlađeg reditelja. Film detaljistički prati lutanja, strepnje i sukobe možda i zalutalih mađarskih/hortijevskih vojnika u zabačenim delovima ruralne Rusije, kao i ratni zločin koji će promeniti glavnog junaka, bespogovornog i krotkog everymana. Film je iznimno atmosferičan, bogat detaljima, koloristički i sveukupno snimateljski maestralan, a autori su se prilično vešto izneli i sa sinkopičnim i izokolnim prikazom ključnog trenutka u priči. Prirodno svetlo kaska za Nemetovim Šaulovim sinom (poređenje se nameće kao neumitnost), ali jeste delo koje dosegne na samo par koraka do titule odličnog filma, od čega ga, pak, na koncu odeli samo nejasnoća zašto ovaj i ovako postavljen film baš sada (takođe dosta blizu onome što označavamo kao žanrovski doživljaj filma), odnosno, gledaoci ostaju u izvesnoj dubiozi šta bi mogao ili trebalo da bude udarni Nađov poriv da sa ovako koncipiranim filmskom povešću pred njih iskorači upravo u ovom konkretnom životu, a da uvek zgodan izgovor ne bude pacificizam nekog odveć opšteg tipa.

foto: promo

Kiril Serebrenikov je na Kan (a onda i na Palić) stigao sa potvrđenom apozicijom grlenog i srčanog Putinovog protivnika, te se njegov Petrovljev grip (Petrov’s Flu) nekako i nužno posmatra i poima na prvom mestu sa te kognitivne tačke. Serebrenikov tu kroz prikaz samo jednog dana u životu mlađeg strip-crtača prikazuje (kako on to vidi i predstavlja) mahnitu entropiju koja mori Rusiju i određuje i oblikuje svakodnevni život u njoj; autor kreće furiozno, glavolomnim ritmom (koji će, gle čuda, biti vraški teško održati do kraja, dakle, oko 150 minuta ukupnog trajanja filma) i izrazom koji u sebi spaja dosta toga, reklo bi se, raznorodno, a možda i oprečno – (pre)naglašeni verizam, onirizam, brutalnost, viralnu satiru, persiflažu, pankerski žest, nedvosmislenu sprdnju, intelektualizam, oslonjenost na hrišćansku i posthrišćansku misao, odrešitu polemičnost, vidno potcrtane likove, suštinsku nežnost na planu brige za junake u tom kovitlacu normalizovanog ludila. Serebrenikovu je pozorište očigledno izvorište, otud i ta postmodernost, razuđenost i polivalentnost narativa u priči kojoj evidentno nije previše stalo do uzročno-posledičnih i logičkih finesa. Nakon rafala otvorenih prozivki na račun vlastodržaca ali i sveopšteg ustrojstva sveta (jedan od junaka će nas tako podsetiti na aksiomski potvrđeno da nas „demokratija obmanjuje da je artimetička sredina istina„) Serebrenikov film okončava prilično suptilnim i ekspresivno obojenim segmentom koji omažira tzv. fabričke romane (i, samim tim, filmove proistekle iz njih i takve mode, na primer, Moskva suzama ne veruje), čime je možda ovim svojim bezmalo pa odličnim filmom na jasnom tragu histerične postpostmodernosti na planu izraza ukazao da je objektivan protok vremena ionako simulacija na koju dobrovoljno pristajemo, sasvim očekivano, u nemanju boljih rešenja za trpljenja onoga što očito nismo sposobni da rešimo i zauzdamo. U svakom slučaju, ovo je najosobeniji film u ovoj nasumičnoj trojci.