Oni su nešto poput tamnih vesnika katastrofe. Kad god Srbija sklizne u kanalizaciju, eto Eduarda Limonova, Petera Handkea ili Zahara Prilepina da nas ohrabre u odlučnom putovanju u ništavilo. Čim na redovnoj bazi počnu da se cmaču s Kusturicom i ekipom – a ume to i da zapeva – možemo biti sigurni da smo se zaputili na kraj noći. Šta je, međutim, zajedničko rečenim piscima, osim što ludo vole Srbiju i sve što je srpsko (računajući i srpske ratne zločince) i osim što su Limonov i Prilepin pripadali (sve dok se nisu posvađali) jednoj ljupkoj profašističkoj političkoj organizaciji? Ti pisci su, naime, đavolski dobri pisci.
Godinama je Zahar Prilepin, još od remek-dela Patologije (srpsko izdanje 2012), vidljiv i čitan u našem književnom prostoru, njegove se knjige prevode odličnim tempom, ali, stiče se utisak, to delo još nije ozbiljno pročitano. Jedni ga, kako je primetio Teofil Pančić, čitaju iz pogrešnih razloga, dok ga drugi ne čitaju – iz istih tih razloga. No, to je njihov problem. Opolčenska romansa u Rusiji je objavljena 2020. godine, a u srpskom prevodu Radmile Mečanin može se čitati samo godinu dana kasnije, što je izvanredan prevodilački i izdavački poduhvat. Podnaslov knjige je zagonetan: „Četrnaest pesama različitog ritma“, kao i sam naslov, uostalom. Opolčenac, najpre, znači dobrovoljac, te bi se naslov mogao prevesti kao Dobrovoljačka romansa – u knjizi reč je dobrovoljcima koji su se u rusko-ukrajinskom ratu u Donbasu (na teritoriji Ukrajine s većinskim ruskim stanovništvom, da ne bude zabune) borili na strani Rusa – a izraz „opolčenje“ (ополчение) označavao je u srednjem veku šaroliku vojnu formaciju sastavljenu od civila (videti Prilepinova Pisma iz Donbasa, Logos, 2016). Zagonetno je i otkud romansa u naslovu, bilo u kom od njenih značenja, osim ako nije reč o rodoljubivoj romansi između dobrovoljaca i majke Rusije, što se, međutim, tumačenjem teksta ne može potvrditi. Iz istih razloga podnaslov se – usled zagonetnosti, dakle – može pročitati samo u ironijskom kontekstu. A opet… Prilepin piše čisto, njegov jezik je gibak, živ i direktan, a pripovedanje duhovito i nepotkupljivo, što odaje rasnog i moćnog pripovedača čiji izraz, čak i na najmračnijim mestima, ima nečeg od duha i daha pesme, od jezika koji nadilazi sebe samog. (I ritam rečenica u romanima Sergeja Dovlatova, na primer, na drugi način doduše, navodi na pomisao da se u pisanje umešao pesnik.)
Četrnaest pripovednih celina nejednake dužine i, kako sugeriše sam Prilepin, „nejednakog ritma“, objedinjeno je mestom i radnjom, kao i likovima koji se pretaču iz jedne pripovesti u drugu, tako da je reč o žanrovski nečistom tekstu: Opolčenska romansa može se čitati kao zbirka pripovedaka, a može, ako je nekome baš stalo, i kao roman. U središtu pripovedanja je rat, a nosioci radnje su ratnici-dobrovoljci koji su se u ratu obreli iz najrazličitijih razloga. Ima onih koji veruju da se bore za pravu i pravednu stvar (komandant bataljona Lesencov koji se prvi put pojavljuje u strahovitoj priči Rudnik), ima onih koje, poput Vostrickog (prvi put se pojavljuje u pripoveci Put), rat privlači kao što noćne insekte privlači lampa, pa se zaleću na vruće staklo sve dok ih toplota ne sprži, tu su i kriminalci, narkomani, pljačkaši, avanturisti i krijumčari (izvanredna priča Krijumčarenje), a ima i onih koji kao Škrip (ratničko ime od glagola škripati), bivši bokser, student i, kako sam tvrdi, violinista, nisu znali šta drugo da rade, sve do sporednih, mutnih likova poput političara-kriminalca Kostilina za kojeg je rat odlična prilika da se obogati. Uprkos mnoštvu likova i sudbina, nema lika koji se s lakoćom ne da identifikovati i povezati s ulogom koju je imao u nekoj od prethodnih pripovednih celina. Osim čistote stila takvoj preglednosti doprinosi pre svega to što svaka celina obrađuje samo jedan događaj: u Benzinskoj pumpi grupa dobrovoljaca ostaje na položaju da bi obezbedila povlačenje veće grupe, a onda i oni sami beže pred vojskom koja ih ganja i gađa čime god stigne; u remek-priči „Zrak“, koja vrvi od jezičkih bljeskova tipičnih za Prilepina („komandant brigade (…), ogromna seljačina svirepih obrva i glasa u kojem je živeo roj mahnitih pčela“), jedno odeljenje zauzima položaj u napuštenom selu i utvrđuje se, ali tako da ostane neprimećeno, sve dok ih druga strana, naravno, ne primeti; u priči „Sami“ grupa boraca u nekom ukrajinskom gradiću nailazi, slučajno, na mesto zločina zajedno sa zločincima; u Odlasku komandant Lesencov pokušava da se oslobodi rata u sebi, ali ne uspeva, zbog čega će svoju kćer izložiti pogibelji. Hipnotiše vas Prilepin svojim jezikom, svojim štedljivim izrazom i slikama lišenim svakog (jezičkog) viška. Knjiga od 330 stranica proleti za tili čas.
Kao i u Patologijama, ovde nema vrednovanja, nema objašnjenja niti moralizovanja, nema osuda ili opravdanja, pred nama su čisti, jasni, brutalni opisi izvedeni bez oklevanja, opisi koji sugerišu samo jedno: rat je (svaki rat) odvratna pizdarija. Svi veliki ratni romani su, zapravo, antiratni romani, počev od Rata i mira, preko Na zapadu ništa novo i Putovanja na kraj noći, do Patologija i Opolčinske romanse. Upravo to zbunjuje loše čitaoce i još gore nečitaoce Prilepina. Čovek koji je u svom građanskom životu ekstremni desničar, ruski rodoljub, dobrovoljac u ratu u Čečeniji i vrlo viđena figura na spornoj ukrajinskoj teritoriji, građanin, dakle, koji, ako je suditi po državnim funkcijama koje obnaša, uopšte nije mrzak Putinovom režimu, taj i takav građanin (nikakav, dakle), veliki je pisac, a veliki pisac zna da je jezik uvek pametniji od njega te on pušta jezik da radi i ne meša mu se u posao. Zbog toga u Opolčenskoj romansi nema heroja, niti, što je još važnije, pokušaja da se od dobrovoljaca naprave junaci, a čak i kada Prilepinu padne koncentracija – svega na tri, četiri mesta – pa mu se otme uzdah iz rodoljubivih grudi, što dovodi do toga da mu se u seljaku prikaže čistota ruske duše, recimo, ili u nekom liku otkrije tipično ruski, topao osmeh, to deluje kao čista zajebancija jer ne pripada registru pripovedanja. Isti taj s nežnim ruskim pogledom će idućeg trenutka ne trepnuvši da nabije nož u grlo nekom tipu, kako ne bi, u suprotnom, taj tip to isto uradio njemu. S druge strane knjiga je puna briljantnih vinjeta. Dobrovoljac Dak, recimo, jedini je lik koji svojom pojavom odgovara stereotipu čistog Rusa (premda mu nedostaje prednji zub): skladno građen, pravilnog lica, plavook i plavokos, ili, kako to Prilepin kaže: izgledao je kao mlađi brat Sergeja Jesenjina i Breda Pita. Ili kada komandant Lesencov, u priči „Kontakt“, izlazi iz obamrlosti usled epskog umora: „Živahnost koja mu se vraćala bila je uzavrela, šumska – ličio je sebi na prevrnuti rizom: još mokar od podzemne vlage, još uvek voljan da živi – mada se unaokolo već otvorila zemlja, a crvi su žmirkali i ludirali se na suncu.“ Ili opis raznesenog tela vojnika Pistona u priči Hladnoća: „Eksplozija mu je odsekla deo vilice i nekoliko zuba se razletelo po kabini. Mrtav, izgledao je kao dete užasnuto nečim. Utisak je pojačavala zavijena ruka podignuta uvis – kao da je Piston pokušavao da svoju glavu sakrije od smrti.“ Ove reči odjekuju, zveče, ostaju i neće da odu: „kao da je pokušao svoju glavu da sakrije od smrti“. I Hemingvej bi Prilepinu pozavideo na ovakvim jezičkim prosevima.
Da li se, dakle, iz „slučaja Prilepin“ da izvesti nekakva pouka ili makar smislen zaključak? Zapravo ne. I pre Opolčenske romanse znali smo da je veliki onaj pisac koji piše uprkos sebi.
