Dunav, kakav bi mogao da bude

Da li možete da zamislite obale Italije, Španije, ili Portugala bez razvijenog turizma? Ili Dunav kako teče Nemačkom, Austrijom i Mađaraskom, bez mnogobrojnih turističkih, velikih i malih brodova, privatnih jahti i jedrilica? Da li možete da zamislite obale najevropskije reke oko Regensburga, Beča, Bratislave ili Budempište bez raznovrsnog hotelskog ili privatnog smeštaja, razgranatih biciklističkih staza, dobro označenih turističkih prirodnih i kulturno-istorisjkih atrakcija? Kakve bi ekonmske neprilike snašle zajednice uz ovaj deo Dunava, da im presahne izvor prihoda od turizma? Evropski turoperatri nude najrazličitije ponude u državama gornjeg Dunava, od pasivnog uživanja na vodi, do aktivnog odmora ispunjenog sportskim aktivnostima. I zimi, i leti, Dunav vrvi od turista. Ali, kada listate zapadne turističke kataloge, stiče se utisak kao da Dunav i sve što je lepo i vredno na njemu i oko njega prestaje negde posle Budimpešte. Primera radi: oko 250.000 ljudi godišnje brodom stiže do Beča ili glavnog grada Mađarske, a samo oko 50.000 do Beograda. I što se više približavate Crnom moru, taj broj je sve tužniji.

Prazan Dunav, prazni orunuli hoteli na njegovim obalama od Hrvatske do Crnog mora, zapuštene i neobeležene srednjovekovne tvrđave i lokaliteti sa iskopinama iz doba rimske imperije, prirodni rezervati za koje je malo ko čuo i u kojima i oko kojih nema gotovo nikakvog smeštaja… Sve bi to u narednoj dekadi trebalo da se promeni. Makar je to vizija međunarodne Dunavske konferencije (Danube Floating Conference) koja se održava od 24-26. juna. Domaćini konferencije su Ministarstvo za ekonomiju, energiju i turizam Republike Bugarske, Ministarstvo za regionalni razvoj i turizam Rumunije i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj Republike Srbije. Cilj konferencije je formiranje zajedničke strategije za razvoj turizma u šest država Srednjeg i Gornjeg Dunava – Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina – veća konkuretnost njihove turističke ponude u odnosu na razvijene zemlje gornjeg toka Dunava i zajednički nastup država, gradova i stejkholdera ovih dunavskih regija u institucijama EU u okviru Evropske dunavske strategije.

Učesnici konferencije će na brodu „Elegant Lady“ od Beograda otploviti do Severina u Rumuniji gde će stejkholderi država srednjeg i donjeg toka Dunava pod krovnom oraganizacijom Dunavskog centra za kompetenciju (DCC) potpisati Deklaraciju o saradnji pre svega u oblasti razvoja turizma, i nastaviti do Vidina u Bugarskoj gde se dvodnevna konferencija završava. Predviđeno je i potpisivanje memoranduma o promociji i očuvanju rimskih zaostavština između Srbije, Hrvatske, Rumunije i Bugarske. Sa srpske strane na konferenciji će učestvovati potpredsednik vlade Božidar Đelić, državni sekretar Goran Petković i Gordana Plamenac, direktor Nacionalne turističke organizacije Srbije.

„Konferenciju na vodi“, do sada jedinstvenu po svojoj formi i organizaciji, na obalama Dunava pratiće od 18-26. juna mnogobrojne kulturne i sportske manifestacije u okviru „Plave nedelje“, pored ostalog u Donjem Milanovcu i Kladovu. Detaljnije informacije o oba događaja možete videti na www.danubecc.org.

NEMA PONUDE, NEMA NI POTRAŽNJE: Turistički potencijal u šest država srednjeg i donjeg toka Dunava je ogroman. Ali, zbog nerazvijene infrastrukture, zbog nedovoljne ponude hotelskog i privatnog smeštaja, zbog nedovoljne obučenosti ljudi koji bi želeli da se bave turizmom, turistička ponuda dunavskih regija od Hrvatske do Crnog mora je gotovo nepostojeća. To se nije osetno promenilo ni u Rumuniji ni u Bugarskoj od kako su pristupile Evropskoj uniji, ni u Hrvatskoj koja će do leta 2013. godine postati članica.

Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke je prepoznalo privredne mogućnosti duž sliva Dunava u ovom delu Evrope i kroz svoju agenciju Gesellschaft für internationale Zusammenarbeit (GIZ) finansijski i logistički pomoglo da se osnuje Dunavski centar za kompetenciju (DCC) sa sedištem u Beogradu. DCC je organizacija utemeljena na viziji kakav bi Dunav od Hrvatske do Crnog mora trebao da bude. DCC u sklopu Evropske dunavske strategije, oslanjajući se na evropska iskustva i praksu, teži ka formiranju zajedničkog nastupa zainteresovanih stejkholdera, koji bi usklađenim razvojnim projektima i zajedničkim nastupom u evropskim institucijama mogli mnogo brže da razvijaju dunavske zajednice i da svojom „dunavskom turističkom ponudom“ postanu konkuretnije u odnosu na razvijene zemlje gornjeg Dunava. Osim što podržava razvojne projekte, DCC podstiče države članice i stejkholdere na tešnju saradnju sa institucijama EU.

Godinu i po dana od svog osnivanja DCC ima 48 članova iz različitih sektora – nacionalne turističke organizacija, gradove, hotelijere, NVO, itd. DCC, kako kaže generalni sekretar Boris Čamernik, je instrument za prekogranični razvoj turizma, a preko turizma instrument za jačanje razmene ideja, iskustava i razvoj malih i srednjih preduzeća vezanih na neki način za Dunav. DCC nudi konkretna rešenja i kordinaciju unutar velike, sveobuhvatne dunavske slike koja visi u Evropskom savetu i Komisiji Evropske unije, razmišlja unutar Dunavskog prostora i podstiče politički nepretenciozno njegov privredni razvoj naslanjajući se na kapacitete EU. Jedan primer: U okviru međunarodnog projekta GIZ-a mapirana je, trasirana i obeležena biciklistička ruta kroz Hrvatsku i Srbiju. Od tada se učetvorostručio broj privatnih smeštajnih objekata duž rute, pogotovu kod Đerdapa. U Donjem Milanovcu pre četiri godine nije bio ni jedan jedini privatni smeštaj, a danas ima 140 kreveta. GIZ je organizovao i edukaciju za ljude koji žele da se bave turizmom. Pošto je trasirana biciklistička staza kroz Hrvatsku i Srbiju i desetak evropskih turoperatera uvrstilo je ovu rutu u svoju ponudu.

Ako je ideja o ujedinjenoj Evropi glavna ulica evropske budućnosti, onda je putanja koju zacrtava Evropska dunavska strategija sporedna ulica koja vodi ka istom cilju i rasterećuje saobraćaj na centralnoj transverzali, ne bili tako svi brže došli do konačnog odredišta.

IDEJA UJEDINJENE EVROPE: Kada su 1951. godine Belgija, Savezna Republika Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg i kraljevina Holandija osnovale Zajednicu za ugalj i čelik, to je bio rezultat pragmatičnog ekonomskog razmišljanja: zemlje članice imale su slobodan pristup uglju i čeliku, nisu za njih morale da plaćaju carinu, što je omogućilo brži privredni razvoj i veću konkuretnost u odnosu na druge države. Osnovano je zajedničko upravno telo, koje je donosilo propise u oblasti industrije uglja i čelika obavezujuće za zemlje članice. Bila je to prva evropska vannacionalna organizacija. Samo su malobrojni filozofi i političari jedva šest godina po završetku Drugog svetskog rata u Evropi razorenoj ideologijom krvi i tla i raspolovljenoj Gvozdenom zavesom bili u stanju da na osnovu Zajednice za ugalj i čelik projektuju viziju ujedinjene Evrope bez granica, evropskih naroda koji žive slobodno i zajedno, koji stvaraju zajednički evropski identitet. Malo ko je verovao u viziju zajedničkog tržišta, zajedničke monete, zajedničkog evropskog parlamenta i vlade, zajedničkog evropskog ustava. Ugovor Zajednice za ugalj i čelik ograničen na pedeset godina istekao je 23. jula 2002. godine i naravno da nije obnovljen – Evropska unija prevazišla je snove vizionara od pre pola veka.

Pa ipak, uprkos svim dostignućima, danas mogu da se čuju mnogobrojne kritike da EU nema više političku viziju, da je došlo do asimetrije između potpunog privrednog i nepotpunog političkog ujedinjenja, kao što je to rekao nemački filozof Jirgen Habermas. Evropa je još uvek daleko od toga da bude ujedinjena. Unutar EU postoji podela na stare i nove članice, na zemlje unutar i izvan evrozone, unutar i izvan Šengena, na manje i više razvijene; Evropa je podeljena na članice EU i države koje bi to htele da budu; zemlje koje teže članstvu u EU podeljene su na one koje su dobile status kandidata i one koje tek treba da ga dobiju, neke države su započele pristupne pregovore, a neke još uvek čekaju na to; na takozvanom Zapadnom Balkanu države, koje sve do jedne, makar deklarativno, teže ka članstvu u EU, deli jaz opet jednom nastao kao posledica politike krvi i tla – ovoga puta devedestih godina prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji. Evropskoj uniji je danas potrebna nova ideja, neki bi rekli novi san, nova vera u sopstvenu snagu, novi podsticaj da širi svoje granice, nova vizija.

Upravo bi Dunav, najevropskija od svih evropskih reka dugačka 2.900 kilometara, koja protiče kroz deset država i spaja oko 100 miliona ljudi, različite kulture i jezike, mogao da simbolizuje novu, oživelu viziju ujedinjene Evrope. Sve slabosti današnje Evrope mogle bi da budu premoštene baš unutar Evropske dunavske strategije: zemlje članice EU, i države koje to nisu, manje i više razvijene, ravnopravno ujedinjene na zajedničkom razvojnom projektu duž toka Dunava. „Gde bi uopšte mogao da se razvije evropski identitet, ako ne u Podunavlju“, upitao se austrijski političar Erhard Busek, predsedavajući Instituta za Podunavlje i Srednju Evropu, koji će biti jedan od učesnika „Konferencije na vodi“.

I Zajednica za ugalj i čelik je nastala kao ekonomska, interesna organizacija. Ali je nju praktično od samog početka pratila i vizija o ujedinjenoj Evropi, o ujedinjenim i ravnopravnim evropskim narodima, koja se razvijala paralelno sa stvaranjem Evropske ekonomske zajednice. I Evropska dunavska strategija u svoje središte postavlja privredu, ali bi ona mogla da bude mnogo više, od nove tržišne putanje.

PROSTORNO POVEZIVANJE: U načelu krajnje pohvalna ideja o paralelnom udruživanju država članica EU na osnovu specifičnog prostornog povezivanja sa zemljama koje to nisu, ogleda se i u jula 2008. godine u Parizu osnovanoj „Sredozemnoj uniji“, to jest „Uniji za Sredozemlje“ koju je inicirao predsednik Francuske Nikola Sarkozi. Tu je ideja vodilja bila „politička, privredna i kulturna unija na bazi stroge ravnopravnosti“ sredozemnih zemalja. Tu Uniju su prilično uzdržano prihvatile kako severne zemlje EU, tako i Evropska komisija. U samom nastanku „Unija za Sredozemlje“, prestižni projekat predsednika Francuske, je pokazala sve svoje slabosti i gotovo zamrla zbog nemogućnosti da zauzme zajednički stav o prevratima u Severnoj Africi. Time je ugrožena celokupna sredozemna politika EU. Evropske novine pisale su, da su čak zbog nedostatka finansijskih sredstava zaustavljeni konkretni projekti kao što su pročišćavanje mora ili iskorišćavanje solarne energije. Ali to je druga priča, koja sa Dunavskom strategijom ima veze samo utoliko, što se i tu radilo o prostornom razmišljanju koje prevazilazi međe EU.

Dunav je, pak, jedna skroz naskroz evropska priča. Dunavska strategija, pored ostalog, sadrži sledeće elemente: zaštitu čovekove okoline, poboljšavanje infrastrukture, poboljšanje kvaliteta vode, bezbednost plovidbe, turizam, obrazovanje, nauku, socijalno zajedništvo. Dunavska strategija mogla bi da unese svežu krv u evropsku kohezionu politiku i doprinesu prevazilaženju ogromnih razlika u ekonomnskoj snazi podunavskih zemalja. Evropska Dunavska strategija obuhvata četrnaest zemalja: članice EU Nemačku, Austriju, Češku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Sloveniju, ali i zemlje koje to nisu, a teže punopravnom članstvu u EU, Hrvatsku, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Moldaviju i Ukrajinu.

Srbija, kao i druge zemlje srednjeg i donjeg toka Dunava, u okviru Evropske dunavske strategije imaju dobru šansu da iskoriste jedan broj novih instrumenata i fondova EU koji bi mogli da podstaknu privredni razvoj pre svega u oblasti podunavskog turizma. DCC, koji se gradi nemačkim novcem uz podršku nemačkog ministrastva za ekonomsku saradnju, je jedan takav evropski instrument na kojem bi regionalni političari trebalo što brže da nauče da sviraju. Do tih zemalja je, da li će to umeti da iskoriste, da li će državna administracija dovoljno brzo da reaguje, da li je uopšte u stanju da prepozna sve mogućnosti okolo naokolo Dunava i njegove nove strategije. Sa zajedničkim, prekograničnim projektima koji bi se predstavljali u Briselu ta šansa u našem delu Dunava svakako raste. Ako ove zemlje ne budu umele ni međusobno da se dogovore šta im je raditi na Dunavu, ili budu čekale… Pa ništa, ogroman deo novčanih sredstava i sve ostalo dobiće zemlje u gornjem toku Dunava, koje su i inače mnogo razvijenije.