VOX POPULI: O 20 izgubljenih godina

Vladimir Oka

1. Šta je po vašem mišljenju presudno uticalo na civilizacijski kolaps

i ratni raspad SFRJ: kosovska kriza koja je trajala dugo, a intenzivno od 1981;

ustavna kriza SFRJ s vetirajućim pravom republika, rotirajućim rukovodstvima,

jednogodišnjim mandatima; ustavni položaj Srbije „u vlasti pokrajina“; dužnižka

kriza SFRJ od sedamdesetih; „proleće nacionalizma“ posle pada Berlinskog zida 1989, kada su se raspale tri federacije, a formirano 25 nacionalnih država; posttitovski vakuum autoriteta; kriza jednopartijskog sistema; nacionalna rukovodstva u drugimrepublikama; karakter rečima uspostavljenog u Srbiji devedesetih?

Po mom mišljenju, poglavito, možda čak i isključivo, sledeći faktori:

„posttitovski vakuum autoriteta“: mnogi su poželeli, ili biti „kalif namesto kalifa“, ili prvi u svom selu; „kriza jednopartijskog sistema“: na stepenu razvoja tadašnje Jugoslavije bilo je već vreme za višepartijsku demokratiju; „nacionalna rukovodstva u drugim republikama“: ne zato što su bila „nacionalna“ već više iz prvog razloga (vidi gore); „karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih“:

po mom mišljenju karakter Miloševićeve vlasti je sam po sebi garantovao konflikte kako unutar same Srbije, tako i spolja.

2. Kada je Slobodan Milošević zapravo došao na vlast: u januaru 1986, kada je izabran za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije; 1987, na Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao Ivana Stambolića i Dragišu Pavlovića (zbog tri reči: „olako obećana brzina“), ili tokom „Događanja naroda“ 1988. i 1989. kada je izvikan za srpskog vožda?

Miloševiće je, u Srbiji, na vlast došao oceubistvom Ivana Stambolića (koje je kasnije i fizički realizovao, verovatno ostvarujući davnašnji san, a sa minimalnim političkim opravdanjem). Izvikivanje za „vožda“ je bila samo kulminacija višegodišnjih aktivnosti na učvršćivanju pozicije unutar Srbije.

3. Kako su se prema njegovoj vlasti u Srbiji odnosila rukovodstva u drugim

republikama tadašnje Jugoslavije?

Delom i sami oboleli od sličnih bolesti i manija (poglavito veličine), rukovodstva ostalih republika su mahom instinktivno reagovala na srpsku vlast, bez mnogo razmišljanja, ili s razmišljanjem kako da tu zgodnu srpsku mahnitost što bolje upotrebe za svoje unutrašnje ciljeve. Verovatno su se mahom radovali što imaju takvog komšiju. Nije ni čudno, onda, da su kasnije i otvoreno sarađivali (mada ne uvek i za javnost).

4. Kako su to videli vojska, stara garda, intelektualna elita?

Vojska je u početku zaslepljeno verovala da je Miloševič „za Jugoslaviju“.

Kasnije, posle malo veštog kadrovskog pročiščavanja vrh vojske je nagnuo ka isključivo „srpskim“ interesima. Ne znam šta se ovde podrazumeva pod pojmom „stara garda“, ali ako se misli na Stambolić/Pavlović staru gardu SK onda je ona bila vrlo uspešno uklonjena s puta, a samim svojim osobinama i nevična i nemoćna da se bori s populizmom Miloševićevog tipa. Intelektualna elita? Koja intelektualna elita? Ako se misli na elitu tipa „oca nacije“ onda je za njih Milošević bio idealni «konduit» za ostvarenje davnih želja i ciljeva, najviše velikosrpskog tipa.

Ona druga, s moje tačke gledišta prava intelektualna elita je patila od istog problema kao „stara garda“. Nemoć i neukost da se suprotstavi siledžijstvu.

5. Koliko je zapravo bila duboka podrška Slobodanu Miloševiću, s obzirom na to da je više puta dobijao veliki broj glasova i okupljao mase na mitinzima, a da je odziv za zajam za preporod Srbije 1989. doneo tek deseti deo očekivanog priliva, a poziv u JNA 1991. u Srbiji izbeglo više desetina hiljada vojnih obveznika?

Na prvim izborima podrška je bila skoro stopostotna. Ko durkčije kaže, kleveće i laže — ponajviše sebe! Vremenom se krunila dok nije postignuta kritična masa oko 2000. Na žalost, čini se da je i dan danas ta kritična masa podjednako mala i na ivici da prevali nazad na SRS/DSS stranu. Što se tiče zajma, kao i uvek patriotizam je najzanimljiviji kada ništa ne košta. Isto važi i za odziv u vojsku. U masi je lako vikati „U boj! u boj!“, a sasvim je drugo izići iz mase i prijaviti se za tu pušku.

6. Da li ste vi lično (1) bar jednom bili na nekom od „Slobinih mitinga“; (2) da li ste bar jednom dizali tri prsta, vikali „Svi, svi, svi“, pevali „Marširala, marširala kralja Petra garda“, glasali za Vuka Draškovića 1992/93. (u bilo kojoj koalicionoj kombinaciji) ili vikali „Puk’o je ko zvečka“ 2000? (Pazite da vas ne demantuje statistika!)

Ponosno, ne na sva tri pitanja. (1) i (2) su protivni svemu Što osećam kao svoje i dobro. Izvikivanje detinjastih parola nije moj stil, u slučaju 2000.

7. Kako su na promenu na vrhu vlasti u Srbiji gledali disidentski krugovi i nastajuća opozicija u Srbiji? Koliki je deo pristalica i opozicionog bloka u Srbiji došao iz tzv. Događanja naroda?

Disidentski krugovi opsednuti „srpstvom“ su videli svoju veliku šansu – i iskoristili je. Nastajuća opozicija je ili došla iz pomenutih disidentskih krugova, te je bila protiv „komunizma“, ali za ostale delove politike, ili je bila onog tipa koji nije umeo da se nosi s barabama te je ili brzo nestao, ili se jedva oporavio i još uvek pomalo tetura bez prave masovne podrške.

8. Posle jednogodišnjeg koketiranja s nepartijskim pluralizmom u Srbiji je 1990. uveden višestranački pluralizam. U kojoj grupaciji je bilo više verbalnog nacionalizma, u SPS-u koji je nastao spajanjem SSRN i SK ili u novoformiranim opozicionim partijama?

U opozicionim partijama, jer one nisu morale da podilaze delu mase i članstva koji je još uvek verovao da je Milošević inkarnacija Josipa Broza i mesija koje će očuvati Jugoslaviju.

9. Šta je zapravo bila kičma ideologije kojom se Slobodan Milošević rukovodio: komunizam, titoizam, samoupravni reformizam, jugoslovenstvo, srpski nacionalizam, populizam?

Bez ikakve sumnje pragmatični populizam. Sve ostalo je bila dekoracija da se zaseni i zavede prostota. Vlast.

10. Da li je pominjanje švedskog standarda u izbornoj kampanji 1990, „brzih pruga“ Srbije 1991, i Beopolisa, projekta za XXI vek 1995, bila potemkinovska magla, skretanje pažnje s ratne kakofonije, ili cilj koji takva vrsta političke elite nije mogla realizovati?

Potjemkinova sela (ili magla, svejedno, jer nije bilo čak ni drvene fasade). Morala se po svaku cenu skrenuti pažnja sa krvi i muke. Da se narodu dozvolilo da krv i muku vide onakvima kakvi su zaista bili (ne samo u Srbiji) stvari bi se, možda, odvijale bar malo drugačije. Bolje drugačije.

11. Od „Balkanskog Kasapina“ do Glavnog Faktora Mira i Stabilnosti – kakva je uloga stranog faktora u raspadu SFRJ? Amerikanaca, Austrijanaca, Nemaca, Francuza i Rusa?

Prvo, kakva god da je stvarno bila uloga „stranog faktora“, sasvim je sigurno da nije bila onakva kakvom je predstavljana bilo od vlasti, bilo od opozicije. Mislim da je ovde mesto onoj izreci da ako nešto može da se pripiše gluposti/nekompetentnosti nema potrebe pripisivati ga malicioznosti. Posle skoro decenije života u Velikoj Britaniji mogu posvedočiti da i u „narodu“ i u politici postoji mnogo više naivnosti i neveštosti baratanja s „balkanskim mentalitetom“ nego ikakve želje da se iko favorizuje. Da ne govorim o značaju dobre reklame, a zna se čija propaganda je bila bolja u poslednjih 20 godina. Kao što „zapad“ nije baš najbolje razumeo naš problem, tako i srpska vlast nije baš najbolje razumela koja vrsta propagande ka spolja „radi“. Za razliku od, na primer, Hrvatske i Slovenije. Na žalost, izgleda da je sve ovo i dalje slućaj.

12. Da li je između tadašnjih ratujućih vladajužih struktura u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji postojao zajednički strateški cilj?

Ne. Što ne znači da na momente (duže ili kraće, svejedno) putevi ka cilju nisu bili paralelni i komplementarni. Ne verujem da je ikada bilo nekog zajedničkog plana akcije, osim možda od prilike do prilike, čisto pragmatično.

13. Kakvu ulogu u politici Slobodana Miloševića ima odnos prema Srbima u drugim republikama? Da li su njegove izjave poput one iz 1989. da oružane bitke nisu isključene, ili ona od 5. maja 1990. prilikom posete južnom Banatu, da Srbija neće sedeti skrštenih ruku pred bilo kakvim nasiljem nad delovima srpskog naroda izvan Srbije, predstavljale retoriku odvraćanja ili otkrivanje ratnog plana? Kako se može objasniti tolika amplituda u njegovoj nacionalnoj politici – od vojne pomoći po cenu sankcija do potpunog medijskog i političkog ignorisanja, na primer sloma RSK avgusta 1995?

Jedva sam čekao da upotrebim ovaj izraz: „moneta za potkusurivanje“. Bez dileme. Šta drugo, kada ih je naizmence branio i ostavljao na cedilu, a sve u zavisnosti od

sopstvenih potreba?

14. Zašto je tokom ratnih zbivanja u periodu raspada SFRJ angažovan tako veliki broj ljudi s one strane zakona?

U svakom ratu se koriste plaćenici. Ništa komplikovanije od toga. To što su ovi „naši“ u isto vreme bili proglašavani za nacionalne heroje i slično je samo dekor, u najboljem slučaju, ili smišljena aktivnost radi maksimiziranja rezultata (i profita). I naravno, ilustracija beskrupuloznosti vlasti. Svih.

15. Zašto je devedesetih došlo do velike pljačke naroda, do bogaćenja na nesreći naroda i da li je to prestalo 2000?

Pojavila se zgodna prilika, vlastima je trebalo „sivog“ profita za „sive“ ratove. Beskrupulozna vlast ne mari beskrupulozne „bizmismene“, a još manje mari za to da li narod pati, ili ne. Da li je prestalo 2000? Verovatno, kao državna politika.

Problem je iskoreniti nastale navike. Kako reče Džoni Štulić: „navika ne blijedi lako, teško se i stvara…“ Problem je samo što se ovakve loše navike previše lako stiču, a previše teško gube.

16. Zašto su tokom ratova u vreme raspada SFRJ u tolikoj meri ignorisane ženevske i druge konvencije o pravilima ratovanja i osnovna ljudska prava: zbog karaktera tih ratova, zbog amoralnosti vođa, zbog sloma institucija i poretka, zbog ratnom propagandom indukovane mržnje, zbog sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, ili zbog nagomilane sklonosti ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci?

Sve gore navedeno osim poslednjeg. „Nagomilana sklonost ka nasilju u pojedincima u narodu i u vojsci“ je sigurno postojala, ali je mogla da ispliva samo kao rezultat ostalih navedenih faktora. Uz to, kojim pojedincima? U kolikom broju? U društvu uvek ima „pojedinaca sklonih nasilju“. Pitanje je samo procenta.

17. Da li biste radije rekli da je režim Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. srušen, ili da je urušen zbog unutrašnje demoralizacije i moralnog truljenja?

Ni jedno ni drugo. Kao što se dobro vidi i danas, njegovi proklamovani ciljevi (za razliku od stvarnih, koji su bili uglavnom grčevito držanje za vlast) su i dalje popularni u većini naroda. Pitanje je samo što je jezičak vage prevagnuo na stranu koja bi to možda ipak izvela mirno i „demokratski“.

18. Kako objašnjavate naglo masovno bekstvo od poraženog vođe u periodu oktobar – decembar 2000? Kako su se ponašali demokratski prvoborci iz 1990, 1992, i oni iz 2000?

Ne razumem baš najbolje ovo pitanje? Misli li se na Miloševićeve saradnike koji su ga napuštali u tom periodu? Ako je to, onda važi ona o pacovima koji napuštaju brod koji tone. I tako je u Miloševićevoj vlasti, sama vlast (i profit koji uz nju ide) bila praktično jedini i osnovni cilj. Kako je počela da se kruni, tako su oni koji su još mogli tražili drugo uhleblje. Demokratski prvoborci iz raznih perioda? Oni su se ponašali uglavnom isto tada i ranije i sada. Ništa se naročito nije promenilo, samo je „miloševićevski“ stil izašao iz mode.

19. Da li su haško suđenje i smrt Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji promenili javnu predstavu o njemu?

Ne. Ni za jotu.

20. Zašto za devet godina posle 2000. u Srbiji nije bar dostignut ekonomski nivo iz 1989, odnosno zašto oporavak traje toliko dugo?

Zato što je zemlja materijalno i moralno urušena mnogo više nego što ovo pitanje implicira, i mnog više nego što je većina spremna da prizna.

Mila Perković

(tekst ne može biti objavljen zbog uvreda koje izazivaju nacionalnu mržnju)

Miša Bern

1.Porast nacionalizma,pad Berlinskog zida gdese islo na ujedinjenje akod

nas na razjedinjenje.

2.88-89.

3.Vrlo loše, nacionalistički jer je svako hteo da postane lider regiona i ostane upisan u istoriju svog naroda.

4. Vojska se podelila po nacionalnoj pripadnosti a intelektualnu elitu i nemamo imao samo naziv koga čine razni gnjavatori.

5.Podrška naroda je bila velika što govore i pobede na izborima, odziv za zajam je bio očekivan i zadovoljavajući ako se pogleda činjenica da je i pokojni Đinđić apelovao za pomoć i dobio ništa, a izbegavanje služenja vojnog roka je sada katastofalnije samo se prikriva služenjem civilnog vojnog roka. Da li se iko upitao kolko regruta stiže iz dijaspore.

6. Nisam bio toliki pristalica slobizma još manje pristalica lažnog patriote Vuka Draškovića, čiji je jedini cilj da udari Srbin na Srbina.

7. Koji jadni disidentim koja opozicija, pa to je zapad držao i plaćao i sad beremo plodove njihove zablude.

8. Šta je sa ostalima, osim SPS.

9. Ništa od toga, možda socijalna politika, očuvanje privrede.

10. S čega skrećemo pažnju sad? Sa hiljadu evra, „Fijatom“, hiljadama radnih mesta, famoznim koridorom 10, SSP-om, belim šengenom ili šarenom lažom.

11 .Pa toje poznato i vrapcima na grani, lako je svima njima bilo da se folkaju dok su Rusiju vodili laici, zašto se ne folkaju sad.

12.Ne.

13.RSK se slomila sama uz pomoć opozicije u Srbiji.

14. Pa koji su to sa one strane zakona i zašto nisu sankcionisani posle 2000?

15.Narod je se pljačkao uvek, pljačka se i sad, samo na malo kulturniji način, pa školovali su se i oni malo.

16. Pogledajte koliko su Srbi stradali kroz vekove i laiku će biti jasno.

17. 5. oktobra je sjahao Kurto a uzjahao Murto koji i dan danas jaše.

18. Vođa nije poražen begala nije vera već nevera. Demokratski prvoborci, eto vidimo plod njihovog ponašanja, država sve manja, zaduženos sve veća, primanja sve manja, poskupljenja sve veća i, ko je ovde poražen?

19. Da od gubitnika postao je pobednik i sinonim jednog progona.

20. Nažalost u Srbiji se ne ide napred nego nazad, ono što je Srbija imala 89, to je demokratska bratija rasprodala puneći džepove i budžet, čime danas da se oporavlja: proizvodnjom malina i deteline sa četiri lista, Mlađinim „Fijatom“, ili obećanjem da kod nas nema krize jer je stigao MMF, propalom socijalnom politikom, izumrlim srpskim bankarstvom? Tu je poraz demokratije, a pobeda Miloševića.

Ivan Jovanović

Jugoslavija je napravljena posle I svetskog rata da bi se rastavila Austrougarska, bivše austrijske kolonije Slovenija, Hrvatska i Bosna su stavljene pod kontrolu Srbije koja je tada bila usko povezana sa Francuskom, Engleskom i Ruskom imperijom. Od početka je to bila država koje je bazirana na miru kroz strah od diktatora; tada Kralja, kasnije TITA. Kad diktatora nije vise bilo, država se krvavo raspala, kao što je u krvi stvorena i održavana. Raspad te države koristili su svi uključeni za ubrzano dobijanje moći, para i teritorija.

Goran Vladisavljević

Za Slobodana Miloševića sam prvi put čuo negde 1987. kada je moj otac došao kući sa posla i rekao: «Sutra vozim Slobodana Miloševića u Grčku!» Tada sam se prvi put upitao ko je taj Slobodan Milošević. Vozio ga je kasnije i na Gazimestan, istina samo do Prištine, nakon čega je ovaj nastavio put helikopterom i tu se otprilike, zbog njegove penzije, prekida svaki kontakt mog oca i Slobodana Miloševića.

Prvi put sam imao problema zbog Slobodana Miloševića već nekoliko godina kasnije, 1991. godine. Tada sam dobio stipendiju holandske vlade i taman kada sam se spremao da otputujem na specijalizaciju, Holandski konzul u Beogradu, izvesni gospodin Verner, mi je rekao: «Vaša stipendija se ukida. Vi ste žrtva sankcija.»

Pretposlednji put sam imao problema sa Slobodanom Miloševićem 2003. godine. U jednoj japanskoj banci sam pokušavao da pošaljem novac u Srbiju, ali su mi rekli da novac ne može biti poslat.

-Zašto?

-Ne možemo vam reći razlog, to je naša poslovna tajna.

-Ali molim vas recite mi, koji uslov ne ispunjavam.

-Zabranjeno nam je da vršimo novčane transakcije članovima porodice Milošević!

-Ali, ja se uopšte ne prezivam Milošević.

-Izvinite molim vas gospodine, za nas Japance Vladisavljević i Milošević je veoma slično, pa smo mislili…

Poslednji problem sa Miloševićem sam doživeo svega nekoliko dana kasnije. Iako sam živeo u Japanu mesecima, nikada do te večeri nisam čuo da se na njihovom japanskom dnevniku spominje reč Beograd. Te večeri na dnevniku sam prepoznao čak dve reci: Beograd i Đinđić. Ostatak vesti nisam razumeo, ali sam video kola hitne pomoći ispred Urgentnog centra. Sećam se da cele noći nisam mogao da zaspim, da nisam imao internet u stanu, da sam prvi došao na posao sledećeg dana, da sam odmah upalio kompjuter i otvorio jedan naš sajt. Nadao sam se naslovu ‘U Beogradu ranjen ….’

Na žalost naslov je glasio ‘Metak u srce’. Setio sam se odmah Slobodana Miloševića i pomislio da će se plodovi zla koje je posejao po Srbiji osećati još decenijama.

Između ovog poslednjeg i onog prvog problema koji sam spomenuo, smestilo se još bezbroj drugih većih i manjih problema koje sam imao zbog tog čoveka: od čekanja u redovima, preko Dafine, do bombi nad Beogradom i ukradene mladosti. Od za mene nepoznatog putnika u salonu Falkona postao je Balkanski krvnik koga po zlu pamte u čitavom svetu. A šta se desilo u međuvremenu sa mnom, ‘zrtvom sankcija’, kako me je okarakterisao gospodin Verner? Dobio sam neke druge stipednije, ‘veće i bolje’, kako je govorio Milošević za naše srušene mostove.

Saša Mitrović

Na kolaps SFRJ uticao je „posttitovski vakuum autoriteta“.

Naime, najjači garant opstanka SFRJ bio je Tito. Zvanična propaganda, oblikovana na „koordinacijama“ urednika vodećih medija u to vreme i partijskih fukcionera zaduženih za medije, nije to ni pokušavala da sakrije. Tito je bio sinonim moderne Jugoslavije (SFRJ) i garant opstanka iste i njegovim odlaskom otvorilo se pitanje njene budućnosti. Ovoga su bili svesni kako Partija tako i velika većina građana koja nije pripadala članstvu Partije. Ostali navedeni faktori su doprineli kolapsu

SFRJ, ali ključni faktor je bio nedostatak vođe tj. autoriteta za kojim su

podjednako žudeli svi balkanski narodi (možda sa delimičnim izuzetkom Slovenaca).

Kao ilustracije, setimo se epizode sa Antom Markovićem i probušenim nadama kod velikog dela građanstva u opstanak SFRJ (pojava novog, modernog vođe). Ili, ukoliko proanaliziramo psihološke profile izabranih predsednika kod ključnih naroda umešanih u krvavi raspad SFRJ (Milošević, Tuđman, Izetbegović), frapantna je, donekle uspela, težnja ka imitiranju bivšeg velikog vođe u različitim aspektima (imidž, način vladanja i obhođenja itd).

Na ratni raspad SFRJ, međutim, uticala je mešavina faktora od kojih je najznačajniji nizak civilizacijski nivo balkanskih naroda. Ako se SFRJ posmatra geografski sa zapada ka istoku, rekao bih da je, na žalost, ovo najizraženije kod naroda koji su jako dugo vremena proveli pod turskom vladavinom, dakle Srba i Makedonaca. Ukoliko pretpostavimo da je, u vreme raspada SFRJ, svaki narod imao legitmno izabrane predstavnike, možemo zaključiti da je karakter režima uspostavljenog u Srbiji odgovarao civilizacijskom nivou srpskog naroda tj. da je on (režim) ispoljio najlošije kvalitete, odnosno nacionalne crte Srba – primitivizam, netoleranciju, ksenofobiju, neumerenu agresiju, prostakluk itd. Prema tome, iz ponuđenih faktora sklon sam da izaberem „karakter režima uspostavljenog u Srbiji devedesetih“ kao krivca za ratni raspad SFRJ.

2. S.M. je zapravo došao na vlast tokom „Događanja naroda“.

Sve do tada bile su unutarpartijske borbe koje nisu bile nekarakteristične ni za neke prethodne periode u istoriji Partije. Ove borbe, međutim, morale su biti legitimisane od strane naroda pošto su se pravila igre ubrzano menjala sa kolapsom istočnog bloka. Naime, nije više bilo dovoljno biti izabranim funkcionerom od strane Partije već je legitimitet novom vođi morala da pruži i ubedljiva masa jer je nastupio još jedan kritičan trenutak u istoriji. Poslednji takav trenutak bio je kraj II sv. rata i prethodni vođa izrastao je iz tog, za nas još i građanskog, rata u rasparčanoj Kraljevini Jugoslaviji. Zato je i ovaj novi morao da izraste iz „borbe“ tj. uličnih okupljanja (to su one spominjane „bitke u kojima se nalazimo“ sa Gazimestana pre onih pravih, oružanih koje «nisu isključene». Bez ovog završnog čina legitimisanja, vođa ne bi bio spreman da vuče sve vratolomne poteze koji će uslediti.

3. Rukovodstva u drugim repbulikama su bila ohrabrena pojavom S.M. jer im je on omogućio da se usude da realizuju svoje ništa manje opasne, nacionalističke i druge, ciljeve.

4. Vojska je bila dezorijentisana i, kao „najjugoslovenskija“ institucija, bila je i najveća žrtva raspada SFRJ u smislu materijalnih i ljudskih resursa.

Stara garda (Partije) nije imala jedinstven stav i nije mogla da preusmeri tok događaja.

Intelektualna elita je u većini blagonaklono gledala na dolazak na vlast S.M.

Manjina je bila omalovažavana i marginalizovana.

5. Podrška S.M. bila je onoliko duboka kolika je bila duboka podrška idejama koje je on predstavljao u glavama ljudi. U početku ogromna, ta podrška se krunila sa svakim novim mirovnim zaokretom S. M.

Ipak, jedno je verbalna podrška idejama a drugo je lična materijalna podrška u vidu novca ili odziva na regrutaciju. Retki su trenuci u istoriji bilo koje zemlje gde je neko uspeo da mobiliše ljude na ovaj način i ne vidim zašto bi neuspeh S. M. u ovom aspektu svedočio o nedostatku podrške njegovoj politici.

S druge strane, mislim da je odziv za zajam za preporod Srbije bio veoma veliki (radi se o stotinama miliona dolara) i ja ga ne bih potcenjivao iako je doneo desti deo očekivanih sredstava. Koliko bi ljudi u Srbiji danas učinilo isto to?

6.Ja spadam u kategoriju (2).

7. Disidentski krugovi su smatrali da se radi o unutar-parijskim obračunima. Kasnije su se podelili na pristalice i protivnike vlasti koja je počela da koketira sa nacionalizmom.

Slična je situacija i sa nastajućom opozicijom u Srbiji koja je pretežno bila nacionalistički orijentisana tj. nezadovoljna „suviše blagom“ nacionalnom retorikom vlasti.

U „Događanju naroda“ nisu učestvovale samo pristalice poražene frakcije Ivana Stambolića, a to je izrazita manjina građana. Prema tome, podjednako su učestvovale i prostalice budućeg SPS kao i SPO, SRS i DS.

8. Više verbalnog nacionalizma bilo je u opozicionim partijama, eventualno sa izuzetkom DS (pre početka beskonačnog procesa frankcionisanja).

9. Populizam u oblandi jugoslovenstva. Kada se ta obladna „izlizala“, pokazala se

oblanda srpskog nacionalizma.

10. Izbori se na Balkanu dobijaju na slatkim obećanjima i SPS je u tom smislu uvek imao dobru propagandu. Prema tome, rekao bih da je ovo bilo skretanje pažnje s ratne kakofonije, iako ne isklučujem da je unutar vladajućeg sloja bilo ljudi koji su iskreno verovali u te projekte, pa su, na neki način, i sami bili izmanipulisani.

11. Nemačka i Austrija su uticali više na početku krize. Setimo se priznavanja novih država početkom 1992. i epozode „Danke Deutsćland“, dok su SAD bile rezervisane dosta dugo. Sa produžavanjem trajanja rata u Bosni, SAD preuzimaju sve aktivniju ulogu, da bi presudno uticale na Dejtonski sporazum i bombardovanje sprskih snaga u RS i same Srbije kasnije zbog konflikta na Kosovu. U godinama posle 2000.g. često preuzimaju vodeću ulogu od EU u rešavanju pojedinih pitanja na Balkanu kao što je proces osamostaljivanja Kosova itd.

Francuska i Rusija nisu imale aktivnije uloge u događanjima na Balkanu ili su, u najboljem slučaju, bile nadglasane od ostalih uticajnih država (primer Kontakt grupe koja je bila pokušaj «izbalansiranog» pristupa velikih sila krizi u bivšoj SFRJ).

12. Ne, osim u pojedinim epizodama kao što je na primer dogovor između Tuđmana i Miloševića o podeli Bosne.

Svako od njih je imao cilj da osvoji što više teritorije za sebe prema svojim mogućnostima. Ovo znači Slovenci da zadrže avnojevsku granicu Slovenije, Hrvati isto to plus nešto da „otkinu“ od Bosne, a Srbi da otkinu što više teritorije od bilo kog svog zapadnog suseda. Ako bi se to povremeno podudaralo sa taktičkim ciljevima neke od suprotnih zaraćenih strana – sklapala su se privremena prijateljstva.

13. Sklon sam da verujem da su izjave sa početka vladavine „predstavljale retoriku odvračanja“, jer građani još uvek nisu bili spremni da se upuste u oružani građanski sukob, pa samim tim ni da slušaju o nekakvom ratnom planu. Zapravo, mislim da vlast S. M. nije ni imala nikakav ratni plan, on se razvijao u skladu sa razvojem događaja na terenu. Suviše visoko bismo cenili vlast S.M. ukoliko bismo pretpostavili da je na ona na početku raspada SFRJ imala bilo kakav plan,

uključujući i ratni.

(Promenljiva) amplituda u nacionalnoj politici se može objasniti idelogijom populizma, koji se zasniva na težnji da se privuče podrška što većeg broja stanovnika. Varijacije u nacionalističkoj retorici su bile fin (precizan) instrument u sprovođenju ove ideologije.

14. Građanski sukob takvih razmera izazvao je moralnu i svaku drugu vrstu krize kod prosečnog građanina koji nije iskazao preterani optimizam ka ličnom učešću u tom sukobu.

U takvim uslovima, angažovanje kriminalaca lišenih moralnih stega i besplatno „obučavanih“ uglavnom po zemljama zapada je logičan potez svih zaraćenih strana uratu koji je usledio za raspadom SFRJ.

15. Velika pljačka naroda je drugi zajam za Srbiju, ovaj put za njen opstanak na ratnom putu. Ovaj zajam međutim nije bio dobrovoljni već su ga svi podjednako platili kroz obezvređivanje svog rada (plata 5 maraka) i stečenog kapitala («stara

devizna štednja»). S druge strane, država je zauzvrat pružila određene koncesije građanima (kupovina bele tehnike na čekove bez pokrića, otkup stanova za „staru deviznu štednju“, život za 100 DM mesečno) tako da je termin „velika pljačka naroda“ prilično uslovan. Pre je ova pljačka išla na račun državnih resursa (propadanje fabrika i preduzeča, neulaganje u unapređenje tehnoloških procesa itd.) što je jedan od razloga ekonomske slabosti Srbije 15 godina posle ove pljačke tj. danas.

Ipak, do velikog bogaćenja pojedinaca je, bez bilo kakve sumnje, došlo i to kao kao posledica njihove umešanosti ili zasluga za izvršavanje državnih poslova koji su 90-ih dobrim delom bili u privatnim rukama (uvoz benzina, oružja, izvoz kapitala, itd). Ekonomska kriza i svi njen propratni efekti su direktna posledica učestvovanja Srbije u ratu 90-ih i žalosno su svedočenje o nesposobnosti vlasti u Srbiji da održe kakvu-takvu ekonomsku stabilnost u ratnim godinama, što je polazilo za rukom i mnogo siromašnijoj Srbiji u nekim od prethodnih ratova.

Pljačkanje naroda je prestalo negde sredinom 1990-ih, jer su resursi bili manje ili više iscrpljeni. U manjoj meri nastupilo je ponovo posle bombardovanja Srbije, uvođenjem poreza solidarnosti, obezvređivanjem dinara i buđenjem inflacije.

16. Teško je izabrati jedan od ponuđenih faktora jer su svi, u određenoj meri, uticali na nepoštovanje ratnih konvencija. Ipak, presudan uticaj ima slom institucija i poretka tj. vojne strukture koja je nadležna za sprovođenje ovih konvencija kroz nametanje poštovanja vojnih pravila službe i kažnjavanje za nesprovođenje istih. Da je postojala jasna legitimna i legalna vojna struktura koja je mogla sprovoditi vojničku disciplinu i pravila vojne službe, do ovoga bi svakako dolazilo u mnogo manjoj meri.

17. Režim je urušen zbog unutrašnje demoralizacije, ali 5. oktobar se isto tako nikada ne bi spontano dogodio, tj. režim se ne bi predao bez borbe, makar i iscenirane.

18. Masovno bekstvo od poraženog vođe je normalna pojava u ljudskoj istoriji i nije karakteristično samo za određeni narod ili grupu ljudi.

Nisam razumeo pitanje u vezi ponašanja demokratskih prvoboraca. Ukoliko se odnosi na ponašanje prema poraženom pripadnicima režima, mislim da nije bilo organizovanog progona na nivou novih vlasti, već je to do izražaja došlo više na lokalnom nivou, gde se ljudi međusobno poznaju i gde su i strasti još izraženije (setimo se epizode sa «kriznim štabovima DOS-a» neposredno posle 5. 10. 2000. gdesu masovno smenjivani pripadnici bivšeg režima isključivo na osnovu te činjenice).

19. Da, donekle su povratili pređašnju predstavu o Miloševiću kao o zaštitniku «srpskih nacionalih interesa» u odnosu na predstavu o «korumprianom političaru čija je jedina ideologija bila opstanak na vlasti po svaku cenu».

20. Za oporavak na nivo iz 1989. će, logično, trebati mnogo više vremena nego što je trebalo da se padne na nivo iz 2000. +ak i kada bi se na tome radilo kao na najvažnijem nacionalnom cilju. Međutim, faktori kao što su nesposobna i neiskusna vlast (uporedimo iskusnog «vlastokratu» Dačiča sa neiskusnim Đelićem), nedefinisani nacionalni ciljevi (lutanje između Kosova, zapada i istoka), demoralisanost i iscrpljenost građanstva neprekidnim krizama i neiskrenost međunarodne zajednice u odnosima sa Srbijom otežavaju mnogostruko ovaj cilj.

Mislim da je standard iz 1989. godine sve više mitski cilj koji današnja Srbija čak i nema šanse da dostigne u prvoj polovini 21. veka.

Milivoje

Iz ovakvog ugla gledanja na predmetne događaje nastaju vicevi poput onoga o Titu i situ… Namerno se poturaju lažne dileme. Vreme koje pominjete obeleženo je padom Berlinskog zida (kraj „hladnog rata“, poraz jednih i pobeda drugih) . Kako se ko odredio prema tim faktorima, tako je i prošao.

Da su ovde Srbi izabrali pobedničku stranu, mogli su da imaju i deset, a ne jednog Arkana i svi bi bili heroji a ne zločinci (kao n.p. Tači i slični…). Pobedničku stranu nije izabrala ni relevantna intelektualna elita. Sad se svi vade na Miloševića, kao i Tito na Staljina…

Elvis Bećirović

Kao istoričar, smatram da pojava Miloševića govori u prilog tome da Srbija nakon 1971. i uklanjanja “liberala“ Perovićke, Tepavca, nije imala više demokratskog potencijala… Čak i članovi partije SK Srbije od Draže Markovića i njegovog desnog skretanja u CKSKJ 1982. godine, nisu bili imuni na velikosrpski zov 80-tih –

tako da Stambolić i Pavlović nisu imali šanse 1986. godine…

Pričati o opoziciji u Srbiji 1990. je nepotrebna stvar, jer SPO nije imao drugu matricu političkjog delovanja od SPS-a.

Jedini istinski opozicionari Miloševićevom režimu bili su pokojni Ivan Đurić, Zoran Điniđić i Dragoljub Mićunović…

Slobodan Milić

Dolazak Miloševića na vlast u Srbiji za mene je bilo veliko ohrabrenje sve do 28. 06. 1989. godine kada sam konačno shvatio da je ovo još jedna obmana, ni prva ni poslednja, u mom, ne tako kratkom, životu. Tada sam počeo, pre svega čitajući Borbu, kasnije gledajući Studio B, da shvatam da nisam usamljen u svojim razmišljanjima. Ali, nas je bilo zaista malo. U sredini gde sam živeo i radio bio sam crna ovca, tako da su se mnogi u međusobnim razgovorima pitali: «Šta je sa Milićem, on kao da je malo svrnuo s pameti?» Moja borba je bila uporna da dokazem da je ovo velika prevara. Nije vredelo ni što je počeo rat, ni što su uvedene sankcije, ni enormna inflacija, ni Jezda i Dafina, ni moje tvrdnje da se u ovim okolnostima mnogi krijuci se iza «partizma» bogate dok je ogromna većina naroda u Srbiji stremila ka simromaštvu i bedi. Poneki su se otreznili kada je Sloba uveo sankcije Republici Srpskoj. Ni ,,bljesak„ ni ,,oluja„ nisu pomogli da narod shvati suštinu. Sama činjenica da su od nas svi bežali kao đavo od krsta nije bila dovoljna da narod shvati da je glavni (moram priznati ne i jedini) problem u Srbiji. Krađa lokalnih izbora i višemesečni protesti su polako (pokazali) da je odnos snaga za i protiv Miloševića poceo da se menja njemu na stetu. Prodajom Telekoma kupljen je socijalni mir tako da je veći deo ’97 i ’98 protekao u miru, izuzimajući Kosovo gde su Albanci, videvši svoju šansu veka, uzeli stvar u svoje ruke. Umesto da problem rešava u saradnji sa međunarodnom zajednicom, Milošević primenjuje silu koja nije prošla ni u Sloveniji, Hrvatskoj, a ni u BiH. Referendum je bio jedna velika farsa a koliko je bio «principijelan» videlo se uskoro kada je (protiv narodne volje) dozvolio da na Kosovo dođe međunarodna verifikaciona komisija. Nerazjašnjena ubistva osoba bliskih njemu su bili prateći model njegovog načina vladanja. Usledilo je bombardovanje. Ništa se nije menjalo u njegovoj politici, valjda čekajuci da se

raspadne NATO, sve dok nisu poceli da gađaju elektro-energetske objekte. Tada je narod ostajao duze vreme bez struje (i vode), što ga je primoralo da savije kičmu i preda Kosovo koje nećemo nikada povratiti.

Ništa zbog raseljenih lica…

Setimo se samo izbegličkih kolona 1995 iz Kninske krajine (tzv. RSK). Kakvo ignorisanje. Dolazi 2000-ta, godina velikih promena, ali prividno, strukture skoro da nisu ni dotaknute. Pokojni Đinđic je bio primoran da sklopi pakt sa đavolom sto je na kraju platio zivotom.

Nakon njegovog ubistva nije se na političkoj sceni pojavila ličnost koja je, kao on, bila spremna da preuzme odgovornost. Ćeda i njegov LDP su malo ulivali nadu, ali odlazak njegovih saboraca iz stranke (Leka, Samardžić i dr..) su u meni pobudili sumnju da nije sve baš tako kao što Čeda priča. Jedina nada, po meni, su Nataša Kandić, Sonja Biserko, obe Biljane, ali su one toliko satanizovane da nam nema spasa ali, nadam se, propasti nećemo. Mi u Srbiji moramo da shvatimo da je svo zlo počelo od nas i tek kada to shvatimo možemo se nečemu, boljem, nadati.

Igor Mihaljević

1. Nepostojanje modernog, građanskog društva, imunog na bestijalnost

pojedinaca, institucija i politike bivših republika.

2.1986. Ostalo je rutinsko privođenje utakmice kraju.

3.Sportski – koristili su svaku grešku protivnika.

4. Vojska zbunjeno, stara garda emotivno, intelektualci pogrešno.

5. Vrlo duboka, zbog klasične i političke neobrazovanosti građana.

6. Na mitinge ne idem. Od svega navedenog, glasao sam za opoziciju na lokalnim izborima 1996. godine i za DOS 2000.

7. Od slučaja do slučaja. Iskreno, ne znam.

8. Iste fraze, drugačiji maniri – isti efekat.

9. Populistička oligarhija.

10. Jedna od mnogih.

11. Evropska unija, i njene članice pojedinačno, je/su na primeru raspada SFRJ prvi put ozbiljno pokazala nemoć u rešavanju međunarodnih sukoba, što traje i nikada nije, niti će, realno pomogla Srbiji ukoliko od toga nije imala ličnu korist. SAD su pokazale i dokazale da je odlučna pretnja i upotreba vojne sile najefikasniji metod u ostvarivanju planova State Department-a.

12. Kao i uvek.

13. Izuzetnu. Klasična zloupotreba zarad ostvarenja ličnih ambicija.

14. Ima ih, voljni su da rade i nemaju moral i savest.

15. Zato što im se moglo. Danas je to manje brutalno i pravda se drugim razlozima.

16. Pogledajte pod 1.

17. Urušen.

18. Logičan odbrambeni mehanizam, preživljavanje koje su im omogućili neodlučni i korumpirani.

19. Kod razumnih ljudi, ne.

20. Korupcija na svim nivoima i nedostupnost predpristupnih fondova EU.

Milan Uzelac

udesu koji je zahvatio milione

civilizacijski kolaps

verbalnog nacionalizma

kičma ideologije

potemkinovska magla

uloga stranog faktora

amplituda u njegovoj nacionalnoj politici

ljudi s one strane zakona

bogaćenja na nesreći naroda

unutrašnje demoralizacije i moralnog truljenja

Da li možete da nam objasnite značenje gore navedenih sintagmi – fraza – rečenica?

Malo mi je čudno da tako ugledne novine koriste tako okoštali jezik (ako sam upotrebio pravi pridev)

(Neke odgovore dobićete vremenom u našoj rubrici Novogovor. Prim red.)

B. S. Mišković

1. Naravno da je sve pobrojano doprinelo dometu kolapsa i širini krize, ali je ustavotvorna manija priučenog seoskog učitelja (E. Kardelj) ipak prauzrok.

Uča se nije zaustavljao dok nije doneo ko-zna-koji-po-redu Ustav, krunisavši opus „Ustavom iz ’74.“ kojim je svaka republička partija dosledno ga primenjujući upućena na autonomiju i, najzad, ‘autokefaliju’, odnosno osamostaljenje. Ali – sa kvakom-22 za Srbiju: ona je, iako republika kobajagi kao i ostale, morala ne samo da sluša glasove svojih podređenih regiona, ukupno dva, nego je bila prinuđena da im se povinuje. Taj je Ustav, kao seme razdora, tiho kao voda breg potkopavao samu eventualnost opstanka u bilo kakvoj zajednici. Parola o bratstvu, naročito njen deo o jedinstvu, na kojoj su Crveni zasnivali prisilu, a putem nje opstajali na vlasti, odbačena je potezom učiteljevog pera. Naravno da je on planski tako formulisao Ustav, naravno da je to išlo u korist njegove krvi i tla, bilo bi čudo da je on vodio više računa o nama nego ‘naši’, ime im se ne pomenulo.

Ako je Ustav – a trebalo bi da jeste – temelj na kojem se kuća gradi, onda nije nikakvo čudo što je kuća razbijena u paramparčad. Kakvi majstori, Uča i arsen-lupenovski hohštapler-bonvivan, toliko i držalo vodu. Tako da je prvi i osnovni uzrok sramotnog civilizacijskog ćorsokaka, iz kojeg je veoma teško trčati nazad do izlaza pa tumarati tražeći ‘pravi put’ i otperjalo društvo,nesposobnost da se radi za sopstvenu stvar. Nesposobnost naših pravnika, nedostatak kuraži, podrepaštvo, mefistofelovsko držanje ‘širom zatvorenih oćiju’ dok se kuća gradi, podleganje neprestanoj propagandi o ugnjetačima, majoritetu, vojnoj tradiciji, o nacionalizmu, čak. Ketmanstvo, jednom rečju.

Tek, ustavotvorenje priučenih amatera-nacionalista došlo nam je glave, ali smo sami krivi.

2. Nije taj (S. Milošević) došao na vlast ’86., on je na tron posađen, prvo putem mašte a potom pomoću demokratskog centralizma (koja oksimoronština) čim se zablenuo u cvet u Mirinoj kosici i više ga odatle nije skidao. (dalje sledi nedozvoljeno davanje psihijatrijskih dijagnoza, prim red).

3. Baš me briga. Meni su moji došli glave. Ne baš moji, naši. Što će reći, vaši.

4. Vojska ne vidi, ona prvo sluša a posle to isto naređuje. Stara garda? Mislite lumpenproleteri preobraćeni u malogradjane s raznih novih beograda? Mislite na staboliće, miniće, markoviće? Mogu misliti, a ne bih da zamišljam, njihove cipele mirišu. Intelektualna elita, cela stala u Klub književnika. Pravili večeri, naravno intelektualne, ništa motke ili vikanje kroz prozor.

5. Bojim se da je podrška Slobi i slobizmu bila i ostala jaka. Nikome se novac olako ne daje, pa ni za zajam. Ali podrška, kružić na listiću … za onog divnog čoveka koji onako voli ženicu i misli na sve nas, evo i vodu imamo mada su nam struju odavno ukinuli … to su mnogi po selima i gradovima učinili i činili sve do 5/X, ali i posle njega. Setite se da je Koštunica dobio tada mal’ne nepriznatu vlast sa jedva nešto preko jednog procenta svih nas. I u gradovima i u selima.

Ipak, najviše se zgražavam što su ideje koje nalikuju na slogane i parole – zajedno sa partijom-predstavnicom, komunistima u pelenama – vraćene na pozornicu i to od strane onih koji su nas tim istim facama i imenima najviše plašili.

Požuteli demagozi, najveći populisti jer su i najveći (agit)propagandisti,potpomogli su kontinuitetu slobizma kojem je svaki puk sklon. To vidimo kako po hlebu za 3 dinara, tako i po 200.000 otvorenih novih radnih mesta. Laži što masnije i što češće, rekao bi Gebels da je živ.

6. (1) Naravno da nisam bio na ‘njegovim’ mitinzima, inače ne bih pisao ovo i ovako dosad. (2) Ali, naravno da jesam i da i dalje dižem tri prsta, makar samo zato što takav znak niko drugi na svetu nema. Nisam pevao ni Gaulajteru ni Kralju, ne znam reči, a nemam ni partizane ni četnike u porodici (Čudo neviđeno, ali moguće).

Promukao i pocepao cipele na ‘našim’ hepeninzima a onda se razočarao, osvestio i – ostao nepartijac. žao mi onog ustavnog pravnika kojeg proglasiše za truta, nije nas kupovao na nadimke i slogane. Nije nam ‘olako obećavao brzinu’, kao bivši, niti brzometne reforme, kao isto bivši.

7. Smešno pitanje, jer svi znamo koliko nas je bilo 9. marta na Terazijama i kolika je zaista šačica ostala posle tenkova. Još bolje, koliko IH je bilo kod Televizije kad je Borislav V. Pekić ponovo dobio po tintari od slične vlasti. Ako je to bilo jezgro – uz par onemoćalih akademika i hrabrih poslenika iz Udruženja za slobodu izražavanja (ako se tako tačno zvalo), a ne zaboravimo ni Turajlićku koja kao Marija na prkosima skida tablu sa uličnim natpisom – onda je broj ‘nas’ od 5/X tačan pokazatelj koliko ih je prešlo na drugu obalu u međuvremenu. Drugo, da budem iskren, u početku je celo to ‘događanje’ započeto na Kosmetu delovalo stimulativno, kao moguća iskra rušenja celokupnog režima. Činilo se anarhičnim, izgledalo meni laiku naivnom (i tada mlađem, ako opravdava) spontano i čak simpatično. Barem sam navijao koliko to čovek radi kad je slabiji u pitanju. Kad ono…:)

8. Vi zaista merite nacionalizam? Kantarom, elektronski, kako? Ili: Šta ste vi, anacionalni pa vam se može? To je kao da mi merite da li više od vas volim Topčidersku zvezdu, mislim zbog ‘one’ klupe.

9. Kleptokratska anomija. Da prevedem, lopovsko bezakonje, to je bila ideologija Familije. Počto su oba člana bračnog para bili žrtve napoleonovskog kompleksa, u njihovom slučaju Titinog, da im kao bolesnicima damo kredit: Možda su, onako zaneseni i zabludeli na splitskoj rivi dok su u izlogu posmatrali Svedržca u vojnoj paradnoj uniformi, krenuli – a bolje je reći, Ona je krenula – sa idejom, sa vizijom ne da se krade nego da bude veeeliki. Dalje je … neko kaže istorija, ja bih rekao Krađa. I to bezočna. Bezidejna, pa tako i bez ikakve ideologije. Da li da pominjemo gajbice? I zašto mi tada, u momentu kad nam… u lice sa ekrana bez-obrazno objašnjava basnoslovno pirovanje svog jedinca, nismo kao u onom filmu svi-svi ali Svi izašli na prozore i počeli da vičemo da ‘Ovo sranje ja više neću da trpim’?

10. Da improvizujem na zadatu temu: Da li je pominjanje briselskog Sporazuma koji samo što nije potpisan, bombastičan nastup torinskog Fijata, obećanja o izgradnji Koridora, mosta na Adi, još par mostova, okružnica i zaobilaznica, para od deonica za celo jedno besplatno leto, a o silnim radnim mestima i da ne počinjemo, bila potemkinovska magla, skretanje pažnje sa vladinog višestranačkog rasula i sa partijske kakofonije, gde bi centrala da podrži prvu violinu pokrajinskog ogranka, ali da to niko ne primeti, ili je to cilj koji ova vrsta političke elite ne može da realizuje?

Idući put glasam za Krkobabića, taj je jedini bar nešto izdejstvovao. Oborio je budžet, a ostao u kabinetu!? Obaška, svi to sve znali, unapred.

11. Uloga stranog faktora je najjasnija. Koristoljubiva je. Ni više ni manje. Što će reći, koliko smo dozvolili i koliko to sad činimo. Ili smo morali. Ili baš hteli. A sami nismo, osim filozofski, pa kako Dilan kaže, nekog moraš da služiš.

12. Izvinjavam se, blesavo pitanje. Kako zamišljate da tri strane, od kojih su dve u ratovima s trećom – počelo od Triglava sa uniformisanim nenaoružanima koji ginu, završilo posle skoro tri godine UN-zaštite sa civilima potamanjenima?

Kako da one imaju ‘zajednički strateški cilj’?!? Ako ste mislili na rasturanje federacije, onda su dva igrača vini. Ovaj naš nije planirao da se odrekne Brda kod Kranja.

13. Izuzetno intrigantno pitanje. Ali malo prostora za etiologiju te sektaške opsednutosti monoidejnom megalomanskom omnipotencijom. Mirinom. Plus, daj pare!

(opet neovlašćena psihijatrijska dijagnoza, prim. red.).

14. Naivno pitanje. Zašto svaka zemlja u svakom ratu uvek otvori kapije svih zatvora? Potražnja topovskog mesa. A da će od tih karaktera izrasti Dejvi Kroket ili pokoji lokalni Arkan, to je neminovno.

15. Do pljačke dolazi kad god imate nekontrolisanu vlast. Prvo smo imali pozamašnu Familiju koja krade, sad imamo Preduzeće, jer vladajući nisu sami. Ima ih bar 13 u korporaciji. Neki tvrde i više, teško ih je pobrojati, skupili se za zrnce vlasti, ali slatko. Verujem im, čim onakvi mogu da se druže.

16. Pitanje sugeriše pogrešan odgovor. Moglo bi se čak reći da su konvencije tu da bi se kadikad kršile. Slučajno sam bio ‘na terenu’ u to vreme (prvo Krajina, pa bosanska, isto Krajina) i kao svedok u ime ženevskog MK Crvenog Krsta znam da te konvencije nisu kršene u većoj meri. Pre manjoj, zavisi s čim upodobljujemo.

Da se razumemo, bilo je logora, ima i Abu Graiba. Bilo je pečenja ljudskog na ražnju, bilo i osiromašenog uranijuma. Svašta vi u ratovima imate, ne samo u Ruandi. Sve najprljavije i najneljudskije. U ratu, izgleda, zver dobija pravo građanstva, to je njen čas.

17. Jao! Voleo bih da kažem da smo ga mi srušili, da smo mi uzeli motke … ali, onda bi opet imali krv i pljačku. Ne, urušio se u bezizlazu, bar za Glavnog.

Istina, i šef policije mu ostao veran. Posle se ubio nasred stepeništa Skupštine.

18. Prosto: brod tone, miševi jesu sivi i jadni ali nisu blesavi, pretrčavaju kod pobednika. Puna nam sad strana miševa. Najveće političko-propagandno preduzeće se s njima orodilo.

Opozicija ’90 – moralne gromade. Moram tako da ih nazovem jer se divim ljudima koji su imali kičmu i hteli mirno da spavaju, ako smo već mi svi ostali omamljeni pa nećemo na prozor. Mnogi su od njih ostali gospoda, moralni i dosledni. Makar ne na istoj strani. Neki se mudro bave svojim poslom. Neki otaljavaju poslednje dane u Skupštini. A neki su pošandrcali i vezali se za okaljanog momka.

Opozicija ’92 – Vuk Drašković. Znam da će mu goditi, ali na našu žalost tu nema šta još mnogo da se doda. Osim, Kralj kao moj dečački san da gledam zlatne kočije u paradi, eto to.

Opozicija 2000 – To je već od januara Preduzeće za preuzimanje vlasti koje uz dobru procenu istura jedinog među njima čistog, moralno i politički, ali i finansijski. To isto Preduzeće još upravlja, mada uz sve više predradnika i šefova pogona.

19. Ma kakvi. Ono njegovo paunovsko prsenje i stradalnička smrt mogli su samo da mnoge učvrste u uverenju da je taj nadnaravan. On je, za njih kao Tita za Krležu, ‘otišao u legendu’.

20. Nikog ne opravdavam – pogotovo ne one koji su rasprodali tešku metalsku industriju za 20 miliona dolara ili Luku sa sve hektarima i hektarima, debela je nečija mrlja bagatelna rasprodaja kumovima šećerana za vikanje-kroz-prozor zaslužujuća 3 evra, monopolisanje samoposluga ili tržišta jaja, recimo – ali u velikim smo govnima bili. Senkrup je toliko dubok a mi bili skroz na dnu. I da nema nušićevskih svastika i nepoznatih rođaka, potrajala bi istinska obnova. Najgore je što pored toga treba dostizati one koji su, dok smo rušili, šišali napred ne obazirući se.

Milan Marinković

Komentar: „Slobodane, ime ponosito,

što ne valja menjaj korenito!“

Ovi su se stihovi krajem osamdesetih i početkom devedesetih orili iz mnogih grla širom trgova, stadiona i fabričkih krugova. Tada sam bio golobradi učenik starijih razreda osnovne škole i redovni posetilac utakmica, tada manje-više standardnog prvoligaša, a danas marginalizovanog i na rub propasti bačenog „Reala sa Nišave“. Tamo, na stadionu – tačnije na njegovoj južnoj tribini, na kojoj su se tada okupljali, eufemistički rečeno „vatreni navijači“, a suštinski, ali avaj, politički „nekorektno“, huligani, prvi put sam i čuo za uvaženog (i na poćetku ovog teksta opevanog) građanina Milošević Slobodana. Lagao bih kada bih sada rekao da, ponet inercijom oznojene i euforične mase, a prema staroj narodnoj „kud svi – tu i mali Mujo“, i lično nisam zapevao odu „spasiocu roda serbskog“.

Jesam, dakako, i molim svog omiljenog kolumnistu – gospodina Teofila – da mi oprosti ovaj pubertetski greh, tim pre što ovaj sadašnji „ja“ posmatra tog negdašnjeg „mene“ sa superiorno-sažaljivim smeškom, natopljenim umerenom dozom ironije na uglovima usana. Ipak su u to vreme i mnogi (možda čak i većina!) prozapadno orijentisani intelektualci podržavali Miloševića, uistinu više iz razloga što objektivno nije imao hvale vrednu konkurenciju među četništvom našminkanim opozicionarima tog doba (SPO, SČP, SNO…) nego li što im se zaista dopadalo njegovo „koketiranje“ sa nacional-šovinizmom, pa zašto bi onda od jednog povodljivog balavandera trebalo očekivati da razmišlja pametnije. Mislim da sam ovom poslednjom rečenicom, pored pokušaja da opravdam svoju grešnu ranopubertetsku dušu, ujedno dao i odgovor na pitanje broj pet o „dubini ondašnje podrške Miloševiću“. ‘Ajmo dalje!

Nameran sam da odmah priznam da nisam dovoljno kompetentan – rizikujući da na taj način prekršim staru srpsku tradiciju po kojoj svi-sve-znaju-i-u-sve-se-razumeju (sem ako niste službenik u državnoj administraciji, pa vam je ušlo u krv da se proglašavate nenadležnim kad god se od vas zahteva – vidi bezobrazluka – da radite posao za koji ste plaćeni!) – da odgovorim na pitanja pod rednim brojevima dva,tri, četiri, sedam, osam, deset, jedanaest, trinaest i devetnaest.

Odgovor na pitanje broj 1: rekao bih da je manjak autoriteta nakon Titove smrti u kombinaciji sa padom Berlinskog zida i svim, tome događaju pripadajućim pojavama, među faktorima koji su ponuđeni u vašem pitanju, najpresudnije uticali na raspad SFRJ. Naravno, celokupan proces je (bio) previše složen da bismo na ovako malom prostoru mogli da ga do kraja demistifikujemo, ali dva pomenuta ćinioca su definitivno odigrala ključnu ulogu.

Što se odgovora na šesto (s obzirom da sam se o petom već izjasnio) pitanje tiče, mogu – kratko i jasno – da izjavim sledeće: na Slobinom mitingu nikada nisam bio (ukoliko, naravno, tadašnje fudbalske utakmice ne svrstamo u svojevrsne mitinge); tri prsta jesam dizao možda i prečesto, a priznajem i da sam „marširao u gardi kralja Petra“, dok za Vuka nisam nikada glasao na izborima, iako mi je u jednom kraćem periodu – a opet pod uticajem navijačko-huliganskih turbulencija i prestrojavanja – bio omiljeni politički lider. Već od devedeset šeste sam se otreznio – a bilo mi je i vreme, s obzirom da sam ušao u punoletstvo – te sam, samim tim, manje-više redovno učestvovao u protestima protiv krađa izbornih rezultata sve dok konačno nije srušen (makar formalno!) režim Slobodana Miloševića tog istorijskog petog oktobra.

Kičma ideologije na koju se Milošević oslanjao, a u smislu devetog pitanja, ogledala se u najvešoj meri u srpskom nacionalizmu i populizmu. Razume se da je Sloba mnoge uspeo da zavede lažno se predstavljajući kao nastavljač jugoslovenskog puta, tim pre što je njegova partija SPS formirana na temeljima ruševina bivšeg SSRN-a i SK-a, no, suštinski gledano, to tzv. „jugoslovenstvo“ mu je samo bilo pogodno oruđe za manipulaciju i pridobijanje (i) onih struktura društva koje na sirovi nacionalizam i veličanje „srpstva“ (šta god to značilo) nisu gledale previše blagonaklono. I tu se Milošević, nažalost, pokazao kao vešt „žongler“ koji ume da balansira na tankoj žici između dve vatre, i kada o tome razmišljam ne mogu a da se ne prisetim naslova poznate pesme grupe „Metallica“:

– „Master of puppets“ (Gospodar lutaka).

Ukoliko se uzajamna trgovina, kako teritorijama i kvazi-nacionalnim interesima, tako i konkretnim robama, a uz pomoć zloupotrebe emocija i – neznanjem, to jest nedovoljnim obrazovanjem oblikovanog – emocionalnog haosa običnog plebsa, može nazvati strateškim ciljem, onda je i odgovor na dvanaesto pitanje potvrdan.

Pri pokušaju da se da odgovor na četrnaesto pitanje trebalo bi imati u vidu da je većina tih ljudi sa one strane zakona, makar onih „najistaknutijih“, u periodu pre rata i raspada SFRJ i bukvalno bila „sa one strane“, i to ne samo zakona, već i državne granice bivše nam domovine. Titova, inače u profesionalnom pogledu jako kvalitetna, tajna služba je najsposobnije ex-YU kriminalce mudro sklonila u inostranstvo, vrbujući ih da obavljaju različite korisne poslove za nju, a zauzvrat im omogućivši određene povlastice i privilegije. Dakle – sistem koji je funkcionisao po principu: bolje da talasate tamo nego ovde i sve dok to poštujete problema neće biti! Međutim, krajem osamdesetih, a pogotovo početkom devedesetih, novom rukovodstvu isti ti kriminalci postali su potrebni ovde više nego „tamo preko i daleko“ jer rat je prljav posao, a najpametnije je prljav posao poveriti nekome čije su ruke već dobrano uprljane. Posledice tada napravljenog „ortakluka“ drave i mafije i dan danas osećamo i, kako izgleda, još ćemo ih dugo osećati.

Teško je reći da li je do velike pljačke naroda devedesetih (pitanje broj petnaest) došlo zato što je Milošević bio toliko perfidan i na bazi toga unapred napravio scenario za sopstvenu epohu u kojem je predvideo i pomenuto pustošenje tolikog nacionalnog bogatstva ili je prosto morao da onima koji su mu svesrdno pomagali, kako je i logično, dodeli njihovo parče kolača. Uostalom, pasus koji prethodi ovom govori o velikom povratku sa „privremenog i za državu korisnog rada“ svakojakog šljama i propaliteta, a u cilju ratne logistike, pa bi u tome i trebalo tražiti ključnu sponu sa temom ovog, petnaestog pitanja. Konačno, stara izreka „ko s đavolom tikve sadi…“ možda ponajbolje oslikava odgovor na postavljeno pitanje. A da li je to prestalo posle dvehiljadite? Ne! Sada se to samo radi na suptilniji način i umotano u institucionalni okvir.

Užasan stepen brutalnosti u smislu kršenja različitih međunarodnih konvencija i pravila ratovanja definitivno je u najvećoj meri bio isprovociran agresivnom ratnom propagandom posredstvom državnih medija. Imajući u vidu da u to vreme gotovo nije ni bilo „nezavisnih“ privatnih TV stanica, lako je zaključiti da je većina građana Srbije, posebno onih iz tzv. provincije, a da ne pominjemo zabaćene brdsko-planinske predele, bila prinuđena da se, htela – ne htela, o svim aktuelnim zbivanjima informiše kroz RTS-ov famozni drugi dnevnik. Ako se dalje prisetimo kakve su se sve zapaljive poruke mogle čuti iz usta viđenijih komentatora i ostalih samozvanih eksperata, onda se odgovor na šesnaesto pitanje nameće sam po sebi.

Početak kraja Miloševićeve vladavine predstavlja trenutak kada je, po svemu sudeći, na nagovor svoje supruge, smenio Jovicu Stanišića sa mesta načelnika DB i na njegovo mesto doveo Radeta Markovića. Šta god se u javnosti mislilo o Stanišiću, dotični je bio profesionalac koji zaista poznaje svoj posao i mehanizme funkcionisanja službe, ali i vlasti u celini. Ovde, dakle, ne govorim o moralnom aspektu lika i dela tadašnjeg prvog čoveka tajne policije, već čisto o njegovoj stručnosti i sposobnosti. Uostalom, ovakav moj stav dele i mnogi stranački operativci tadašnjeg SPS-a sa kojima sam imao prilike da razgovaram o ovoj temi. U tom smislu je oktobra dvehiljadite samo dovršeno (da li je?!?) političko samoubistvo koje je Sloba počeo da sprovodi još devedeset osme.

Kod osamnaestog pitanja ću odgovoriti samo na njegov prvi deo, i to sasvim direktno: masovno bežanje od bilo koga ko je poražen, učinjeno od strane onih koji su se koliko juče kleli u njega i – što je još važnije – delili sa njim bogat plen vlasti, jednostavno se zove licemerje i kukavičluk i tu se završava svaka dalja diskusija i prazno filozofiranje!

Stigli smo, napokon, do epiloga cele ove priče. Epiloga koji možda krije i glavnu tajnu bačenih dvadesetak godina, u koje spada i ovih poslednjih deset, kada Milošević više ne predstavlja vlast. Naime, postavlja se pitanje kako su zapravo formirane, a potom i oblikovane, sve važnije političke partije od nastanka aktuelnog višepartijskog sistema. Sklon sam da poverujem u verziju koja povremeno stidljivo izroni na dnevni red kafanskih debata, nakon izvesne količine ispijenog pića, a koja – mada samo na prvi pogled – jako liči na jednu od pregršt domaćih teorija zavere. Ali, napominjem – samo na prvi pogled. Evo o čemu se u stvari radi:

Dotična teorija (nam) sugeriše da je upravo Milošević – ne formalno-pravno, nego suštinski – stvorio gro značajnih političkih snaga (stranaka) i ucrtao im trasu za dalje delovanje i „napredovanje u službi“. Kako? Upravo preko, u jednom od prethodnih pasusa pomenutog, kurira (ne štampanog, već živog – od krvi i mesa!) !

Jovice (Stanišića, dabome!). Teorija kafanskih „usedelica“, u koje i sebe ponosno svrstavam, na dalje kazuje ovako: Sloba je posredstvom svog najsposobnijeg i u to doba najodanijeg saradnika kontrolisao svaku političku grupaciju koja bi se pojavila i pretendovala da ima ma kakav ozbiljniji uticaj na formiranje javnog mnenja i kretanje društveno-političkih tendencija. Čim bi, prema tome, neka od njih ojačala preko granica Miloševićevog istančanog ukusa, Jovica je dobijao zadatak da istu operativno obradi i to tako što bi tamo-gde-treba ubacivao svoje proverene ljude, zahvaljujući kojima bi i predsednik i on imali uvid u sve što se dešava. Kada bi došlo do procene da je kucnuo odgovarajući čas, u stranci koja je „prekoračila ovlašćenja“ bi se veštačkim putem izazivalo unutrašnje raslojavanje, a potom i rasparčavanje. Setimo se koliko je različitih partija i partijica za sve to vreme bilo formirano, rastureno, vaskrslo – ne daj, bože, da pokušamo da ih izbrojimo! – i videćemo da ovakva logika ipak u sebi krije nešto više od puke teorije zavere. I upravo stoga ni posle petooktobarskog prevrata, za ovih skoro deset godina, nije (sa izuzetkom, nažalost, prerano okončanog perioda pod kormilom pokojnog premijera Đinđića) načinjen pomak ni približan onome koliki je mogao (i trebalo) da bude ostvaren.

Od mene ovog puta toliko. Mogao bih ja do prekosutra ovako, ali, k’o velim, da i drugi nešto kažu. U nadi da sam uspeo da dam skromni doprinos pokušaju demistifikacije „poslednjeg mračnog razdoblja Srbije“ – a koje traje li, traje – želim nam svima više optimizma, energije i vere u sebe, a manje predrasuda, nacionalizma i uskih pogleda.

A sad – svi na svoja radna mesta!

Dusan Ralević

SFRJ se sastojala od dve brane koje su zadržavale reku prepunu nacionalnih, etničkih i verskih razlika i napetosti, da ne preplavi čitavu Evropsku zajednicu. Te brane, ideološku i ekonomsku, u nekom trenutku je postavila nevidljiva ruka čija se volja očitavala u konstelaciji snaga velikih svetskih moćnika, a koja je, kao jedino moguće rešenje za Balkan videla stvaranje jednog entiteta od razuzdanih i dezorjentisanih balkanskih državica. Desilo se da je promena konstelacije snaga na globalnom nivou koincidirala sa slabljenjem ovih brana. Da li je narušavanje makro ravnoteže prethodilo narušavanju mikro ravnoteže ili je bilo obrnuto, teško je reći. Možda je najbolje ni ne praviti neku uzročno-posledičnu vezu već ih posmatrati kao dva fenomena koji se javljaju u paru kao posledica nečeg trećeg . Sve u svemu, nova ravnoteža je značila i novu volju nevidljive ruke pa samim tim i novu sudbinu za Balkan. Brane su uklonjene, a Evropu je po ko zna koji put, preplavila bujica balkanske mržnje i netrpeljivosti koja uostalom, nije svojstvena samo Balkanu, već svim delovima sveta u kojima postoje razlike. Drugim rečima, krhki nacionalni identitet, koji se temeljio na ideologiji i ekonomiji, a koji na žalost nije imao dovoljno vremena da se primi, raspao se u paramparčad pred naletom balkanskih nacionalizama i verskih fanatizama. Sve ostalo je manje više pitanje Balkanske estetike na koju ne treba previše trošiti reči. Klicanje famoznom… (uvreda) Bradi uz dignuta tri prsta samo je dokaz jedne očajničke potrebe čoveka da bude isti i da u isto vreme bude različit. Ovo neodoljivo podseca na Marksovu društvenu životinju. Da, i ja sam učestvovao u svemu tome i moram priznati da se, na žalost, svega toga vrlo rado sećam. Sećanja su satkana od emocija, a emocije iz tog vremena su vezane za veru u pripadnost nečemu što nije tadašnja Srbija. Ponekad se plašim da se za dvadeset godina sadašnjeg perioda neću sećati ili bar ne na taj način.

Želeo bih da vam se zahvalim na izuzetno analitičnoj i pronicljivoj studiji slučaja koja bi trebala da nam pomogne u iznalaženju odgovora na pitanja poput onih: Ko smo mi?, Zašto nam se sve ovo dešava? I šta mi zaista hoćemo, a sve u nadi da će neke buduće studije naših slučajeva imati sadržaj za koji ćemo lakše poverovati da smo njegov deo. Dok god ne odgovorimo na ova pitanja, nećemo ni početi sa suštinskim oporavkom. Bez zdrave svesti o bolesnom duhu, lečenje duha nikada neće započeti. Nadam se da nikada više nećemo dozvoliti da naša nacionalna svest u toj meri zaostane za sopstvenim duhom, da se na kraju čudimo sami sebi. Drugim rečima, nadam se da će i naša Minervina sova jednom poleteti pre ponoći.

Komentari na tekst „O Srbima, bitkama i Jugoslaviji“

Jovanča

Sa malim prepravkama, tamo gde se spominje privrženost komunizmu umesto kapitalizmu, rezultat bi bio ostvarenje Srpkog nacionalnog ideala.

Dimitrije Mirašević

Svršenome poslu mane nema-Valtazar Bogišić.

Davor Pranjić

Odličan govor, samo što je on uvijek jedno govorio a nešto sasvim drugo radio. Onaj ko mu je vjerovao na riječ je ispadao budala.

Zoran Veličković

Lepo Sloba kaže šta nam je činiti. Kao i tada mi Srbi uradismo isto i sada. A nadalje neka misle oni koji mogu da smene (vlast, prim. r.v,) da bi bilo dobro za nas Srbe. Posle svake greške trebalo bi postati mudriji. Neka sreća prati Srbe ,bog nam pomogo.

Smile

Nastavljajući u tom pravcu, Javni servis će ovih dana prikazati film Kosovski boj. 620-ta godišnjica eksploatacije mita! Korupcija, kriminal, itd., u toku!

Aleksandar Vuković

Uspio je da se kao rođeni Srbin u Sarajevu i sin direktora FK Sarajevo osjećam kao krme u Teheranu.

Od četvrtka u štampanom izdanju „Vremena“ čitajte lične ispovesti o ovom dobu koje nisu uvrštene u e-izdanje.

Vaše odgovore na 20 pitanja pošaljite slanjem komentara na ovaj tekst.