Ubedljivom većinom glasova Boris Tadić izabran je za trećeg predsednika DS-a, dok, uprkos ovacijama, Čedomir Jovanović nije prošao na izborima za potpredsednika – čime su ispunjeni uslovi za ulazak DS-a u rekonstruisanu, mada još neformiranu Koštuničinu vladu
Bila je to prava poslastica za političke cinike: Skupština Demokratske stranke u nedelju je ispunila želju svojih najuspešnijih otpadnika, Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa, izabravši, više nego ubedljivom većinom glasova, Borisa Tadića za svog trećeg predsednika.
Cela stvar mogla se, međutim, gledati i iz sasvim drugačijeg ugla: nakon onoliko lutanja, cepanja i unutrašnjih sukoba, ubistva harizmatičnog lidera, neviđene medijske i političke harange izazvane ne baš uvek dokazanim aferama njenih članova i prijatelja, ali i frustracijama političke konkurencije, najstarija demokratska stranka u Srbiji pokazala je zavidnu vitalnost „raskritikovanjem“ na skupu otvorenom za javnost i izborom novog rukovodstva, koje se završilo javnim grljenjem poraženih i pobednika.
Prisutni u sali Centra Sava mogli su da primete i jedan očigledan paradoks, prilično zakamufliran u izveštajima većine medija – opet po želji Koštunice i Labusa, Čedomir Jovanović nije izabran za potpredsednika stranke, uprkos snažnim ovacijama koje su pratile svaki njegov prilazak mikrofonu, stvarajući utisak o njegovim znatno većim izbornim šansama od šansi ijednog od devet preostalih kandidata za četiri potpredsednička mesta.
Nakon dosta originalnog vida „tajnog glasanja“ stvoreni su uslovi za više puta pominjanu, ali, prema Tadićevim rečima, „u ovom trenutku malo verovatnu“ rekonstrukciju još neformirane vlade Vojislava Koštunice i naknadni ulazak „očišćenog“ DS-a u telo predstavljeno kao „vlada diskontinuiteta“ sa vladavinom DOS-a u poslednje tri godine, odnosno diskontinuiteta sa vladama fizički streljanog Zorana Đinđića i politički dokusurenog Zorana Živkovića. Istovremeno, delegati su delovali kranje iskreno u uverenju da se „DS vraća na put koji je trasirao Đinđić“, a knjigu govora ubijenog premijera Srbija u Evropi podeljenu na početku skupa, mnogi su, iščekujući rezultate glasanja, nosili Tadiću na potpis.
BEZ UTEHE: Već na samom početku skupštine stigla je potvrda prognoza prema kojima Živković u predsedničkoj trci iz daleke pozadine duva u leđa favoritu Tadiću. Predlog predsednice opštine Požega Milke Marinković da poraženi predsednički kandidat automatski bude izabran za petog potpredsednika stranke, najpre je odbio Tadić, tvrdnjom da ne pristaje da na takav način bude izabran, a potom se oglasio i Živković, stavom da nema nameru da za potpredsednika bude izabran na drugačiji način nego što je to bilo pet prethodnih puta, ali da delegatima ipak treba dopustiti da menjaju pravila ako smatraju da je to potrebno. Živkovićeva sugestija nije naišla na razumevanje delegata, koji su javnim glasanjem odbacili predloženu utešnu klauzulu. Slično je prošlo i njegovo uporno nastojanje da se u skupštinsku Deklaraciju uvrsti stav da, do narednih izbora, DS ni na koji način neće podržati „antireformsku vladu“ koja će biti formirana uz podršku socijalista. Posle toga, rezultat brojanja glasova nije bio iznenađujući – radikalnom protivniku ulasku u Koštuničinu vladu glas je dalo 296 od 1851 delegata koji su glasali, dok se za Tadića, koji je zastupao pragmatičan stav da DS ne treba da ni na jednom nivou ulazi u vlast sa socijalistima i radikalima, niti u vladu koja nije reformska po programima i ciljevima, ali da „ne sme sebe da ograničava i sužava putanje za ostvarivanje cilja da Srbija bude u Evropi“, opredelilo čak 1538 delegata (zvanično je saopšteno da je bilo 17 nevažećih listića).
Mnogo veća neizvesnost bila je vezana za političku sudbinu Čedomira Jovanovića: sam početak skupa i odnos delegata prema „nekonvencionalnom buntovniku – okorelom kriminalcu“ (nepotrebno precrtati), pokazao je, naime, da pripadnici struje čiji je predsednički kandidat unapred označen kao favorit nisu samo zbog umišljenog straha od neprijatnog elementa uložili onoliki predizborni rad po stranačkim odborima i medijima (najžuća štampa preventivno je, čak, tvrdila da Tadić neće prihvatiti predsedničku funkciju ukoliko Jovanović bude potpredsednik, a sam predsednički kandidat u intervjuima je upozoravao da Jovanovićev izbor ne bi bio dobar za stranku).
Već prvi izlazak Jovanovića za govornicu, naime, burno je pozdravljen, toliko da su se kod najzapaljivijih delova njegovog zapaljivog govora čak i neki novinari zaboravili i pridružili aplauzu. To je, reklo bi se, i sam Tadić primetio, pa je, kasnije, podsećajući na anegdotu sa Nikolom Pašićem i protivnicima koji ga gađaju paradajzom, prst uperio u deo sale u kome su sedeli novinari, izazvavši zblanute komentare „što na nas pokazuje?!“. Sve je to, međutim, bilo daleko od ozbiljnog incidenta, jer je Tadić odavno shvatio ono što Živković nije i što je delom uticalo na njegovu sadašnju neslavnu poziciju – a to je značaj dobrog odnosa sa medijima za političku karijeru.
DEMOKRATSKI: Odmah posle Jovanovićevog prvog nastupa i bledog prijema prvog Tadićevog govora, na mobilne telefone brojnih delegata, sa telefonskog broja 064 319 2659 stigla je poruka: „Drage demokrate, očistimo stranku od kriminala, glasajte za listu Borisa Tadića. Izbori se“. Nekoliko delegata neuspešno je pokušalo da vrati poruku, iz čega su zaključili da je reč o kartici kupljenoj na kiosku i jednokratno upotrebljenoj. Sa drugog broja telefona (opet mreža 064) stiglo je uputstvo za glasanje – „za način glasanja, obratite se predsedniku opštinskog odbora“.
Već tada se moglo zaključiti da izbor Đinđićevog naslednika neće proteći bez spektakla koji na ovim prostorima redovno prati unutarstranačke izbore – u retkim slučajevima izbora između više kandidata – a koji širu javnost, za razliku od učesnika, ostavlja prilično ravnodušnom.
Iako je, zvanično i nakon burne rasprave, na sednici Izborne komisije u subotu prihvaćen Živkovićev predlog da glasanje bude kao na republičkim izborima – delegat dobije listić (i to ne preko odbora, nego prema azbučnom redu, kako bi se sprečile zloupotrebe), glasa iza paravana i potom napusti prostoriju, u nedelju je došlo do obrta. Prema rečima Marijane Todorović, sekretara DS-a i zamenika predsednika Izborne komisije, umesto tajnog glasanja, predsednici opštinskih odbora dovodili su delegate u delegatsku sobu 9, gde su kontrolisali način na koji popunjavaju listiće, odnosno zahtevali da se zaokruže imena sa Tadićeve liste. Na taj način, kontrolisano je glasalo oko 1000 delegata – gotovo ceo Beograd, zatim Novi Sad, Zaječar, Užice, Požarevac, Leskovac, Kruševac i neki drugi odbori, kaže Marijana Todorović, negirajući tvrdnju tadićevaca da su sami odbori tako odlučili. Prema njenim rečima, neki delegati su pokušali da glasaju pre nego što su stigli pred kontrolora, pa su u brzini zaokružili Jovanovićevo ime – tako se pokazalo da je od, kako ona tvrdi, 97 nevažećih listića, njegovo ime bilo zaokruženo na polovini. Prema njenim rečima, oko 90 odsto delegata koji nisu podvrgnuti dirigovanom glasanju glasalo je za Jovanovića.
POŠTENO: Za razliku od Jovanovića, koji u nedelju uveče nije želeo da komentariše takav način glasanja, Živković je za skupštinskom govornicom govorio o „kontrolisanom glasanju“, stvaranju afera o suparničkoj strani uz pomoć žute štampe, pretnjama i smenjivanju predsednika opštinskih odbora koji su podršku iskazali drugom kandidatu. Tadića je to baš naljutilo i dovelo do momenta najoštrijeg sukoba na nedeljnom skupu održanom usred ovlaš prekrivene scenografije za takmičenje za Evroviziju – uz tvrdnju da je neke navode o pretnjama već proverio i utvrdio da su neosnovani (slučaj Vranje), Tadić je rekao da onaj ko preti mora biti izbačen iz DS-a, ali da se to mora desiti i onome ko laže da je pretnji bilo.
U tom, drugom, nedeljnom nastupu, Tadić je dao još jedno važno uputstvo delegatima, rekavši da Skupština DS-a ne bi smela da izabere dve ili tri, već jednu politiku i da taj organ nikada nije donosio odluke koje su same po sebi kontradiktorne (što je zvučalo kao odgovor na, u tom trenutku, rašireno uverenje da će Jovanović biti izabran za potpredsednika stranke i jednako raširenu ocenu o poželjnoj unutarstranačkoj ravnoteži koja bi bila uspostavljena ako bi radikalni Jovanović bio potpredsednik smirenom Tadiću). Nastup u kome je DS okarakterisao kao stranku koja mora da upravlja konfliktima, a ne da ih izaziva, a kao kriterijum za ocenu sposobnosti političara naveo sposobnost okupljanja većine, Tadić je, potpuno u skladu sa svojim imidžom neuprljanog političara, završio tvrdnjom da je „jedini politički testament DS-a reč koju je izrekao Đinđić – pošteno“. Delegatima nije smetala činjenica da je, zapravo, reč o predizbornom sloganu koji je predložio Aleksandar Tijanić – taj Tadićev nastup propraćen je ovacijama i opštim oduševljenjem.
Egzaltirana atmosfera pratila je i završni deo skupštine, kada su, nakon višečasovnog brojanja glasova i glasina da će Čeda Jovanović i Slobodan Gavrilović ići u drugi izborni krug, saopšteni konačni izborni rezultati. Protivkandidati su se izgrlili i razmenili komplimente i svi su se još jednom zakleli u vernost stranci i nastavak saradnje na ostvarenju zajedničkog cilja – Srbija u Evropi. Na binu je izašla i očigledno potresena Ružica Đinđić, koja je prethodne večeri prisustvovala i završnom predizbornom skupu Borisa Tadića.
Odlažući susret sa februarskom košavom, delegati su, nakon svega, tražili argumente za prognozu stranačke budućnosti, koja se kretala od (ređe) ocene da stranka čiji članovi „imaju duh Zorana Đinđića“ neće dugo biti zadovoljni predsednikom koji se nikako ne može okarakterisati terminom „energičan“, do (češćih) procena da sledi čistka neistomišljenika do poslednjeg lokalnog odbora DS-a. Mogle su se čuti i dve verzije buduće saradnje sa Koštunicom i ekipom: prema jednoj, Tadić bi, nakon dozvole za opstanak na funkciji ministra odbrane, koju mu je dan ranije javno obećao Velimir Ilić, mogao dobiti podršku manjinsko-vladajućih stranaka za kandidaturu za predsednika Srbije. Prema drugoj verziji, zajednička podrška bila bi namenjena Koštuničinoj predsedničkoj kandidaturi, premijerska funkcija pripala bi Labusu, a Tadić bi bio jedini potpredsednik rekonstruisane vlade. Kuloarska podela drugih funkcija zastajala je na samom startu, jer je, možda zbog umora nakon celodnevne sednice, teško bilo zamisliti neku od četiri stranke koje su se već „učlanile“ u vladu, kako se dobrovoljno odriče teško ispregovaranog ministarskog plena. A bilo je i onih koji veruju da bi ulazak u vladu, nakon svega što se dešavalo poslednjih meseci, bilo „kapitulacija“ i da će DS sa novim rukovodstvom iskoristiti opozicioni status da se regeneriše, ojača i spremno dočeka nove izbore.
Sva četiri nova potpredsednika DS-a bili su na Tadićevoj lobi-listi. Najviše glasova, 1277, dobio je Bojan Pajtić, koji je nasledio Čedomira Jovanovića na funkciji šefa poslaničke grupe DOS u Skupštini Srbije i naročito se istakao u tvrdnjama da nije bilo lažiranja glasanja prilikom izbora guvernera Narodne banke. Drugi je Nenad Bogdanović (1246), predsednik beogradske vlade, a do sada nepoznati Dušan Petrović iz Šapca je na trećem mestu (1020). Slobodan Gavrilović iz Užica, nekadašnji poptredsednik DS-a, poznat po brojnim neslaganjima sa politikom stranke, i jedini govornik koji je pomenuo uticaj Šilerove ulice na izborni rezultat DS-a, sa osvojenih 1012 glasova, poslednji je iznad crte.
Nisu prošli nezavisni kandidati Čedomir Jovanović (789 glasova) i jedan od najvažnijih Đinđićevih operativaca, Živorad Anđelković, čiji je govor pobrao jak aplauz i očigledne simpatije delegata (634). Slede kandidati za potpredsednike sa Živkovićeve lobi-liste – Gordana Čomić (408), Ljiljana Lučić (116) i Vlatko Rajković (135), a najmanje glasova dobio je treći nezavisni kandidat, Dragan Domazet – 87.
Da je dosadašnji zamenik predsednika DS-a i, u trenutku održavanja skupštine stranke, aktuelni premijer Srbije Zoran Živković unapred svrstan u kategoriju bivših funkcionera, bar u narednom dvogodišnjem periodu, bilo je jasno već na početku skupa. Dobar deo njegovog izveštaja o radu stranke između dve skupštine, naime, bilo je teško pratiti, zahvaljujući predsedavajućim sednice, koji su, potpuno nezainteresovani za Živkovićev govor, o nečem uporno debatovali pored uključenog mikrofona.
Pažnju sa Živkovića u jednom momentu skrenulo je i propadanje svečano obučenog Boška Ristića kroz varljivo čvrst dekor Evrovizije. Čim je shvatio da je preživeo, Ristić se, stojeći na ivici bine, prekrstio, što je zasmejalo i samog govornika i nateralo ga da obeća da u sledećem nastupu neće biti tako dramatičan, kako se Ristić ne bi potresao.
A ono što je bilo teško čuti, bilo je Živkovićevo nabrajanje uspeha DS-a tokom trogodišnjeg učešća u vlasti i obrazlaganje teze da je „DS žrtva uspešnih reformi“ i nespremnosti većine građana da lično podnesu teret reformi. „Ne optužujem građane, optužujem nas, jer nismo bili svesni realnosti“, rekao je Živković i nastavio da nabraja greške DS-a: oduzimanje mandata DSS-a „iako je za to postojao ustavni, zakonski i politički osnov“, zapostavljanje stranke („klizimo u konfederaciju opštinskih odbora“) i gubitak medijskog rata. Ipak, kao najveću grešku, Živković je naveo „nedostatak 6. oktobra“.
„Uspeli smo da srušimo, ali ne i da upokojimo bivšu vlast, pre svega zahvaljujući onima koji su i tada, ali i sada paktirali sa Socijalističkom partijom Srbije. Zato što nismo bili dovoljno jaki da ih sprečimo u tome, i danas plaćamo svoju cenu“, rekao je dosadašnji zamenik predsednika DS-a.
Živković je govorio i o sebi, podsetivši da je uvek bio čovek koji ne zna da pohvali ono što je dobro, već čovek koji ukazuje na ono što je loše. „Nisam se promenio, samo što se pre deset godina nekima dopadalo kako sam arogantan prema protivnicima, kako sam težak pregovarač sa neistomišljenicima i kako trčim i glavom i mozgom na probleme“, rekao je Živković, ocenivši kako su se sada, možda, promenila vremena.
Podsetivši da su jedina dva nova imena među kandidatima za novo rukovodstvo stranke Živorad Anđelković i Vlatko Rajković, on je ocenio da to najbolje govori o radu dosadašnjeg prvog tima DS-a.
Živković se založio da DS nastavi ostvarivanje istog programa, ide ka istom cilju i koristi iste mehanizme, ocenivši da stranka tako neće biti popularna, ali će ostvariti svoj cilj i uvesti Srbiju u Evropu.
Kao i dan ranije, na jednoipočasovnom susretu sa simpatizerima u beogradskom Domu omladine, kome je, od stranačkih funkcionera prisustvovala jedino Gordana Čomić, Čedomir Jovanović se u nedelju ponajviše bavio kritikom DSS-a i Vojislava Koštunice (koga je okarakterisao kao čoveka koji drži ruke u džepovima i priča sa pticom, i cara kome podanici hvale novo odelo, a samo iskreno dete, čiju ulogu treba da preuzme DS, kaže istinu – Car je go! ).
Govor koji je obilovao metaforama imao je ključnu ideju – nikako sa DSS-om, oštrom kritikom nove vlasti predstaviti se kao jasna alternativa i tako izboriti za povratak vodeće uloge u državi i obezbediti ostvarenje cilja – Srbija u Evropi do 2007. godine.
I u subotu i u nedelju Jovanović je jednako odgovorio na novinske napise tipa „Čeda od ponedeljka bez funkcija“, tvrdeći da će, kao i uvek, „biti Čedomir Jovanović i biti svoj“ i „čekati svoju priliku na nekim sledećim izborima“.
„Lepiću plakate, ako treba, biću čuvar vatre“, rekao je Jovanović i na pitanje koliko će sarađivati sa Tadićem, odgovorio „koliko on bude tražio“.
Ponovivši da je, čisteći Srbiju, uprljao ruke, Jovanović je rekao da mu je savest čista. „Sve što sam uradio, uradio sam lično i spreman sam za to da snosim odgovornost, ali nisam spreman da ćutim“, rekao je Jovanović. Delegatima je poručio da posle sednice ne treba da polovina njih ode kući razočarana, a polovina trijumfujući, jer „biće još skupština“.
Posle objavljivanja rezultata, nije iskoristio priliku da na pitanja novinara o neobičnom ishodu s obzirom na aplauze koje je pobrao, bude kritičan prema pobednicima i načinu glasanja. „Život u Srbiji neće biti lak i ta borba za bolji život neće proći bez mene“, suština je njegovog odgovora na brojna pitanja tog tipa.
Posle Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića, za predsednika DS-a izabran je čovek koji tvrdi da je politiku učio od svog oca, Ljubomira Tadića, filozofa i jednog od osnivača DS-a, i njegovog najboljeg studenta, Zorana Đinđića. „Malo mi kolena klecaju kad pomislim na prethodnike, naročito na Đinđića“, rekao je u nedelju Tadić, dodavši da je odlukom delegata prilikom izbora predsednika stranke „sve ostalo u kući, ali, i da je bio drugačiji rezultat izbora, sve bi ostalo u kući“.
Tadić je obećao da neće biti izgona neistomišljenika iz DS-a i zahvalio Živkoviću na dosadašnjim rezultatima, opisavši ga kao „čoveka velike hrabrosti koji zaslužuje poštovanje“.
Pre glasanja, u govoru se složio sa Živkovićem da je oduzimanje poslaničkih mandata bio greška koja nije bila nezakonita, ali je „gurnula prst u oko Srbiji“. Ocenio je i da je DS morao brže i efikasnije da reaguje na afere, ističući ipak da „oni koji rade, moraju i da greše“.
„Nema nijednog razloga da, zbog ljudi koji su diletantski zloupotrebili funkciju, mi na sebe preuzmemo odgovornost“, rekao je Tadić, ističući da je „odgovornost pojedinca ideologija DS-a“.
Podsećajući na političku veštinu ubijenog predsednika DS-a, koji je znao da okupi opozicione partije i koji je „izvukao Koštunicu kao kandidata iz njegove letargične stranke“ na izborima 2000, Tadić je ocenio da samo takvom politikom mogu da se reše teškoće u Srbiji. On je istakao da se ne može računati da će neka stranka moći samostalno da formira vladu, a kao osnovne probleme u Srbiji naveo je podele, negativizam i zatvorenost „što ne smeju da budu problemi DS-a“.
„Ima u DS-u onih koji smatraju da je ulazak u konflikt suština politike“, rekao je Tadić, uz opasku da „sa konfliktnom osobom niko neće ni da sedi u kafani“. Konfliktna politika, prema njegovoj oceni, mogla bi stranci da donese zadovoljstvo sobom, ali ne i proširenje biračkog tela i ostvarenje politike DS-a.
Tadićevi stranački protivnici prebacuju mu da je toliko nekonfliktan da niko, zapravo, ne zna za šta se on tačno zalaže. Ipak, tokom višegodišnjeg političkog angažmana, novi predsednik DS-a uspeo je da ostane jedan od retkih političara koji ne vuče nikakve repove za sobom. Novinari su ga u ćaskanju tokom celodnevnog nedeljnog skupa uglavnom opisivali kao čoveka kome se stalno spava („papa“, „pajki“) pa su se, u odnosu na sopstveno iskustvo sa istom mukom, opredeljivali prema njemu (pored, u Tadićevom slučaju, uobičajenih komentara fizičkog izgleda).
U jednoj od zvaničnih biografija piše da je rođen 15. januara 1958. godine. Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i učestvovao u opozicionom radu tokom studija, zbog čega je bio zatvaran.
Član je DS-a od 1990, gde je, pre izbora na funkciju potpredsednika, 2000 godine, bio sekretar Glavnog odbora i potpredsednik Izvršnog odbora.
Do 2000. na spisku javnih funkcija ima funkciju poslanika u Skupštini Srbije i člana njenog veća za nauku i tehnologiju. Na septembarskim izborima 2000. izabran je za saveznog poslanika u Veću građana počivše Savezne skupštine, potom je, u novembru iste godine, postao savezni ministar telekomunikacija, a nakon ustanovljenja zajednice Srbije i Crne Gore postao je ministar odbrane.
Poznat i kao direktor Centra za razvoj demokratije i političke veštine, radio je na uspostavljanju regionalnog sistema političke edukacije u Srbiji, Republici Srpskoj, Makedoniji i Bugarskoj, kao i u samom DS-u.
U zvaničnim biografijama ne piše da ga radikali stalno podsećaju na ulogu u održavanju kontakta između DS-a i SRS-a, da ima odličan rejting kod zapadnih političara koji se bave Srbijom, niti da je vrlo ponosan na dve ćerke.
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
Moramo da se borimo da finansijsko-koruptivna dimenzija bude procesuirana. Moramo da saznamo gde je nestalo 24 miliona evra, zato što je ova evidentna krađa direktan uzrok smrti 15 ljudi. Naravno, tragedija pokreće i priču o bezbrojnim tajnim ugovorima koji prate velike javne i infrasturkturne projekte, a koji su leglo enormne korupcije. Firme koje su radile rekonstrukciju stanice u Novom Sadu manje-više su iste one koje grade, recimo, Beograd na vodi ili rade na EXPO projektima
“Naša je dužnost da insistiramo da tema pada nadstrešnice u Novom Sadu ostane aktuelna kako ne bi prošla kao ‘Ribnikar’ i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovorne, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… A gde će onda biti ta crvena linija?”
“Činjenica da sam ponovo izašao na ulicu u znak podrške mladim ljudima koji ne žele da žive u ovakvom društvu, budi u meni veru da će baš ti mladi ljudi, svojim načinom opozicionog delovanja, ovu aktuelnu vlast oterati u opoziciju”
Visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava svake jeseni roditeljima zadaju muke. Agencije tvrde da posluju po pravilnicima, dok roditelji sumnjaju u realnu vrednost aranžmana. Međutim, država je skrojila sistem u kom se agencije dovitljivo snalaze, a najviše ispaštaju roditelji
Parolu da zemlja „ne sme stati“ Vučić je raširio poput kišobrana nad sobom i svojom partijom ne bi li pokrio sistemsku bahatost, lopovluk i amoralnost. Životi građana ovde nisu od značaja
Televizijska serija „Sablja“ je izgleda uspela da razočara sve. Možda jer su očekivali nešto što igrana serija i ne može i ne treba da pruži
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
