Da su organizatori imali malo mudrosti, sva zvona bi morala da im zazvone na alarm već u trenutku kada se na desetine autobusa i automobila krcato navijačima u majicama sa crveno-belim „šahovnicama“, sa sve zastavama i sličnim rekvizitima, slilo na hrvatsko-slovenačku granicu. I laiku je bilo jasno da nisu krenuli na modnu reviju državnih insignija, još manje da beru gljive po slovenačkim gudurama. Tako su navijači hrvatske reprezentacije još jednom – kao uvek dosad – iskoristili prednost blizine „stranog“ terena. Od Zagreba pa do Kranja, na primer, oko 160 km, s granicom – oko dva sata vožnje, viza nema. Pa se na utakmicu namerilo između tri do pet hiljada hrvatskih navijača. Što nije slučaj s navijačima srpsko-crnogorske reprezentacije, kojih je na tribinama bilo jedva šezdeset (obaška što neke od njih slovenačka policija, uprkos skromnom broju, nije ni pripustila na tribine). Organizatori su narednog dana pokušali da prebace krivicu za vlastiti fijasko na navijače, tvrdnjom da su mnogi od njih uspeli da se prešvercuju na tribine kroz ogradu, bez ulaznice. Obaška objašnjenje, obaška policija, pa redari, tek – policija u opštem haosu zatvara ulaz na bazen, pa je deo hrvatskih navijača, iako su imali uredno kupljene karte, ostao napolju. Neki od njih su jednostavno „zauzeli“ krov jedne od obližnjih kafana. Situacija je bila nepodnošljiva, a utakmica nije ni počela.
Usledio je tradicionalan uvod – skandiranje pogrdnih izraza i psovki, pri čemu je ponešto tvrdih predmeta završilo u vodi, pa je sunarodnjake preko ozvučenja pokušao da upristoji hrvatski ambasador u Sloveniji Celestin Sardelić: „Zbog našeg ponašanja naša reprezentacija može i da izgubi utakmucu!“ Sardelićev vapaj je bio uzaludan. Sa tribina je usledila nova salva pogrdnih usklika i zvižduka. Kad bi se tu završilo, Sardelić bi bio srećan. Ali, to je bio tek početak nasilnih ispada hrvatskih navijača, čiju nervozu nije umirio ni dobar start hrvatske reprezentacije. Uprkos ratnički raspoloženoj publici, ekipa Srbije i Crne Gore igra dobro, a izjednačen rezultat na kraju poslednje četvrtine dovodi do produžetka. Šapić postiže odlučujući gol, sledeći pogodak hrvatske reprezentacije nije priznat, pa su branioci titule evropskih pravka preuzeli vođstvo, što je tribine dovelo do usijanja. Počinje sveopšti metež, bazen zasipa kiša predmeta, sudiju pogađa upaljač…
Baklja pogađa u glavu drugog vratara reprezentacije SCG Nikolu Kuljaču. Grupa hrvatskih navijača kreće u „napad“ na malu grupu srpskih i crnogorskih navijača, koji su tokom utakmice (sigurno je sigurno) prešli na novinarsku tribinu. Nisu bile pošteđene ni zvanice na „počasnoj tribini“ – neki od njih su se od horde branili stolicama, dok im nije uspelo da se evakuišu. Već pomenuti ambasador Hrvatske u Sloveniji Sardelić, hrvatska ministarka odbrane Željka Antunović, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović, predsednik slovenačkog parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku Jelko Kacin i drugi zvaničnici prisiljeni su na brzo, iako ne baš elegantno povlačenje iz okruženja koje je pre ličilo na bojište nego na sportsku priredbu visokog ranga, dok su zvuci sirena i helikoptera, koji su sa poprišta odvozili ranjene navijače, dopunjavali sliku sa tribina.
Kranj – novinari usred događaja
Događaj je upotpunila potonja slika divljanja navijača u Beogradu, tako da je to u nekim informativnim emisijama, posebno u Hrvatskoj, potisnulo u drugi plan čak i slike iz Kranja. Sve strane – slovenačka, hrvatska, srpska – izražavaju ogorčenje. Domaćini i organizatori, slovenačka strana, minimalizuju svoju krivicu i sve prebacuju – na „balkanske običaje“. Slovenački mediji su uglavnom jedinstveni u kritici hrvatskih navijača, iako je bilo komercijalnih elektronskih medija kojima nije promaklo „izazivanje“ srpskih i crnogorskih navijača. Ovdašnji sportski časopis „Ekipa“ u ponedeljak na naslovnici objavljuje da je „incident hrvatskih navijača zasenio finale“, dok u ljubljanskom „Delu“ smatraju da je najvažnije da svojim čitaocima saopšte kako su „‘Jugosloveni’ opet na vrhu vaterpola“. Drugi ljubljanski dnevni list („Dnevnik“) mahnitanje hrvatskih navijača poredi sa sličnim događajima u prošlosti. „Hrvatski navijači, ukoliko je to uopšte dobar naziv za njih, poznati su po ispadima u celoj Evropi, a incidente si redovno priušte i u Sloveniji, bez obzira da li se radi o fudbalu, rukometu, skijanju na Pohorju i u Kranjskoj Gori ili vaterpolu.“
Utakmica u Kranju je još jedna, veoma živa opomena koliko su politika i sport nerazdvojni. Nema sumnje da upravo politika koja okleva sa usvajanjem odgovarajućih zakona i kasni u edukaciji svojih građana nosi najveći deo odgovornosti za ponašanje „svojih“ navijača. Hrvatski političari u Kranju imali su krasnu priliku da na sopstvenoj koži osete posledice lošeg odgoja svojih birača i da nacionalizam, na čijim talasima su tako često uzimali vlast, u jednom potezu može da odnese i njih, a ne samo „tradicionalne“ protivnike. To, „naravno“, nije samo hrvatski specijalitet. „Slučaj Kranj“ jeste potvrda da u sportu i u politici treba ponovo krenuti od tribina, kako na kraju navijačima, ali i običnim gledaocima ne bi ostalo samo ono što smo u besnilu svađa i ratova gotovo izgubili, polupali, isprljali i zaboravili.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
