Stari majstor

Nije koštao mnogo, mada ni džabe nije bio, tek ostvarenje je dečačkog sna – četvorotočkovno vozilo primereno „šumama i gorama“, odnosno „off road“ vožnji, kako se to danas kaže.

foto: m. milenković

Nije bilo ni jednostavno naći ga: danas su „terenci“ statusni simbol, koštaju oho-ho, time i nisu za mene. Na stranu što baš i nisu za „šume i gore“, već za puvanje. Ovaj o kome je reč, međutim, taman ono što mi treba: malo pleha, sedišta, volan, motor, menjač, reduktor, pogon na sva četiri točka… Štaviše, dizel-motor umesto originalnog benzinskog. Jeste malo budževina, ali „čučnuo je k’o dupe na nošu“: „japaniše-germaniše frojnšaft“.

Elem, upalio je iz prve, išao „kao zrnce“, radio ne baš „kao zvonce“, ali za bajati dizel-motor sasvim prihvatljivo, uzverao se strminom na kojoj bi i magare zastajalo da se odmori.

Beše tako neko vreme, veselo je skakutao gore-dole, prelazio potoke do kolena kao da ih nema, nije pravio razliku između blata, makadama i asfalta… Sve dok jednom, na putu kući posle zaista inspirativne vožnje po Titovom gaju/Stepinom lugu, baš kad se asfalta dokopao, nije odbio da „uđe“ u petu brzinu. „Ništa strašno“, rekoh sebi, „pomerio se birač brzina.“ Nije prošao ni kilometar, a ni u ostale brzine nije „ulazio“ kako bi se očekivalo, a i počeo je da smrducka na nagorelo. Lamela!

Teorijski gledano, izgorela lamela kvačila i nije bogzna kakav kvar, ali nije baš ni jednostavan: da bi se lamela zamenila, mora da se skine menjač, što opet nije bogzna kakav zahvat, ali nije ni jednostavan. Ima tu zamajavanja, nije da nema: da bi se skinuo menjač treba skinuti dva kardana, auspuh, anlaser… Sve u svemu, za majstora u opremljenoj radionici, sa kanalom ili još bolje sa lift-dizalicom jedno četiri-pet sati rada.

„Hm“, podigao je obrve prvi kod koga sam došao, usput se češkajući iza uveta. „Nisam vam ja dobar izbor“, kaže i dodaje da je bolje da potražim „nekog starog majstora“, nekog ko je rad da se bakće „budževinama“.

„Uf, uf“, uzdahnuo je drugi i ponovio istu priču, kao da je onaj prvi znao gde ću da odem pa ga pozvao i objasnio o čemu je reč. I ovaj konstatuje da „nije on baš dobar izbor“ i tako to. U čemu je problem, pitam ga: menjač k’o svaki menjač, pričvršćen je za blok šrafovima koje samo treba odvrnuti, a kvačilo k’o kvačilo, skine se korpa, zameni se sa sve lamelom ako treba, zameni se i druklager ako treba, sve se vrati nazad i kvit posla, a on će da nije baš tako, jer motor je nemački, a menjač japanski, a kvačilo „pitaj boga čije je“… Sve u svemu, njegova preporuka je da potražim „nekog starog majstora“, ja dodajem „koji je rad da se bakće budževinama“, on potvrdno klima glavom. Zna li on nekog, pitam ga, a on će da su „takvi danas retkost“.

„Takvi su danas retkost“, bekeljim se u sebi i donosim sudbonosnu, mada i jedinu moguću odluku – uradiću sam. „Menjač k’o menjač, kvačilo k’o kvačilo, šraf k’o šraf“, ponavljam mantru dok s mukom šaltujem na putu kući.

Nemam kanal, pa podižem auto na „klocnove“ – neiscepane panjeve koji su pretekli od zime. Zaležem, prebrojavam šrafove koje treba da odvrnem: prednji kardan četiri, međukardan, onaj između menjača i reduktora – osam, nosač menjača šest, auspuh četiri, anlaser dva, zvono menjača četiri. „Dimče na vaginče“, konstatujem.

Dobro, nije baš tako jednostavno: sve radim ležeći, bole ruke, više ih odmaram nego što radim, ali ide. Usput, vidim da je karter ozbiljno ulubljen, sad znam zašto staje manje ulja nego što bi inače trebalo, vidim da curi simering na zadnjem diferencijalu, curi i simering na menjaču… „Kupio si neopevani krš“, kažem sebi, ali se tešim jer ću sad, kad sam već u kancelariji, sve da uradim k’o što je bog rekao. „Stari majstori su retkost“, opet se bekeljim.

Poseban je izazov menjač skinuti „na ležećki“, ali može, nije mi prvina. Doduše, poslednji put sam to radio pre četvrt veka, ali šta je četvrt veka naspram večnosti. Na njanje-njanje svlačim menjač sa spojničkog vratila, ide mi prilično dobro, jedino što je tesno k’o u dupetu, pa na svaki cim udarim rukom u nešto, niz levi palac klizi curak krvi, boli da oči ispadaju…

Spuštam menjač na grudi junačke i gledam šta je preostalo: još osam šrafova na korpi kvačila i onda sve ovo „u rikverc“, konstatujem da će „biti prce“ da se menjač postavi na mesto, gledam ulubljeni karter i već se vidim kako ga odšrafljujem, razmišljam da je to dobro jer ću moći da prekontrolišem ležajeve radilice, možda, kad sam već počeo da radim, skinem i glavu motora i zamenim karike… Da, treba i simeringe na menjaču i zadnjem diferencijalu da zamenim… Gde li su mi špic-klešta?