Kornišoni

Iz najdubljeg mraka prošlosti, iz davno predškolskih vremena, nosim uspomenu na – kisele krastavce.

Oni su bili, isečeni na vrlo tanke kolutove, ono što je običan hleb premazan paštetom iz creva činilo sendvičem, tim novim pronalaskom našeg siromašnog, ali ponosnog društva, na dečjim rođendanima koji su takođe bili novina, bar u toj formi, kad su druga deca dolazila i sa slavljenikom ostajala sama u posebnoj prostoriji sa sendvičima i – limunadom. Bez Mande i Kockice, bez gramofona, čak i bez običnih slikovnica, obučeni u ručno štrikane špilhozne, devojčice s obaveznom mašnom u kosi, bez neke posebne pomoći odraslih, učili smo prve korake igre koja se zove društveni život. Paštetu iz creva ubrzo je zamenio parizer, za njim čuveni mesni narezak, to gastronomsko čudo s početka šezdesetih, ali kolutići kiselog krastavca ostali su konstanta u toj evoluciji, do današnjih dana, izdržavajući surovu konkurenciju kapara, inćuna, ljutog senfa, majoneza, kečapa…

Ocu donesem ručak, pažljivo mu postavim sto, sipam u tanjir toplu, mirisnu musaku od tikvica i ponosno mu najavljujem salatu: čuvenu moravsku, od paradajza, luka, svežeg krastavca i seckanih pečenih paprika s belim lukom i mnogo peršuna. On zadovoljno širi svoje staračke oči, sprema se da napadne musaku i, ne gledajući me, kaže: donesi mi iz frižidera ono. Otvaram frižider i jedino ono što bi se moglo u tom trenutku bez prevrtanja želuca zamisliti kao mogućnost jesu četiri načete tegle kiselih krastavaca. Ali, tata, doneo sam ti salatu! Pa? – počinje on da se nervira – salata je jedno, a kiseli krastavci nisu salata nego kiselina… Oni su više od salate, više od jela, oni su nerazdvojni pratilac njegovog staračkog, samačkog, usamljeničkog života – koji je sam izabrao. Oni su njegova lična nota, njegov doprinos obedu koji sprema neko drugi. Vajkao mi se pre dvadesetak godina, dok je još bio kočoperni sedamdesetogodišnjak, kako mu često na um dolaze ruski kiseli krastavci „Malosol“, koje je šezdesetih godina otkrio u Parizu, gde je službovao. To su oni krupni krastavci koji se kisele spontanom fermentacijom, bez dodatka sirćeta, kao što se spontano kiseli i kupus. Samo voda, so, šećer i – mirođija… Godinama sam po samoposlugama u Parizu, Amsterdamu, Hagu, Marseju, Briselu, tražio te krastavce „Malosol“ i nisam mogao da ih nađem, kasirke i promoterke bi samo slegle ramenima, za njih su kiseli krastavci dele samo na sitne i krupne, na cornichons i concombres, sve ostalo su nijanse, nepotrebne uostalom, ko to još jede?

Prošlog leta, vraćajući se iz Pariza, pred sam ulazak u avion skeniram uvežbanim pogledom rafove gastronomskog free shopa: na šta da spiskam već razmenjenu pedeseticu. Pogled mi zastaje na bucmastim teglama s elegantnom tamnozelenom etiketom: „Malosol“! Plaćam na kasi neverovatnih dvadeset evra za tu teglu krastavaca i kao bez duše jurim ka izlazu B2, destination Belgrade. Dočekuje me blazirani pajkan i, s izrazom dosade, tera me da se izujem, da skinem kaiš, predlaže mi da iz mog nerazdvojnog zippo upaljača izvadim vatu natopljenu benzinom, bacim je, a onda upaljač mogu da zadržim. Gledajući ga s gađenjem, ubacujem kompletni zippo u kantu za otpatke, bez koske. Uostalom, platio sam ga u Beogradu koliko i ovu teglu krastavaca… „koju, kao što znate, ne možete da unesete u avion“, deklamuje android francuske službe bezbednosti. Koju teglu bih mu najradije, psujući mu mamicu udbašku (na francuskom, već bih se setio nekog ekvivalenta), smečovao posred face, ali se prisećam poslednjeg reda Upozorenja o merama bezbednosti: „Kažnjivo je svako diskutovanje o gore navedenim merama bezbednosti“, vadim teglu iz kese i, pred još tuce bosonogih Srba koji pridržavaju rukama pantalone bez kaiša, predajem mu je ceremonijalno: uz ovo, mladiću, ide jako rashlađena votka, i to ne bilo koja, najmanje original Smirnoff od 50 evra, eno ima je tamo gde sam ja kupio krastavce – i dostojanstveno odlazim u avion proterujući vraćeni kaiš kroz gajke pantalona sve do ulaza u avion…

Truckajući se po kaldrmi olujnog letnjeg neba, umesto da umirem od straha kao svaki normalan čovek, ja razmišljam šta da kažem starom: da ga prvo obradujem da sam našao njegove krastavce, a onda da ga razočaram… Odlučujem se da mu jezuitski kažem samo deo istine: saznao sam gde ih ima, sledeći put ih donosim. Nepoverljivo zabadam zube u bajat Jatov sendvič – tužni tranzicioni ostatak negdašnjeg nebeskog krkanluka – i gle: usred leta vruskaju pod zubima koso sečene elipse neuništivog kiselog krastavca. Taj kornišon me, kao ona madlena Prusta, vraća ponovo u najranije detinjstvo. U spavaćoj sobi, jedinoj prostoriji koja se greje u tom stanu na Čuburi, atmosfera idilična: odslušali smo „Veselo veče“ na radiju, na hoklici roze boje koja nam služi kao trpezarijski sto večeramo tata i ja. Mama, oslonjena na jastuk na bračnom krevetu hrani sestricu iz flašice mlekom sa istucanim keksom. Ja iz nekog razloga odbijam da dovršim obrok – veliku šolju mleka s kakaom. Ne bi li me uverio kako je mleko s kakaom čaroban napitak, tata ispod hoklice vadi teglu s krastavcima, vadi jedan krastavac, umače ga u svoju šolju mleka s kakaom i onda zagrize krastavac sa onim izrazom lica koje danas namontiraju u televizijskim reklamama oni srećni mladi muževi kad pokusaju prvu kašiku najbolje supe iz kesice, a onda upute značajan pogled nasmešenoj supruzi, dok deca tapšu ručicama… Ja nemam kud, zažmurim i saspem u sebe ostatak mleka s kakaom.

A ćale nastavi da pijucka svoje mleko, grickajući s uživanjem načeti kiseli krastavac.