Deset

Odakle dolazite, pita me prevoditeljka na dozlaboga dosadnom i beskorisnom seminaru, koji se, a da nikom nije jasno zašto, održava u dubini Crne šume na Švarcvaldu. Zastajem i gledam je zbunjeno, vidim da je i njoj odjednom neprijatno. Na jednom mestu, nemački organizatori su okupili učesnike iz svih jugoslovenskih zemalja koje još stoje pred vratima Evropske unije. Dakle, fale nam samo Slovenci i Hrvati. Znam da me prevoditeljka ne pita jesam li iz Srbije, a stojim zbunjena jer ne znam odakle sam došla. Iz Beograda, koji je već deset godina moj grad ili iz Kragujevca, iz kog sam otišla samo zato što tamo nije bilo mog fakulteta? Ne osećam da govorim istinu kad kažem da sam iz Beograda, ako ništa drugo, odaje me diskretan kragujevački naglasak, a opet, lažem kad kažem da sam iz Kragujevca, jer više ne znam tamošnje kafane i glavne gradske face, ne znam neke klinačke pank bendove za koje me pitaju kad čuju odakle sam.

Meni Kragujevac nije bio ni mali ni tesan, bio mi je taman po meri. Ali, ni Beograd mi nije bio prevelik ni zastrašujuć, i on mi je bio po meri. Pa opet, ni u jednom ni u drugom mi nije sve potaman. Kad sam tamo, fale mi moji ljudi i moja mesta, nedostaje mi i malo samoće, mira i tišine. Izluđuju me vršnjaci, oni koje sam pre deset godina ostavila da bih i danas svaki put zatekla iste onakve, nedorasle, nesamostalne, izgubljene. Kad sam ovde, nedostaju mi mirisi ručka koji se krčka od prepodneva, nervira me što je u bojleru hladna voda jer sam zaboravila da ga uključim, nekad zna da me ubije u pojam to što svaka stvar stoji onako kako sam je ostavila pre nego što sam krenula.

Moj grad ima zavičajno udruženje u Beogradu. Jednom sam ih zvala, trebali su mi poslovno. Iznenadilo me pitanje: „Pa gde si ti do sad?“, ali mi je i malo imponovalo što me „imaju na evidenciji“. Moj grad je jedno čudno mesto, koje je devedesetih crkavalo od gladi i organizovalo demonstracije kad god je bilo važno. Ljudi tamo znaju „gde su bili kad je grmelo“. U mom gradu, ljudi su za vreme bombardovanja organizovano čuvali goranske pekare i poslastičarnice koje su nahranile i limunadom napojile generacije. Nismo ih čuvali od Natoa, nego od gnevnih nesrećnika koji su tih godina masovno pristizali. Moj grad je svoju poslednju knjižaru odbranio od gvozdene šake krupnog kapitala. Iz mog grada je onaj čovek (neću vam reći ime, sram vas bilo što ne znate), koji je komponovao Višegrade, grade, Stani, stani, Ibar vodo, Kad si bila mala, Mare i Obraše se vinogradi. Da, da, sve te pesme napisao je jedan čovek i on je baš iz mog grada.

Danas, kad ceo svet grca pod krizom, statistika pokazuje da je moj grad jedno od pristojnijih mesta za život. Ali, baš zato, nestaju neka važna mesta sa mape intimnih geografija, pa bez obzira na taj sveopšti progres, imam osećaj da „u kasni sat crkava moj grad“. Zbog toga i zbog one džinovske krstače na ulazu u grad, grdosije koja me prepadne svaki put kad stižem, a oko koje su prskalice za travu vazda uključene, valjda da čudo od armiranog betona poraste još više. Moj grad ima crvene table sa nazivima ulica. Kažu da je jedini u celoj bivšoj Jugoslaviji sa crvenim tablama i smeju nam se zbog toga. A ja znam, a ćutim, da su jednom kad je dolazio Tito, moji sugrađani pokušali i nebo da ofarbaju u crveno, ali im zbog jakog vetra nije uspelo. Kad me naljute, pravim se da nemam ništa s njima, jesam tamo rasla, ali na drugom mestu sam odrasla.

I tako, zagubljena i razapeta na razdaljini od svega 120 kilometara (koje spaja sasvim pristojan autoput), lažem kad kažem da sam iz Kragujevca, lažem kad kažem da sam iz Beograda. Iz Kragujevca više nisam, iz Beograda nisam još uvek. Pa ipak, u povratku sa Švarcvalda, kad je taksista sa aerodroma prišao Novom Beogradu i kad sam u maglovitoj večeri razaznala obrise Arene, odjednom me spopao onaj osećaj kad znaš da si stigao kući.