U novom broju

Ivan Čolović: Pucanje čira traume koji dugo nosimo

“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”

Intervju

Ivan Čolović: Scena je spremna za spomenik Miloševiću

“‘Imamo obavezu prema našoj deci, bar deci u Srbiji i Republici Srpskoj, da im istinom otvorimo oči, ne maštajući o tome da ćemo promeniti mišljenje sveta‘, rekao Veučić pre dve godine u govoru povodom ‚Oluje‘. To znači da ćemo se mi držati svoje istine, ma šta svet o nama mislio, da ćemo slaviti naše junaka, makar ih svet smatrao zločincima, jer svet nas ne voli i naše suze ne razume, ali mi sada imamo svog roditelja i možemo da se na njegovim grudima isplačemo. Ovo nije neka moja ironija, nego skoro doslovna parafraza Vučićevih reči. A on je rekao – opet moram da ga citiram: ‘Ponosan sam jer srpska suza, posle mnogo decenija, ima roditelja’”

U novom broju

Ivan Čolović: Scena je spremna za spomenik Miloševiću

“Razlika između Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića je ona koju vidimo na Koraksovim karikaturama. Milošević je tu introvetovan, oči mu se ne vide, on je lik koji deluje iz senke, iz bekstejdža. Nasuprot njemu, Vučić je stalno na pozornici, gleda nas svojim velikim očima sa svih strana i sve vreme zasipa svojim beskrajnim govorima. Ali, u suštini, on radi isto što i Milošević – učvršćuje ličnu vlast i nudi san o Velikoj Srbiji, koja se sad zove Srpski svet”