I pored toga što je najdugovečniji gradonačelnik Balaševićevog grada, što ne silazi sa lokalnih ekrana i novinskih stubaca, što se visoko vinuo u političkom životu zemlje, Vučević i dalje odaje utisak čoveka koji se na tom mestu našao sasvim slučajno. Kao da je neko organizovao katastrofalno loš kasting i izabrao potpuno pogrešnog glumca za glavnu ulogu
Vučićev govor, predstavljen kao najvažniji u njegovom životu, za Srbe na Kosovu nije doneo ništa novo. Jedino novo što smo čuli jeste da predsednik Srbije ima strah od sopstvene istorijske nebitnosti i da nema rešenje za Kosovo. Poraz je priznao kao da proglašava najveću pobedu i dobio aplauz
Bilo da su njihovi međusobni sukobi i animoziteti stvarni ili su samo bacanje prašine u oči, Vučić i Nikolić su uvek do sada postizali dobar kompromis. Jedan je dobijao vlast i moć, a ni drugi nije ostajao kratkih rukava
Ne može svako da bude vođa. Ne grade se svakome spomenici za života, imenuju po njima gradovi i ulice. Ne stremi svaki šef države ili vlade tome da ga obožavaju mase, da mu pišu pesme, da mu se ministri bespogovorno pokoravaju, da bude bezgrešan, da bude božanstvo. To su ljudi posebne fele. Jedno im je zajedničko bez obzira na ideologiju: svi su prikriveni ili otvoreni diktatori i grade kult ličnosti da bi mogli nesmetano i doživotno da vladaju
U teoriji je često citirano poređenje borbe protiv korupcije s borbom protiv malarije. Da bi pobedio malariju, moraš isušiti močvaru. Komaraca će i dalje biti, ali neće biti bolesti. Voleo bih da ovo pročita Aleksandar Vučić kad već nije Boris Tadić
