"‘Dotakli smo dno života’, sve uz fanfare i vatromet. Ali, nazire se urušavanje ove vlasti, koja se pokazala potpuno nekompetentnom. U toku je ponižavanje sopstvenog naroda, kao, narod ne zna ništa o Muratu, sve to ide kroz urušavanje institucija i medijski teror. Ali, oni sami sebi seku odstupnicu. Stanje je neizdrživo, i ne zna se epilog, ne daj bože da bude ono što mnogima pada na pamet"
"U slučaju dodatne desničarske radikalizacije čitavog kontinenta, a onda i Srbije gde će se Vučić svakako truditi da ne izostane, sasvim je moguće da će Šešelj sa svojom strankom dobiti ulogu egzekutora ne samo političkog, nego i fizičkog; to je, uostalom, i bio devedesetih godina prošlog stoleća", kaže za "Vreme" sociolog Jovo Bakić. "Možemo se samo nadati i boriti da do toga ne dođe"
Reporter nije imao (ne)sreću da vidi umetnicu Kiju, zato postig’o opazi kako Šešelj prodaje knjigu o Vučiću ispod tezge, kao i gospodina u fotelji Kojčića, koji udžbenički emitov’o mis’o da Predsednik čita
"Mislim da je danas mnogo lošija situacija na medijskoj sceni nego u doba Zakona o informisanju. Zašto? Zato što ima mnogo manje pluraliteta: izuzev par izuzetaka, sada se gotovo svi mediji nalaze pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. I to ne njegove vlade ili stranke, nego baš pod njegovom ličnom kontrolom"
"Radničke novine" iz 1913. godine pišu: "Nama su u Beogradu Arnauti poznati: oni su vrlo valjani i izdržljivi radnici na obali Save i Dunava gde istovaruju i utovaraju velike terete, oni su drvoseče, bozadžije, salepčije itd. I još nijednog Beograđanina nije bilo da se na lenost Arnauta požalio." Posle Drugog svetskog rata gotovo svako koga sam poznavao u Beogradu imao je "svog Albanca". Nisu bili samo fizikalci, bili su i naši "privatni bankari" od kojih smo bez kamate mogli da pozajmimo novac ili kupimo devize
Najopštiji zaključak i utisak o manifestaciji "Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10" onih koji je organizuju i realizuju je – dobro je što postoji, bez obzira na to što ponekad ne privuče onoliko publike koliko se očekuje
Neočekivana ostavka direktorke Agencije za borbu protiv korupcije kap je u moru problema s kojima se ovo telo godinama suočava, a najodgovornija za to je – vladajuća većina
Moguće parlamentarne izbore, uz redovne beogradske, u isto vreme i najavljuju i demantuju isključivo predstavnici vlasti. Opozicija je potpuno fokusirana na beogradske izbore i nema kapacitet da se posveti i republičkim. Ako parlamentarnih izbora uopšte i bude, jedini uzrok će im biti strah vlasti da, uprkos apsolutnoj političkoj, medijskoj i ekonomskoj dominaciji, može da izgubi prestonicu
Iznošenjem zahteva za održavanje izbora Pokret slobodnih građana i Narodna stranaka u osnivanju pomerile su za trenutak debatu sa pitanja hoće li i na koji način Dragan Đilas učestvovati u toj trci na uslove za održavanje te trke. Ukratko: traži se da svi učesnici u izbornom procesu imaju ravnopravne uslove i mogućnost da predstave svoje politike svim građanima, a da vlast ni na koji način ne zloupotrebljava svoju poziciju i omogući fer izborno nadmetanje
Naravno da nema nikakve garancije da će jedna lista i jedan kandidat za gradonačelnika doneti pobedu opoziciji na predstojećim izborima. Ali više opozicionih lista će sigurno značiti još jedan više nego izvestan i bolan poraz. A ukoliko je tako, ne treba biti previše pametan da bi se videlo koju opciju treba izabrati. Niti je neophodno biti veliki genije da se shvati šta i za koga rade oni koji, uprkos svemu, izaberu drugačije
Trenutna slika o odnosu vlasti i opozicije u Srbiji izgleda ovako: Vučić baci kosku kojom nudi opoziciji saradnju i, kao, priliku da se ponaša konstruktivno. Lideri opozicije naivno zagrizu i počnu oko te koske da se glože, a vladajuća klika dobije priliku da kaže: "Eto, pogledajte kakvi su"
