Racionalniji čitalac državne dnevne štampe dobio bi sledeći rezultat: 1) zločina nije bilo, teroristi su samo oterani, 2) bili su neki satelitski snimci, ko zna šta je bilo na njima, ali bitno je da su lažni, 3) Muslimani su se sami poubijali, 4) poubijali su ih prethodno isprovocirani Srbi, 5) poubijali su ih holandski vojnici, 6) neki od ubijenih su "navodno ubijeni"
Kako je Vojska Jugoslavije kupovala stanove za generala Pavkovića i ko ih je opremao; kako je potkradan vojni budžet Jugoslavije; zašto je vojska dnevno kupovala 15.000 primeraka "Politike"; istina o 16 generalskih stanova; kako su generali bolje znali žiro račun firme kojoj treba Vojska da plati dug nego broj vojne pošte jedinice kojima komanduju; kako je Vojska Jugoslavije planirala pokretanje Radija i Televizije i koliko je para za to potrošeno
"Čistota Otečestva"; "Vreme" br. 548
Meštanima malo znači to što je završena Donatorska konferencija i što je deo novca odvojen za poljoprivredu, osim ako se ministar Veselinov, kako kažu, "ne okrene malo od Vojvodine i ne podseti na to da i u Srbiji, i na Goliji ima seljaka"
"Siguran sam da je iza osmeha mnogo teškoća. Mislim da je ovo najbolji Beograd u poslednjih petnaest godina. Ne kažem to zato što smatram sadašnju vlast divnom, ne mislim da je ne treba kritikovati..."
Dok se ne uspostavi neki drugi exit, ovaj bi trebalo pravilno percipirati kao već viđenu vašarsku atrakciju istočnoevropskih zemalja. Finley Quaye nije Tricky, Tony Allen nije Fela Kuti, Max Romeo je Max Romeo koliko je i Joe Strummer & The Mescaleiros – The Clash, dok Kosheen nisu Basmenet Jaxx, a ni Luke Slater nije Underworld, iako je zamišljeno da nam tako izgledaju
Dušan Mihajlović, republički ministar policije, novinarima, u VIN-ovoj emisiji "Press pretres"
Moglo se to 5. oktobra desiti svakom ko se zatekao pred Skupštinom, RTS-om, na Trgu republike, Ibarskoj magistrali, autoputu Beograd – Niš... Ali, dogodilo se samo njima petorici: Ivanu Nikoliću, Bogdanu Jovanoviću, Drašku Mitroviću, Čedomiru Kaliniću, Dušanu Markoviću i Draganu Matoviću. Zbog zadobijenih prostrelnih rana, ova petorica muškaraca, od kojih najmlađi ima šesnaest a najstariji četrdeset tri godine, za samo pola sata doneti su u Urgentni centar. Kako se dogodilo da od 700.000 građana stradaju baš oni? O svom iskustvu govore Dragan Matović i Dušan Marković
