"Zasluge Borisa Tadića za Demokratsku stranku su nesporne, ali baš zbog toga ne mogu da nađem razumevanje za gest počasnog predsednika stranke, koji je na početku izborne kampanje napustio svoju stranku, u kojoj je proveo više od dve decenije i vodio je skoro deceniju. Možda ja drukčije razumem odgovornost prema stranci koju sam osnovao i jedno vreme je vodio"
Znam tu atmosferu. Poznajem je „po koraku". Po mantričnom batu izlizanih floskula i parola koje se besomučno ponavljaju. Po agresiji, kao i po magnetizmu kojim nepogrešivo privlači ono najgore sa čitavog društvenog i političkog spektra. Kao i po strahu koji širi uokolo. I po kukavičluku onih koji bi, iz nekog razloga, po funkciji ili po savesti, trebalo da reaguju
"Došli smo u situaciju u kojoj se pribojavam jednoumlja, ili vlasti koja neće imati pravu kontrolu. Opozicija je u potpunom kolapsu i mislim da će njihova kontrola biti minimalna. Ako mediji ne budu u stanju da vrše tu kontrolu, a vidim da nisu, jer svi manje-više pokazuju želju za nekom vrstom udvorištva, stvarno možemo da se pitamo šta će biti 17. marta"
U nastojanju da negde bude vidljiva, ministarka energetike suviše je prpošna za parohijalni srpski muški šovinizam. Njeni iskazi takođe su suviše hladni i trivijalni u pogledu vere u modernu i efikasnu Srbiju da bi doista bila neka uverljiva izborna karta kod naroda do koga joj je toliko stalo. Na drugoj strani, ona tehnokratskim slojevima malo šta može da pokaže od sopstvenih profesionalnih rezultata – osim vanredne profesure, naravno, na Megatrendu
Alasi sa beogradske obale su kao zajednica počeli da nestaju odmah posle Drugog svetskog rata, pred naletom nove, kolektivističke ustrojene vlasti, koja je u kratkom roku razvejala kompletnu zaostavštinu Beogradske ribarske zadruge. Nekih 150 godina moderne tradicije ribarenja u Beogradu bilo je polako zbrisano, a sa njom je nestala i autentična mnogonacionalna alaska zajednica i njihova kultura ljudi okrenutih vodi. Izložba "Dunavski alasi", u Muzeju istorije Srbije, autorke Dušice Bojić, vodi nas u ovaj nestali svet potpunom rekonstrukcijom ambijenta, kroz čamce, mreže i alate, prvi put izložena dokumenta zadruge, kao i porodične predmete jednog domaćinstva, većinom iz zaostavštine porodice Bogdanović-Ambrozić
Čak 87 odsto žena je nepismeno, samo 30 odsto devojčica ima pristup školama, žene umiru na porođaju na svakih 30 minuta, skoro 80 odsto žena je primorano na ugovoreni brak, prosečni životni vek žena iznosi 44 godine, 62 odsto žena iskusilo je fizičko i seksualno iživljavanje. A sva je prilika da će ženama u Avganistanu biti još gore
Zimska Olimpijada u Sočiju otvorena je svečanom ceremonijom 7. februara, a prvi čovek koji se popeo na pobedničko postolje bio je američki snouborder Sejdž Kotsenburg, koji je bio najbolji u novoj, atraktivnoj olimpijskoj disciplini snoubord sloup stajl. Svet je od tog trenutka konačno počeo da obraća pažnju na sportska dešavanja u Sočiju, za razliku od perioda pred početak Olimpijade koji je podsećao na hladnoratovsku netrpeljivost. Na sve to došle su i pretnje terorističkim napadima radikalnih islamista
"Posle iskustva sa snimanja filma Marble Ass, Želimir Žilnik je za mene bio jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, sve je sviranje kurcu. Mislim tu i na sebe, istrajao sam trideset godina"
Niko ne zna šta se na Tikalovim slikama događa. Ko su ljudi-prilikovi i utvare na njima? Šta traže, koga traže, kuda idu, šta nameravaju? Kada gledam te slike, osećam se kao da čitam Gogolja: vidim sklepane zapurnjale prostorije pune spodoba, poluljudi, hermafrodita, naopakonasađenih, zvjerova, zombija i homunkulusa, rupara i ostalih sektaša, zlih duhova, inkvizitora, rusalja i babetina našeg života, letećih mrtvih duša, sumnjivih lica, revizora i izvršitelja poslednjeg suda... Tikalov svet razumem kao nekakve donje radove koje izvode kamuflirani likovi suludim alatima, presipajući ništa u ništa i mereći ništa ničim nekakvim alhemijskim atanorima, potpomognuti pometenim i sipljivim arhivarima...
Reklo bi se da sam pobedio virus, ali mi nedostaje nekadašnja množina: bakterije, bacili, mikrobi, virusi...
Od nasilnog ulaska države 1999. do finansijskog kolapsa u režiji SPS-ovih kadrova i kako se ovo poslednje koristi u predizborne svrhe: prvi put za vreme rekonstrukcije Vlade, a sada pred vanredne parlamentarne izbore
Dok vode kampanju državnim resursima i dominiraju na televizijama, plaše narod tajkunskim zaverama, suzbijaju i razbijaju prezaduženu i blokiranu opoziciju. Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije: Kako su finansirane političke stranke
