"Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za ‘Vreme’ o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao – boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim"
Ubijen na radnom mestu, ispred sedišta svoje političke organizacije u Kosovskoj Mitrovici, Oliver Ivanović je za godinu dana postao simbol političkog otpora u Srbiji uprkos intenzivnom radu Prištine i Beograda da se puna istina o njegovom ubistvu nikada ne sazna. Jedini koji tvrdi da zna ko su ubice, to saznanje još drži za sebe praveći od istrage cirkus
"Početna pozicija na kojoj je Kossev nastao suštinski se oslanja na strahovit osećaj ugroženosti zajednice. Ovde kriza ne prestaje 30 godina, i to čini moj život. Celo moje odrastanje, a i kasnije, bila je pozicija ugroženosti: kako da stigneš do škole, da vodiš računa kojim jezikom pričaš, da gledaš u koji ćeš kafić da uđeš, i Kossev je nastao opet iz osećaja ugroženosti. I društvene nepravde koju ne podnosim. O nama ovde niko nije brinuo, a živeli smo pod medijskim lažima i propagandom"
"Kampanja protiv Ljiljane Smajlović i mene je kampanja protiv toga što je do suđenja uopšte došlo. A da nije bilo Komisije, pitanje je da li bi ikada bilo pravde za Slavka Ćuruviju. Komisija redovno reaguje na sve što nam se učini da je u ovom procesu nezakonito, nedozvoljeno, sve što narušava dokazni postupak. Vrhunac diskreditacije je tvrdnja da je zahvaljujući Ljiljani Smajlović bombardovanje Srbije duže trajalo. I tu se najbolje vidi kontinuitet od teksta ‘Ćuruvija dočekao bombe’, sa lažnom tvrdnjom da je Ćuruvija tražio bombardovanje Srbije, do bolesne izmišljotine da je zbog Ljiljane Smajlović produženo bombardovanje"
Ko je osoba zbog koje je ministar Nebojša Stefanović hteo da podnese ostavku, kakve to ima veze sa hapšenjima u MUP-u i zbog čega je Srbija postala podijum za obračun narko-klanova i mesto na kome je moguće paliti kuće lokalnim novinarima
De Klerkov film pita: čak i da se otarasimo istorije, lične i one velike, da ne zavirimo u sopstvene identitete, kakve bi nam bile šanse da ne odigramo ponovo upravo identičnu predstavu
Ono što je nama bilo važno, gledano kroz naočari mladih koje reprezentuje Tijana Grumić, više nije važno
Dvadeset i sedam godina nakon ubistva Jugoslavije, istraga je još u toku, i ništa nije neopozivo osim smrti same
"Prilikom zapošljavanja u institucijama, ako, recimo, čistačica po nekoj strukturi treba da bude Srpkinja, to mora da potpiše Radoičić. Radoičić i njegova grupa su kontrolisali plate koje dolaze iz budžeta Srbije, ali sada, kako su ušli u kosovske institucije, oni kontrolišu i sve Srbe koji ulaze u sistem Kosova i dobijaju plate od tog sistema. Znači, Srbe i u jednom i u drugom sistemu kontroliše isti čovek ili ista grupacija. Svaka neposlušnost se kažnjavala gubitkom posla. A ako je veći problem, onda paljenjem automobila, paljenjem prostorija, fizičkim nasrtajima... I ubistvima"
Deca rođena kada je počeo ovaj u SAD gotovo zaboravljeni rat ulaze u godinu punoletstva, a Vašington još uvek ne zna kako da iz njega izađe mada je još 2003. proglasio pobedu – zbog procene da je poraz skuplji od vođenja rata
U ovoj situaciji nije važno gde je Milan Radoičić, već nešto drugo. A to je da su pitanja, uglavnom neizgovorena, dobila svoj javni epilog
