Izbeglička kriza – Nada koja vodi u smrt
Rekvijem za nepoznatu decu
Kad ubuduće neko preda mnom bude pomenuo Egejsko more i grčka ostrva, neću više moći da mislim na jutarnje plavetnilo morskog beskraja sa srebrnastim prugama valova, večernje crveno sunce koje umače svoj trbuh u tamniju, modru vodu na zapadu, bela jedra na horizontu, palme, recinu, masline, sir, a da istovremeno ne pomislim na leševe nepoznate dece na belom pesku plaže poređane kao odbačene, velike, mokre lutke. Taj prizor ne mogu i neću nikada da zaboravim. Podseća me na jevrejsku decu u Aušvicu. Znam da to ne može, možda i ne sme da se upoređuje, ali uprkos tome ja želim da uporedim neuporedivo. Ta sirijska, avganistanska, iračka deca su sa poverenjem uhvatila roditelje za ruku i otišla u smrt, baš kao što su jevrejska deca otišla u gasnu komoru. Jedni u vodu, drugi u vatru, svi u preranu smrt