"Parlament Srbije osuđuje genocid u Srebrenici i iskreno žali sve žrtve Srebrenice. Ovom prilikom upućuje izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici." Nisam nikada pisao deklaracije, ali ovo je po meni tekst one za koju bi trebalo da glasa svih 250 poslanika
Kada se čuje da je u nekoj policijskoj akciji učestvovalo više od 600 policajaca i pripadnika obaveštajnih službi, prva misao je da je reč o nečemu zaista važnom i velikom. Kada je nastavak vesti da je u takvoj akciji uhapšeno sedmoro ljudi, moraju se javiti nedoumice, čak i kada se objavi da su uhapšeni pripadnici radikalnog vehabijskog pokreta
Prošle nedelje u Zagrebu je počelo suđenje organizovanoj zločinačkoj grupi, optuženoj da je pre osamnaest meseci ekplozivnom napravom lišila života zagrebačkog novinara i izdavača nedeljnika "Nacional" Ivu Pukanića i njegovog prijatelja Niku Franjića. Reč je o suđenju neuobičajenom: za isto krivično delo sudiće se i u Zagrebu i u Beogradu, jer propisi ne dopuštaju izručenja svojih državljana, a njih trojica od osmorice su uhapšeni u Srbiji, uspešnom saradnjom policija i tužilaštava Hrvatske i Srbije; jedan se predao u BiH i čeka izručenje u Zagreb
Tek polovina stranaka članica saveza koji je pobedio Slobodana Miloševića još uvek daje kakve-takve znake života
Novi dokazi na suđenju Jovici Stanišiću otkrivaju detalje o ulozi Državne bezbednosti Srbije u bosanskom ratu
Da li će povratak lidera radikala iz Haškog tribunala za Srbiju značiti "tektonski poremećaj", kao što veruju njegovi stranački saborci, malu pomoć DS-u u suzbijanju rasta naprednjaka, kao što veruju pojedini politički analitičari, ili samo zabavu za deo javnosti naklonjene radikalnom i raspojasanom ponašanju
Na suđenju Vojislavu Šešelju i vojvoda i Tribunal pokazali su svoje najgore strane
Kako je dosadna međunarodna zajednica: svake se pete godine navrze da osudimo zločin u Srebrenici, i tako nas podseti na silesiju slučajeva gde smo pobijeni bili lično mi
Vinston Čerčil je nekoć sarajevsko slavljenje Principa proglasio sramotnim dodavši da su sramotni i Principov akt i narod koji ga slavi te je Sarajevo, u tom smislu, sprovelo samokritiku. Ipak, sam Smit kao da se do kraja ne slaže s Čerčilom, možda upravo zbog promene konteksta, jer mu se, izgleda, čini da su dečaci koji su se borili za slobodu i za Jugoslaviju umrli uzalud. Na jednom mestu u knjizi, on doslovce kaže: U jednom istorijski kratkom periodu, od pedesetih godina dvadesetog veka do Titove smrti i osamdesetih, Jugoslavija je, kao ujedinjena federacija socijalističkih republika, bila trijumf naroda i ostvarenje snova sarajevskih zaverenika. Gavro bi, mislim, bio ponosan na tu zemlju, kao što je i Jugoslavija, u to vreme, bila ponosna na Gavru
Kako je od debatnog kluba šarolike grupe intelektualaca DS došao do ključne pozicije u Srbiji, kakve pouke iz toga može da izvuče i kojim putem bi stranka mogla da krene dalje
