Intervju – Dragoljub Mićunović
Delirijum suvereniteta
"Razumljivo je što Ujedinjene nacije oklevaju da se na Kosovu igraju politike svršenog čina, jer to onda dobija šire razmere u međunarodnim odnosima"
"Razumljivo je što Ujedinjene nacije oklevaju da se na Kosovu igraju politike svršenog čina, jer to onda dobija šire razmere u međunarodnim odnosima"
Dok je bio u Minhenu, bio je dobar, bio je "naš Bora", bio je svetionik, bio je hvaljen i slavljen od svih; kada se pre nekoliko godina "vratio", odjednom je postao smetnja većini, zaslužna starina koja ne bi trebalo da se meša u stvari
Očito je da će pregovori o vladi otići u drugi plan dok ne bude otvoren paket koji posrednik za Kosovo Marti Ahtisari donosi u Beograd 2. februara i daje rok od dve nedelje da se iz sadašnjeg političkog vakuuma na njega odgovori
Tadićev DS koji je ostvario veliki uspeh, ali ne i pobedu, traži mandat za sastav vlade, a Koštuničin DSS, koji je doživeo izvestan neuspeh, ali ne i poraz, protokolarno ćuti
Poslednja u prošlogodišnjoj seriji od pet tribina – u organizaciji Fondacije "Fridrih Ebert" i nedeljnika "Vreme" – sa zajedničkom temom – Put Srbije ka Evropi, održana je Paviljonu "Veljković" u Beogradu, u drugoj polovini decembra, u središnjici izborne kampanje. Učesnici tribine bili su Jelica Minić, naučni saradnik u Institutu ekonomskih nauka, Srećko Mihailović, sociolog sa Instituta društvenih nauka, i Jovo Bakić, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tribinu je vodio Dragoljub Žarković, glavni urednik "Vremena". Glavno pitanje bilo je koliko je i kako tema evropskih integracija prisutna na izbornom tržištu političkih ideja i koliko je ta tema prisutna u srpskoj javnosti
Nakon juriša grčkih specijalaca, akcija sudskih izvršitelja i kletvi vaseljenskog patrijarha, monasi Esfigmena, pojačani nekolicinom iskušenika iz Srbije, odoleli su i napadu svoje pravoverne sabraće
U godini 2006. u Beogradu je ponavljano Kosovo, Kosovo, Kosovo, a u Briselu Hag, Hag, Hag. U tom procepu 2006. je ličila na "čekanje Godoa", sudeći bar po čekanju na događaj koga nema – potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om, a vize i da ne pominjemo... Nade su bile porasle 26. januara 2005. kada je usvojena Studija o izvodljivosti i 15. decembra 2005, kada su pregovori počeli, i Koštuničina vlada se hvalila da je uspela ono što nije uspela prethodna reformska vlada. U aprilu 2006. Brisel zamrzava pregovore sa Srbijom zbog neizvršavanja haške obaveze. To je izazvalo parlamentarnu krizu u Srbiji koja je trajala sve do raspisivanja izbora (ostavka Miroljuba Labusa, rascep u G17 plus, rekonstrukcija vlade, odložena demisija ministara G17 plus). Pokušaji da se pregovori nastave uz primenu od Evropljana odobrenog Akcionog plana za saradnju s Hagom nisu uspeli, pa se obećavajući uspeh pretvorio u neuspeh Koštuničine vlade. Došlo je nekoliko uteha: verbalna podrška Srbiji stigla je iz Brisela sredinom decembra; prijem Srbije u Partnerstvo za mir 14. decembra (vojska i kabinet predsednika Tadića ovo su ocenjivali kao značajan napredak, što je ljutilo Karlu del Ponte i nekoliko prohaških komentatora u Beogradu); otvorena je kancelarija NATO-a u Beogradu, (što je ljutilo radikale i socijaliste), i ulazak Srbije u predsoblje za ulazak na tržište Evropske unije potpisivanjem ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA, koja čini bescarinsku zonu od oko 30 miliona ljudi, što je vlada prilično reklamirala, a što je opet, iz nekih protekcionističkih razloga, ljutilo radikale.
Zajednička akcija prolupalih činovnika, opasno "utripovanih" kulturbirokrata i uplašenih festivaldžija pretvorila se u najveći skandal postoktobarske Srbije
Kao prvo, Srbija je po mom mišljenju najvažnija zemlja i ključ stabilnosti ovog regiona. A drugo, jugoistočna Evropa je ključ stabilnosti Evrope u celini. Kad je reč o preimućstvima Srbije, to se pre svega odnosi na srpsku vojsku. Za razliku od mnogih drugih zemalja, u Srbiji vojska ima mogućnost da bude na čelu društvenih reformi