Nezastarevanje ratnih zločina ne sme da bude izgovor za nas. Iz Budimpešte dolazim uveren da je potreban brži, energičniji i hrabriji rad na procesuiranju ratnih zločina, da ne bi u Beogradu tek 2060. godine neki "naš Kepiro" odgovarao
Jedan funkcioner iz "tog", Titovog vremena, koji je dogurao veoma visoko i pod Slobodanom Miloševićem, na moje pitanje "jesi li tada lagao ili lažeš sada?" ne samo da se nije naljutio, nego se nasmejao i odgovorio: "Pa, tada!" Isto pitanje postavljam svima koji su se tako masovno, preko noći, odrekli jugoslovenstva i postali nacionalisti, porekli sve u šta su se kleli, koji su bezrezervno slavili Tita, a zatim ga pljuvali: Jeste li lagali tada ili sada?
Logika naših sudova i njihove prakse govori u prilog raspletu nastavkom procesa – pa makar i bez Šešeljevog dokaznog postupka – te verovatno prihvaćanjem barem dela optužbi koje ga terete, izricanjem kazne koja će pokriti dosadašnjih osam godina pritvora i možda (bar) još nešto pride
Projekat "Kultura sjećanja – Bošnjaci, Hrvati i Srbi u komparativnoj perspektivi", nemačke fondacije "Fridrih Ebert" u Bosni i Hercegovini, od 2006. godine, kada je nastao, okupio je istoričare, politikologe, antropologe, književnike, filozofe i komunikologe iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije
Nemačka će postati dobra, Nemačka će postati zelena: političari čuvaju prirodu, građanska prava i useljenike, bore se protiv korupcije, nasilja i privrednih monopola. Dabome, u Nemačkoj oni još postoje: dobri ljudi u jednoj dobroj partiji, u Partiji zelenih. Naravno da slika Zelenih nije tako bajkovita kako bi oni voleli da ih drugi vide. Ali je ova partija po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja dogurala do istorijskih 28 odsto, pretekla socijaldemokrate, opasno se približila demohrišćanima i promenila političku scenu kojom su decenijama dominirale dve partije. A sve je počelo sa seoskim komunama
Sve i da su u svemu drugom omanule, godine nakon dvehiljadite donele su nam postepenu relaksaciju od nakaradno postavljenog "nacionalnog pitanja". Svekolike krestiće to, međutim, frustrira i užasava
Prvostepena presuda Haškog tribunala kojom su tadašnji general HV Ante Gotovina i tadašnji komandant Specijalne policije MUP RH Mladen Markač osuđeni na 24, odnosno 18 godina zatvora zbog zločina tokom i posle operacije "Oluja" avgusta 1995, detonirala je u Hrvatskoj eksploziju protesta za koje je eksploziv marljivo postavljan mesecima. Crkva, HDZ, desnica i braniteljske udruge slutili su, svi odreda, na šta će taj proces izaći, pa su se i pripremali. Tu, međutim, ima nekih protivrečnosti s kojima se na kraj ne može, svoj galami uprkos
U organizaciji nedeljnika "Vreme" i Balkan medija fonda održan je 7. aprila okrugli sto posvećen umetničkom odgovoru na različite izazove vezane za rasvetljavanje ratnih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina prošlog veka. Koliko igrani film Ustanička ulica, čije snimanje upravo počinje i koji se, između ostalog, bavi radom Tužilaštva za ratne zločine, može doprineti boljem i objektivnijem sagledavanju ovog problema? Šta spaja, a šta deli filmske stvaraoce i stvarne tužioce, istražitelje i sudije? Koliko je filmska vizija utemeljena na stvarnosti i koliko se i kako izuzetno traumatični događaji poput ratnih zločina mogu umetnički obraditi? O ovim i drugim pitanjima govore Gordan Kičić, producent i glavni glumac u filmu Ustanička ulica, Miroslav Terzić, režiser, Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, Siniša Važić, predsednik Veća za ratne zločine Suda u Beogradu, i Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine. Moderator okruglog stola bio je Filip Švarm
Kod današnjeg tumačenja istorijskih činjenica ima toliko stranih i pomodnih "teorija", individualnih eksperimenata i ostataka starog i tvrdokornog da je nemoguće u okviru same nauke izvršiti neku akademsku klasifikaciju. Ideologija i dnevnopolitički interesi su ipak odlučujući, jer oni distribuiraju materijalna sredstva
