Osnovni problemi pravosuđa u Srbiji danas i uvek, ma ko bio na vlasti, jesu: nezavisnost i poslušnost političarima, kojima god, uređena regulativa izbora i napredovanja u sudstvu i tužilaštvu, vrednovanje rada, zakoni koji su primenjivi i suvisli
U petak uveče – 22. maja – stigla je vest da će vladika Filaret ostati na tronu Mileševske eparhije ne bi li ispravio propuste u rukovođenju, da bi se koliko već ujutru čulo da je razrešen dužnosti. Po informacijama do kojih je "Vreme" došlo, pojedine vladike su podsetile na "praksu" svog sabrata da obeća pa se ne popravi, a i plašili su se da bi došlo do veće odmazde prema onima koji su svedočili protiv episkopa Mileševske eparhije. U slučaju vladike Georgija i vladike Filareta, tasovi "za" i protiv" su u Saboru bili skoro izjednačeni. Presudio je jedan ili nekoliko glasova. U novijoj istoriji Crkve teško da se pamte odluke donete tako tesnom većinom. Rasprave u Saboru su bile žestoke i burne. Potezale su se, kažu, uvrede, ucene i pretnje
Dvojica se nameračila na uramljenog Dražu, đuture uzimaju i Kalabića, kad za slavu metnu na zid, niki nema da pipne...
Napadi na Sašu Jankovića, zaštitnika građana, sve su slaboumniji i srazmerno slaboumnosti – sve bestidniji. To već počinje da zbunjuje i našu javnost, ionako oguglalu na slaboumnost, bestidnost i jevtinoću aktera hajke. Sada se već izdvaja jedan od zajedničkih imenitelja u skoro svim temama hajkača: to je, zbog nečega, vojska; nešto oko vojske njih svrbi jače nego sve drugo. Šta? Zašto
Imamo samo jednog vođu i jednu partiju, sve ostalo samo su kulise. Ali, kad nestane te jedne ličnosti, tog vođe, pa stranka doživi raspad, u Srbiji neće ostati ništa sem zgarišta – i institucija i političkih ličnosti. To je ono što je najstrašnije kada gledamo perspektivu Srbije. Moramo, dakle, da se pripremimo za jednu uništenu zemlju, kao i na to da ćemo u velikom delu našeg političkog, društvenog i ekonomskog sistema morati da startujemo od nule. Jer, kada razorite institucije i jedan normativni sistem – pravila funkcionisanja javnosti, medija, međuljudskih odnosa u državnoj upravi, kulturi i tako dalje – sve što ostaje jesu moć, arbitrarnost i nasilje
Duh Voje Šešelja lebdi nad Srpskom naprednom strankom i ona je od njega neodvojiva. Sa istom bezobzirnom arogancijom on je pravio Veliku Srbiju, a oni Beograd na vodi i brzu prugu do Pešte. Ni njima, kao ni Voji Šešelju, argumenti ne znače ništa: važna je njihova volja
"Tog 30. jula 1993. petogodišnja Irma Hadžimuratović igrala se pred kućom. Kad je granata zazviždala, majka je stigla da je uhvati, obori na zemlju, i pokrije svojim tijelom. Geler je prošao kroz majku, ubio je, i ranio Irmu. Geler joj je uletio s leđa i oštetio kičmu i crijeva. Nakon godinu i po dana je umrla. Da je evakuisana iz grada samo dan ranije, to dijete bi danas bilo živo. Ovo je knjiga o tome"
Za sve ovo vreme, kako kaže Ljuba Popović, nijedan ministar nije bio na otvaranju nijedne izložbe u Modernoj galeriji Valjevo. Išli su okolo po sajmovima šljive i festivalima duvan-čvaraka, ali u Galeriju nisu ulazili
"Koliko je dugo trebalo da se probije stav Akademije nauka i Akademije arhitekata o ‘Beogradu na vodi’? Nije cenzura samo kada neko zove iz kabineta ovog ili onog i kaže: ‘Nemoj da objaviš, ili objavi.’ Cenzura je kada svetlo dana ne može da ugleda informacija koja je bitna za život građana, a koja dolazi iz neke ‘druge ruke’, a ne samo iz vladareve"
Kad je reč o podršci Aleksandru Vučiću, nije ona tolika kako se obično misli. Reč je otprilike o četvrtini punoletnog građanstva. A zašto? Zato što je oko polovine građana razočarano i ne podržava nikoga. Ubijeni su u pojam i još nisu došli u ono stanje razdraženosti kada moraju da se angažuju protiv vlasti. A to će vreme doći, jer autoritarna, a nesposobna vlast nesumnjivo mora naposletku izazvati razjarenost građanstva
Medijska slika Srbije, i tu je naš osnovni problem, nije samo proizvod želje Aleksandra Vučića da javnost oblikuje prema svojim ubeđenjima. Ona je isto toliko i posledica demokratskog kapaciteta našeg društva nespremnog da se suoči uopšte sa idejom da nema društvenog progresa bez slobodnih medija i objektivne informacije. Ko misli drugačije, neka pogleda podatke o gledanosti ili čitanosti
Zvanična je istina da su oni vekovi u kojima smo zajedno živeli bili tamnica naroda, iz koje smo se jedva iskobeljali, sve držeći se Hantingtona (Samjuela) i njegovih teza o "sukobu civilizacija", ali je neverovatno koliko smo nakon te tamnice opet u zajedničkoj, smrdljivoj kloaki
Krajem prošle godine izdavačka kuća Clio objavila je Izabrana dela Dušana Kecmanovića u četiri toma. Nedugo pre toga, Kecmanović je preminuo. Njegove knjige sadrže u sebi mnogo profesionalne (psihijatrijske) veštine, ali i mnogo više elementarne ljudske mudrosti i čovečnosti osobe svesne da su svi ljudi braća
Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.
Poslednje nedelje u 2014. godini emitovana je prva emisija "Zumiranja", jednočasovnog razgovora pred kamerama koji sa sagovornicima vodi Dragoljub Žarković, glavni urednik "Vremena". U produkciji našeg nedeljnika"Zumiranje" će se snimati svake nedelje od dvadeset časova u medija centru Udruženja novinara Srbije
Ako bi se ovih dana u Srbiji raspisao referendum o članstvu u Evropskoj uniji, 54,5 odsto građana Vojvodine bi glasalo za ulazak, od čega je 33,3 odsto sigurno u to, dok bi 21,2 procenata verovatno zaokružili "za". S druge strane, 18,7 odsto Vojvođana su sigurno protiv, a deset odsto njihovih sugrađana verovatno protiv. Zanimljivo je i da što su ispitanici stariji, to ukupna podrška EU integracijama raste. To je jedan od rezultata istraživanja "Informisanost građana Vojvodine o evropskim procesima", koje je Ninamedia sprovela u oktobru ove godine na uzorku od 1800 ispitanika starosti između 18 i 80 godina. Ono je pokazalo i da su građani, makar na rečima, spremni da zarad ulaska u EU izmene svoje životne navike (52,6 odsto), dok je 35,8 procenata građana spremno da se usavršava ili prekvalifikuje, a 35,5 odsto i da živi neko vreme nezadovoljavajućim životnim standardom. Najveći broj građana Vojvodine dosta realistično smatra da će Srbija ući u EU između 2020. i 2025. godine (46 odsto), 21 odsto ispitanih veruje da se to nikada neće dogoditi, a 20,6 procenata da će se to desiti brzo, u periodu 2014–2019. godine. Vojvođani procenjuju da će pristupanjem u EU situacija u Srbiji biti bolja kada je reč o ekonomskoj stabilnosti (50,1 odsto), ali lošija po pitanju troškova života (49,5 odsto) i cena namirnica (38,5 odsto).
Dva puta u poslednjih nedelju dana, premijer Srbije Aleksandar Vučić uporedio je diplomatski ugled zemlje sa onim koji je imala Jugoslavija Josipa Broza Tita. Socijalistička partija Srbije promenila je logo, koji sada podseća na crvenu petokraku. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović izjavila je da poređenje Vučića i Tita ima smisla. Šta stoji iza ovakve retorike
"Nije mi stalo do toga koga Evropska unija podržava i iz kojih razloga to radi. Ja samo znam da mi zdrav razum, kultura sećanja i ono preostale građanske hrabrosti ne dozvoljavaju da, bez stida, izgovaram imena ljudi koji vode državu u kojoj živim"
Bilo kakvu medijsku analizu teško je danas zamisliti bez reči tabloid, tabloidizacija ili tabloidno. Iako na naslovnim stranicama objavljuju psovke, ljude nazivaju pogrdnim imenima, najavljuju hapšenja i unapred presuđuju, iako se već neko vreme percipiraju kao partijska glasila i sredstva obračuna između različitih interesnih grupa, tabloidi su istovremeno među najtiražnijim izdanjima u Srbiji
Poslednji ministar odbrane SFRJ i načelnik Generalštaba JNA od 1988. do 1992. godine umro je u Moskvi 2. novembra 2014.
Srpski izvoz sireva raznih u 2008. godini je vredeo 12,9 miliona evra, u 2009. smanjen je na 10,2 miliona i od tada je u porastu: 2010. godine 11,2 miliona, 2011. je zabeležen dramatičan skok na 16,4 miliona evra, 2012. iznosio je 22,5, godinu potom 26,1 milion. U 2014. godini očekuje se da će biti premašena vrednost od 30 miliona evra
Albanci na Balkanu žive, osim u samoj Albaniji i na Kosovu, u Srbiji, Makedoniji, Grčkoj i Crnoj Gori. Ako bi u nekoliko reči moralo da se opiše zajedničko stanje ljudi na ovom prostoru, gnev, nezadovoljstvo, nedostatak nade u bolje sutra bi sigurno ušli u takav opis. U takvoj atmosferi, priče o "vekovnim neprijateljima", uglavnom komšijama, pozivanje na "našu" slavnu prošlost i "njihove zločine", kod većine se mnogo bolje primaju nego vizije o zajedničkoj budućnosti
Ne deluje odveć mudro licitiranje imenima intelektualaca i novinara za opoziciono okupljanje svih patriotskih snaga. Jer, DSS nije pao ispod cenzusa zbog manjka intelektualizma nego zbog činjenice da prosečan birač nije prepoznao državotvornu i ustavobraniteljsku politiku kao presudnu
Poznati politički tok-šou održan u prostorijama UNS-a, uz direktan prenos na internetu
Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste. U vreme Slobodana Miloševića, taj trenutak nastupio je dosta kasno, tek posle NATO bombardovanja: odjednom, ljudi su videli ogroman raskorak između onoga što Milošević govori i stvarnosti, pa su tek onda stvoreni uslovi da taj režim bude pobeđen
"Mi sada imamo potpuno paradoksalnu situaciju da su antievropejci za Evropsku uniju, da su homofobi za organizovanje Prajda, da su četničke vojvode odjednom za antifašizam evropskog tipa, a ne ovaj naš kvaziantifašizam, koji hoće da izjednači partizanski i četnički pokret. Isti oni koji su godinama govorili o 20. oktobru 1944. kao o okupaciji, sada ga slave"
Josipović radi isto ono što je svojevremeno radio Boris Tadić: umesto da se drži onoga što je svojim biračima obećao – građansku, poštenu, pristojnu državu – on se udvara desnici. Zbog toga je dao otkaz svom glavnom analitičaru Dejanu Joviću, tom "jugoslovenskom nacionalisti", koji se našao na udaru branitelja i drugih srbomrzaca
