Nijedna od odluka revolucionarne skupštine od 29. novembra 1943. više nije na snazi. Nema ni Jugoslavije. Ali, one buktinje sa grba prvi put okačenog u Sokolskom domu u Jajcu i dalje svetle u tmini. Obasjavaju ljude i vreme u kome su narodi koje sve spaja, a gotovo ništa ne deli, krvavo izborili pravo na postojanje, dostojanstvo i samostalno odlučivanje o svojoj sudbini
Prošlo je 95 godina od onog 15. septembra 1918, kada je probijanjem Solunskog fronta nastupio čas u kome su kao domine za dva meseca pale Centralne sile, a Srbija oslobođena od austrougarskih, nemačkih i bugarskih zavojevača. U vreme kontroverznih priprema za revizionističko (?) obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata (Velikog rata) 1914, kao da u senku zaborava padaju istorijski značajniji završetak tog rata, kao i patnje onih koji su ga okončali
Zaista je apsurdno da isti oni, koji se zgražavaju nad "zločinima" Udbe i Ozne, istovremeno veličaju njihovog organizatora i šefa Aleksandra Rankovića. Jednako je glupo da oni koji u Golom otoku vide simbol zverstava Titove Jugoslavije, idealizuju Rankovića, pa valjda je jasna, ako ništa drugo, a onda odgovornost šefa tajnih službi za sve što se u tom logoru i oko njega događalo. A prosto naprosto laže onaj ko o ubeđenom Jugoslovenu i komunisti govori kao o nekakvom tobožnjem "srpskom patrioti", da ne kažem nacionalisti
Kina je od početka veka utrostručila trgovinsku razmenu sa Afrikom. SAD i Japan pokušavaju da uhvate priključak
Mislim da bi od Tita i Jugoslavije valjalo uzeti ono što je najbolje, a odbaciti ono što ne valja. Interesantan je način na koji je taj sistem u to vreme razmišljao o svetu, o velikom svetu: postojala je empatija za druge, male, udaljene
Upadljivo je kako se retko Evropska unija spominje u američkim medijima. Prošle godine, na američkim predsedničkim izborima, gotovo da nije bilo reči o njoj, a kada jeste, to je bilo uglavnom zbog ekonomske krize. Nikada se nije spominjala kao činilac u svetskoj politici. Kada bi Evropljani – podsetimo se da ih je oko pola milijarde i da su bogatiji od većine čovečanstva – vodili svetsku politiku, Sjedinjene Države bi je sigurno primetile. Možda ovo neprisustvo Evrope u američkim medijima ukazuje na veću krizu u Evropskoj uniji nego medijski izveštaji o protestima građana nezadovoljnih zbog nemanja zaposlenja i smanjenih plata
Razlika između studenata koji pohađaju kurseve persijske poezije i onih koji prisustvuju rok koncertima, ne može biti očiglednija. Čini se da postoji unutrašnja borba za budućnost avganistanske duše. Ipak, sve više ljudi shvata da ne moraju da se odreknu tradicije i kulturnog nasleđa da bi bili "moderni i demokrate". A šta će biti kada se krajem naredne godine NATO povuče iz Avganistana, niko ne zna
Ima mišljenja da bi kad bi se među naprednjacima održali izbori, Aleksandar Vučić bio u prednosti nad Tomislavom Nikolićem. Aktuelni lider, pored toga, nije doveo najbliže saradnike partijske poslušnike, nego ljude koji znaju posao, na neki način su eksperti, a nisu mnogo poznati u javnosti. Pomno prati sve medije, zna sve rejtinge. U njegovom okruženju sve funkcioniše kao sat, dok oko Nikolića ima amatera, prijatelja, rođaka
Maksimalno dramatizujući pregovore sa Prištinom u Briselu vlast je potpuno raspametila javnost različitim signalima i izjavama. U čitavoj toj konfuziji snašle su se jedino naprednjačke pristalice, njih nisu mučile nikakve dileme. Konkretno: najbolje je i baš onako treba kako odluči Državni vrh – kakva god ta odluka bila
U ovom trenutku nema zemlje u svetu sa više neprijatelja od Sjedinjenih Američkih Država. Najpoznatiji simboli otpora Americi, doduše, nestaju – nema više Uga Čavesa, Moamera el Gadafija, Osame bin Ladena, Sadama Huseina – ali utisak je da broj neprijatelja SAD raste, samo što naslednici pomenutih lidera nisu tako medijski atraktivni
Koliko biste platili Marku Cukerbergu, vlasniku Fejsbuka, ali da budete sigurni da će on pročitati vašu poruku?
Službena istorija priznaje da je javno emitovanje televizijskog programa započeto sredinom tridesetih godina prošlog veka, nekako istovremeno u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a potom u Sovjetskom Savezu i SAD. Ali, to baš i nije najtačnija odrednica – posle eksperimentalnog puštanja signala 1934, prvi javni TV servis zapravo je počeo sa radom marta 1935. u Nemačkoj, čiji je predsednik vlade u to vreme bio Hitler. To je godina u kojoj se već desila paljevina Rajhstaga, efektivno je poništen višepartijski sistem, Jevreji su došli pod udar rasnih zakona, a prvi politički protivnici su već osetili čari sistema budućih koncentracionih logora. Nedavno otkriveni snimci ranih televizijskih programa iz nacističke Nemačke, daju nam važan uvid u prve dane masovnih medija i pojašnjavaju prirodu uticaja televizijske slike na stvarnosti
