Početkom marta 1990. jedno ubistvo u noćnom klubu u Beogradu pokrenulo je niz događaja koji sada kulminiraju u izvesnoj prvostepenoj presudi belgijskog suda. Tada je slučaj bio tumačen kao lokalni obračun službi bezbednosti i policije; danas ponovo otvara priču o Udbinim likvidatorima u inostranstvu
"Sva trojica su uredno bila pozvana. To ne tvrdim ja, nego sudija, koji je na otvaranju procesa utvrdio da je cela procedura bila u skladu sa zakonom i da su optuženima uredno uručeni pozivi. Do početka suđenja Vukotić i Drašković su bili zastupljeni sa po dva belgijska advokata, a jedini koji nije imao branioca je Spasić"
Dvadeset šest godina staro ubistvo najzad je dobilo sudski rasplet – i bacilo novo svetlo na veze državne bezbednosti i kriminala
Nakon spekulacija da je pripreman atentat na premijera Aleksandra Vučića, u prvi plan izbio je njegov brat Andrej
Zašto je Vučiću bilo potrebno da od nečeg što je u najgorem slučaju disciplinski prekršaj pravi špijunsku aferu sa međunarodnim implikacijama
Iz krugova bliskih premijeru čuje se priča da se nije radilo o atentatu, već o upozorenju Đinđiću da nije nedodirljiv. Ali, tajming incidenta kod novobeogradskog Limesa (dva dana uoči Šešeljevog mitinga) daje dovoljno povoda za duboku zabrinutost
Iz zapleta na koji bi mogli da budu ljubomorni i scenaristi španskih serija proizilazi da je Srbija spasla crnogorskog premijera Mila Đukanovića od mnogo veće opasnosti nego što je general Dikić – da izgubi na izborima
U ponedeljak uveče, na još jednoj vanrednoj konferenciji za novinare – sasvim nepotrebnoj, štaviše štetnoj – premijer Vučić se još jednom ugruvao bez potrebe. Nije rekao ništa osim suvišnih kleveta, nejasnih aluzija i uopštenih pretnji, kao i obično, nažalost. Opet se svađao sa novinarima, obećavao nešto u vezi s nečim drugim, neodređeno, pazeći da negde ne kaže nešto konkretno – osim što je optužio jednog čoveka da je "engleski špijun", što je prošlo bez komentara. To mu nije trebalo, sve zajedno; bolje bi mu bilo da tu konferenciju nije ni sazivao, kad već nema šta da kaže
Tokom četvorogodišnje vladavine Srpske napredne stranke, Aleksandar Vulin uglavnom je sedeo u ne baš popularnim foteljama. Prvo se bavio Kosovom, onda siromašnima, nezaposlenima, bivšim borcima, izbeglicama iz Azije i Afrike. Iako je pitanje Kosova, blago rečeno, nerešivo, iako se siromašni i nezaposleni teško mogu i prebrojati, o mučenicima iz Avganistana i Sirije da ne govorimo, a pitanje boraca je, u stvari, pitanje da li je Srbija učestvovala u nekom ratu devedesetih što je otvaranje Pandorine kutije bez dna, Aleksandar Vulin, borbeni levičar, preživljava sve rekonstrukcije i nove sazive vlade
Evropa zatvara svoje granice za izbeglice. Grčka i Italija su ostavljene na cedilu. Solidarnosti je sve manje, ekstremna desnica je sve jača
Kada se čuje da je u nekoj policijskoj akciji učestvovalo više od 600 policajaca i pripadnika obaveštajnih službi, prva misao je da je reč o nečemu zaista važnom i velikom. Kada je nastavak vesti da je u takvoj akciji uhapšeno sedmoro ljudi, moraju se javiti nedoumice, čak i kada se objavi da su uhapšeni pripadnici radikalnog vehabijskog pokreta
