"Moi mili Otac zdravo je bojažljiv bio, a ja sam za kupovinom Čeba (Čelareva) ludovao, šta više mojoi Soki naglašavao sačuvajme Bože da mi dete umre, samo to ću većma zažaliti od Čeba ako ga ne kupim..."
Nikad nisam učestvovao u politici kao organizovani deo bilo kakve opcije. Nisam to ni danas. A danas živimo u vremenu netolerancije, nerazumevanja, negacije demokratičnosti i prava na sopstveno mišljenje. To je zlo koje će definitivno da satre srpsku državu i srpski narod; to je u toku i to je recidiv
Početkom ove godine umro je Mladen Markov (1934–2015), pisac, publicista i novinar, autor knjiga Banatski voz, Isterivanje boga, Pseće groblje, Starci na selu, Smutno vreme, Ukop oca i drugih. Iz piščeve zaostavštine objavljujemo njegove autobiografske zapise nastale na temelju razgovora koje je vodio sa Milošem Jevtićem za Radio Beograd. U njima se Markov osvrće na svoje odrastanje u Banatu u vremenu okupacije, mladost u poratnim danima, kao i na početke svoje novinarske i spisateljske karijere
Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.
Fonoteka Kongresne biblioteke u Vašingtonu čuva deset hiljada zvučnih zapisa nastalih između 1901. i 1925. godine. Među njima su i narodne pesme koje su pre stotinjak godina snimili hrvatski, slovenački, srpski i drugi južnoslovenski imigranti. "Onamo ‘namo", "Oj Hrvati", "Sarajevsko kolo", "Što se bore misli moje", samo su neke od pesama koje se mogu pronaći u digitalizovanoj arhivi Biblioteke
"Nije mi stalo do toga koga Evropska unija podržava i iz kojih razloga to radi. Ja samo znam da mi zdrav razum, kultura sećanja i ono preostale građanske hrabrosti ne dozvoljavaju da, bez stida, izgovaram imena ljudi koji vode državu u kojoj živim"
Pregovore o izmenama seta zakona u vezi sa notarima vode advokati i Ministarstvo pravde. Nemački GIZ, koji je podržao izradu zakona, sebe prikazuje kao nekoga ko sa celim zamešateljstvom nije imao ama baš nikakve veze
Kod Izdavača godine, gde devojče povezano u bijelo maramče, gde sve u baldahin i sitnu providnu čipku, sa ekran iza se, i žuto cveće preda se, stade, u celini i celosti i kao kad zvezde padaju, govori direktor, pride glavni urednik, imena Dragoljub!
Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste. U vreme Slobodana Miloševića, taj trenutak nastupio je dosta kasno, tek posle NATO bombardovanja: odjednom, ljudi su videli ogroman raskorak između onoga što Milošević govori i stvarnosti, pa su tek onda stvoreni uslovi da taj režim bude pobeđen
Kao najdotiranija umetnost, pozorište se potpuno odreklo publike, ne u smislu povlađivanja, nego u smislu težnje za bilo kakvom društvenom relevancijom. Na tom fonu fraza "kriza je šansa", kad je o ovdašnjem teatru reč, možda i nije besmislena. Nije društvena relevantnost ovdašnjeg pozorišta sahranjena sa ovogodišnjim BITEF-om, ali jeste dovoljno glasno razglašena. Što možda i nije loše
Peko Dapčević je vozio džip. Koča Popović spačeka. Da li su bili skromni, ili su odricanjem od službenih automobila i šofera, svako na svoj način, zapravo naglašavali svoju posebnost? Jedan dete iz crnogorskog sela, drugi iz gradske, buržujske porodice, nadrealista. Obojica su heroji partizanske legende, ali nezgodno je kad heroji dočekaju penziju, kada počnu da ih muče prostata ili staračka zaboravnost. Uskoro će i poslednji svedoci Drugog svetskog rata i nastanka Titove Jugoslavije i njenih heroja nestati sa lica zemlje, lepo bi bilo da za nama ne ostanu baš sve same laži
U prethodnih dvadesetak godina, dok su na vlasti u Beogradu bili Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, u "ratu za interpretaciju istorije", u nekoliko talasa i pravdajući se antikomunizmom, sa beogradskih ulica su sistematski brisane table s imenima antifašističkih boraca. Nova gradska vlast načinila je zaokret u ovoj politici dajući dvema beogradskim ulicama imena slavnih partizanskih komandanata – Koče Popovića i Peka Dapčevića
Po podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, 1996. godine u Srbiji je status izbeglice imalo 617.728 osoba, od čega je 330.123 izbeglica bilo iz Hrvatske, 266.279 iz Bosne i Hercegovine i 21.326 iz ostalih delova bivše Jugoslavije. Izbeglištvo je velika društvena i ljudska tema, i kultura kao odraz dešavanja u društvu i čoveku – nije je mimoišla. Kako se u knjigama, na filmu, u pozorištu priča o izbeglicama
Ovog vikenda Mića Jovanović je telom bio na Pinku, a delom na B92. Pre toga, obećao se telesno na B92, ali je SMS akrobacijom iz Londona uspeo da se teleportuje na Pink. Vlast uz pomoć surogat emisija pokušava da zbuni gledaoce, čak i u malim oazama kritičkog novinarstva. Dok je Mića Megatrend na Pinku otkrivao biblijske istine srpske politike, na B92 se raspravljalo o problemima kontrole privatnih fakulteta i hiperprodukcije doktorata
Tvrditi da su ovi mladi atentatori tek puko oružje kojim onovremena Srbija želi da ostvari svoje osvajačke ciljeve, znači poreći tim tragičnim junacima njihovu samosvest, njihovu ideološku pripremljenost koja nije stečena drilom već je crpljena iz knjiga do kojih su dolazili izborom po srodnosti i tako sticali znanja koja su uveliko premašala ona koja su mogli steći za svojih kratkih i tegobnih boravaka u tom slovenskom "Pijemontu". Njihove ideje o južnoslovenskom zajedništvu, njihove težnje za socijalnom pravdom nemaju nikakvih dodirnih tačaka s političkim ciljevima Srbije, duboko zaglibljene u Balkanske ratove, iako bajronovski hrle da joj se pridruže u njima. I ovaj "junački kabare" omaž je tim čistim mladićkim dušama o kojima Milena Marković piše s razumevanjem i dubokim osećanjem sapatnje
Ako je sporan doktorat rektora Megatrenda iz Londona, onaj sa Fakulteta organizacionih nauka iz Kranja, Univerzitet Maribor, nije. Jovanović je tu doktorirao 1991, u vreme kada je režim Slobodana Miloševića sprovodio bojkot slovenačke robe
Nastala je konfuzija kojom je već poprilično ugrožena bezbednost grada u vrlo delikatnom trenutku: iz Štaba su odstranjeni ljudi koji po Zakonu u njemu moraju da budu – čelnici javnih preduzeća i institucija koji po svojoj funkciji, znanju i poznavanju posla i terena najbolje znaju sa kojim resursima raspolažemo, a ubačeno je društvance iz SNS-a. S druge strane, general Diković sve vreme održava kontakt sa mnom i preko njega smo uspeli da vratimo glavne operativce u Štab, da nas ovi iz SNS-a ne bi podavili
Ko je zapravo bio pisac, intelektualna figura i politički delatnik Dobrica Ćosić, i ko i šta je on bio "nama"? Na to pitanje s raznih strana nude jednostavne, ali bezvredne odgovore
Marić je sudbinama svojih junaka iskreno fasciniran. Srž knjige, i tematski, i po intenzitetu fascinacije, pa i po količini teksta posvećenog jednoj osobi je u poglavlju Crna ruka crvene internacionale, poglavlju o Mustafi Golubiću. Na stotinu i šezdeset stranica koje bi mogle da funkcionišu i kao posebna knjiga Marić priča priču o Mustafi Golubiću, čoveku konspiracije
Estetska presuda članova američke Akademije filmskih umetnosti i nauka veli da je najbolji film u prošloj godini 12 godina ropstva Stiva Mekvina, koji je, zanimljivo, u Srbiji premijerno prikazan samo nekoliko sati uoči dodele Oskara. Reč je o filmu pravljenom s namerom da bude veliki film na veliku temu. Najveći broj nominacija imali su Gravitacija i Američka prevara (oba po deset); prvi je osvojio sedam Oskara, potonji – niti jedan
Među pretendentima za poslanike ima povratnika i prebega, zagovornika belih listića i aktivista, optuženika i zatvorenika, tajkuna i penzionera...
Da li će ovoga puta Beograđani glasati kao ostatak Srbije ili će se opet prikloniti staroj opciji oličenoj u uzdrmanom Draganu Đilasu i da li je SPS i dalje odlučujući faktor za formiranje gradske uprave
Alasi sa beogradske obale su kao zajednica počeli da nestaju odmah posle Drugog svetskog rata, pred naletom nove, kolektivističke ustrojene vlasti, koja je u kratkom roku razvejala kompletnu zaostavštinu Beogradske ribarske zadruge. Nekih 150 godina moderne tradicije ribarenja u Beogradu bilo je polako zbrisano, a sa njom je nestala i autentična mnogonacionalna alaska zajednica i njihova kultura ljudi okrenutih vodi. Izložba "Dunavski alasi", u Muzeju istorije Srbije, autorke Dušice Bojić, vodi nas u ovaj nestali svet potpunom rekonstrukcijom ambijenta, kroz čamce, mreže i alate, prvi put izložena dokumenta zadruge, kao i porodične predmete jednog domaćinstva, većinom iz zaostavštine porodice Bogdanović-Ambrozić
"Posle iskustva sa snimanja filma Marble Ass, Želimir Žilnik je za mene bio jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, sve je sviranje kurcu. Mislim tu i na sebe, istrajao sam trideset godina"
