"Ćopiću treba bezrezervno da verujemo, čak i onda kad izmišlja. On je jedan od prvih naših pisaca, a lako može biti i poslednji, koji je dobro poznavao svoj narod. On je tako dobro osećao kako narod diše, počevši od jezika njegovih junaka pa do onoga što ti junaci govore i, što je još važnije, do onoga šta ti junaci prećutkuju"
Tokom prethodnih nekoliko meseci "Vreme" je u okviru projekta "Nema teorije", realizovanog u saradnji sa organizacijom "Anonymous said", objavilo tekstove deset pisaca i esejista o deset savremenih likovnih umetnika. Esejom Boža Koprivice o slikarstvu Biljane Đurđević prvi deo ciklusa ovog projekta se završava. Novi počinje u aprilu
Šta je najveći doseg Dejtonskog sporazuma, a šta su njegov najveći nedostaci, kako su tokom dve decenije tumačeni duh i slovo ovog akta potpisanog u Parizu 14. decembra 1995, da li je moguće da se izmeni, da li su bez njega održivi jedinstvo i stabilnost Bosne i Hercegovine, neka su od pitanja na koje su na tribini "20 godina od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma" pokušali da daju odgovore profesor Nenad Kecmanović, urednik BIRN-a za BiH Srećko Latal, pisac i novinar Muharem Bazdulj i moderator Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"
"Niko nas još nije pitao jesmo li za socijalizam ili kapitalizam. Kapitalizam smo dobili na isti način na koji bi decu u vrtiću pitali hoće li svaki dan da dobiju sto grama čokolade. I svi bi rekli: daaaaa! Niko ih, međutim, nije upozorio da će tu čokoladu moći da raspodeljuju samo najjača deca i to uz pomoć nekolicine agresivnih roditelja koji rade za tajnu službu vrtića"
I kada mu je postalo jasno da je jugoslovenska ideja umrla, nekadašnji Srbohrvat, a potonji Srbin, ostao je među Srbima i sa Srbima, za koje je vezao sudbinu. Ne zato što su mu oni koji su ga nazivali Fra-Ivanom i Ivan-begom bili draži od onih koji su ga nazivali velikosrpskim agentom, fratarskim kopiletom i mrziteljem Bosne i muslimana…
Krajem prošle godine izdavačka kuća Clio objavila je Izabrana dela Dušana Kecmanovića u četiri toma. Nedugo pre toga, Kecmanović je preminuo. Njegove knjige sadrže u sebi mnogo profesionalne (psihijatrijske) veštine, ali i mnogo više elementarne ljudske mudrosti i čovečnosti osobe svesne da su svi ljudi braća
Povodom sedamdeset godina oslobođenja Beograda u Sava centru je izveden muzičko-scenski igrokaz po tekstu Vladimira Kecmanovića, u režiji Dragana Bjelogrlića. Kecmanović je napravio kreativni iskorak, u najboljem duhu "Otpisanih" – priča o Malom čoveku sa Velikim srcem u Velikim ratovima, postala je univerzalna. A Bjelogrlić je uradio najvažniju stvar, koja nadilazi film ili pozorište: na binu Sava centra stali su preživeli učesnici bitke za oslobođenje Beograda, oni koji su u strahu od histeričnog antikomunizma, ili etikete "komunjara", od 2000. naovamo bili skrajnuti i prepušteni zaboravu. Nisu morali ništa da kažu, oni su svoje uradili još pre 70 godina, naša je sramota što smo ih zaboravili
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o filmu Top je bio vreo da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, ubeđen kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu... Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer... Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi...
Tri dana po kapitulaciji Jugoslavije, 20. aprila 1941. godine Adolf Hitler je proslavio svoj 52. rođendan. Ceremonija je održana u specijalnom vozu u kome se nalazio "Firerov glavni štab Jugoistok" ("Führerhauptquartier Südost") iz koga je pratio napad na Jugoslaviju i Grčku, a koji je bio stacioniran na izlazu iz železničkog tunela kod mesta Menihkirhen u Štajerskoj, pedesetak kilometara od jugoslovenske granice. Među rođendanskim gostima, pored vojnog i partijskog vrha Nemačkog Rajha, bili su i grof Ćano, admiral Horti i bugarski kralj Boris "kao lešinari okupljeni oko trupla Jugoslavije", a proslava je počela koncertom održanim ispred voza. Tada je Hitleru uručen i prigodni rođendanski poklon, jedini ratni trofej iz raskomadane Jugoslavije – spomen-ploča Gavrilu Principu doneta iz okupiranog Sarajeva. Fotografiju uručenja ovog poklona načinio je njegov službeni fotograf, Hajnrih Hofman. Bez uzimanja u obzir ove fotografije, koju "Vreme" premijerno objavljuje, sve polemike i analize o početku Prvog svetskog rata, o istorijskoj težini Sarajevskog atentata, Mlade Bosne i Gavrila Principa, o karakteru jugoslovenske ideje, o Drugom svetskom ratu kao nastavku nezavršenog Prvog, više se ne mogu smatrati potpunim. Fotografija sama po sebi ima čudesnu i sugestivnu magiju, ali takva je i priča koja se oko nje ispreplela, a u kojoj se dotiču sudbine Ive Andrića i Kurta Valdhajma, Eve Braun i Rodoljuba Čolakovića, španskog kralja Alfonsa XIII i Murata Kusturice, Gavrila Principa i Adolfa Hitlera... Fotografija je po sebi rečita: Firer je bio srećan što mu je njegova vojska iz dela sveta koji nije vredan kostiju ni jednog jedinog pomeranijskog grenadira uspela da mu na dar donese jedinu stvar iz te ubijene zemlje koja mu nešto znači: ploču kojom su u Sarajevu odali počast Gavrilu Principu. Mrtvace treba pokopati, misli Hitler, a ova ploča koju su u Sarajevu podigli da slave svoju slobodu i nemačko poniženje sada je nadgrobna ploča njihovoj zemlji i njihovim snovima
Nema više da najbolji proizvođač mleka bude onaj koji vodi selo, nego vodi ga bašabozluk. Nema više da najbolji profesor bude direktor gimnazije, nego onaj koji je nečiji pion. Nema toga da najbolji novinar bude glavni urednik centralnih novina, nego bude onaj koji je najposlušniji. Nema kritičnog duha društva – gde vam je sada Sociološko društvo Srbije, gde je Udruženje književnika Srbije, gde su ta staleška društva, gde su sindikati? Kad je sve to ubijeno i atomizirano, onda možete i da manipulišete tim društvom
Pesma noći Krisa Abanija drugi je po redu prevod neke knjige ovog nigerijskog pisca na našem jezičkom području (prvo je bilo sarajevsko izdanje romana Postajući Abigail iz 2007. godine). Nažalost, nijedna od ove dve knjige ovde nije imala recepciju kakvu su zaslužile
